Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao preko 13 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Igora Stankovića iz Kumareva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Igora Stankovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 79/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Igor Stanković iz Kumareva izjavio je 20. marta 2012 . godine, preko punomoćnika Stojana Ilića, advokata iz Vranja, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 79/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da osporeni parnični postupak traje skoro 13 godina, što samo po sebi vodi zaključku da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac od Ustavnog suda zahteva da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da mu je dužinom trajanja osporenog parničnog postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i utvrdi mu naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, te uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 79/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Igor Stanković, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Opštinskom sudu u Vranju 2. marta 1999. godine, protiv tuženih Osiguranja „Stari grad“ iz Kovina i Č.Đ. U tužbi je navedeno da je tužilac, 9. marta 1997. godine, u saobraćajnoj nezgodi koju je izazvao Č.Đ, zadobio tešku telesnu povredu, zbog čega je Č.Đ. presudom Opštinskog suda u Vranju K. 16/98 od 15. decembra 1998. godine osuđen za teško krivično delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja. Kako je Č.Đ. svoje putničko vozilo osigurao kod Osiguranja „Stari grad“ iz Kovina, tužilac je od suda tražio da se utvrdi obaveza i osiguravajućeg društva i Č.Đ, te da mu solidarno isplate naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha, smanjenja opšte životne sposobnosti i naknadu materijalne štete na ime smanjenja radne sposobnosti. Predmet je u sudu zaveden pod brojem P. 378/99.

Prvo ročište u ovoj parnici zakazano za 9. april 1999. godine nije održano iz razloga što se parnične stranke nisu pojavile na ročištu (nije navedeno da li su stranke bile uredno pozvane ili ne). Na sledećem ročištu koje je održano 10. juna 1999. godine, sud je naložio da se, radi uvida, pribave krivični spisi K. 16/98. Sledeća dva ročišta nisu održana iz razloga što nije bilo dokaza da je prvotuženi uredno pozvan, a na ročištu održanom 8. septembra 1999. godine sud je ponovo naložio pribavljanje krivičnih spisa, te naložio izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka ortopeda, veštaka neuropsihijatara i veštaka saobraćajne struke.

Nalaz veštaka saobraćajne struke, prema kome su saobraćajnoj nezgodi doprinela oba vozača (i drugotuženi i tužilac), dostavljen je sudu 4. oktobra 1999. godine. Prvotuženi je podneskom od 7. decembra 1999. godine obavestio sud da se slaže sa nalazom veštaka saobraćajne struke, zbog čega smatra da je doprinos tužioca nesreći 50%, te da je tužbeni zahtev previsoko postavljen. Tek na ročištu održanom 11. juna 2001. godine punomoćnik drugotuženog se izjasnio na nalaz veštaka saobraćajne struke, kada je predložio da se tužiocu pripiše 75% doprinosa, te predložio novo veštačenje. Na ročištu održanom 10. maja 2000. godine saslušan je veštak ortoped, a na ročištu održanom 17. oktobra 2000. godine saslušan je veštak neuropsihijatar.

U periodu od 9. avgusta 2001. do 5. februara 2002. godine sud je zakazao sedam ročišta, od kojih nijedno nije održao, jer prvotuženi nije bio uredno pozivan. Poziv prvotuženom je uredno dostavljen tek 28. februara 2002. godine.

Na ročištu održanom 20. marta 2002. godine Opštinski sud u Vranju je doneo delimičnu presudu P. 378/99, kojom su prvotuženi i drugotuženi obavezani da tužiocu isplate naknadu nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, pretrpljeni strah, umanjenje opšte životne aktivnosti i na ime naruženosti, a odbio tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obavežu da mu isplate veći iznos od dosuđenog do zatraženog. Postupajući po žalbama tužioca i drugotuženog, Okružni sud u Vranju je doneo rešenje Gž. 1460/02 od 25. decembra 2002. godine, kojim je ukinuo presudu prvostepenog suda u stavu prvom izreke u odnosu na drugotuženog, a u stavu drugom izreke u celosti i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Delimična prvostepena presuda je postala pravnosnažna u delu koji se odnosi na obavezu prvotuženog da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu, jer u tom delu prvostepena presuda nije ni pobijana žalbom.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 67/03.

Na prvom zakazanom ročištu u ponovnom postupku, održanom 9. aprila 2003. godine, sud je doneo rešenje da se spisi ovog parničnog predmeta i spisi krivičnog predmeta K. 16/98 dostave Trgovinskom sudu u Pančevu, kako bi se združili sa njihovim spisima P. 230/03, s obzirom na to da je tužilac prijavio svoje potraživanje kod tog suda, a povodom otvaranja stečaja nad prvotuženim. Trgovinski sud u Pančevu je 5. decembra 2003. godine doneo presudu na osnovu priznanja P. 230/03, kojom je utvrđeno potraživanje tužioca prema tuženom AD „Stari grad“, u stečaju, iz Kovina, na ime naknade nematerijalne štete po osnovu umanjenja opšte životne aktivnosti, fizičkih bolova, straha i naruženosti.

Tokom 2004. godine sud je zakazao i održao tri ročišta, a na jednom od njih izveo i dokaz saslušanjem svedoka.

Na ročištu održanom 25. januara 2005. godine stranke su obavestile sud da će pokušati mirno da reše spor. U periodu od 18. aprila 2005. godine, na kom ročištu je tužilac obavestio sud da će se obratiti Garantnom fondu radi naknade štete, pa do 23. oktobra 2006. godine, parnični sud je zakazao šest ročišta, od kojih je pet i održao, ali ih je odlagao na duži vremenski period na zahtev tužioca, iz razloga što je tužilac pokušavao da se vansudski nagodi sa Garantnim fondom. Na ročištu održanom 9. septembra 2005. godine sud je doneo rešenje P. 67/03, kojim je u odnosu na prvotuženog Osiguranje „Stari grad“, u stečaju, iz Kovina, prekinuo postupak usled nastupanja pravnih posledica otvaranja stečaja, koji se vodi pred Trgovinskim sudom u Pančevu, dok je prema drugotuženom Č.Đ. postupak nastavljen.

Kako se tužilac i Garantni fond nisu vansudski dogovorili, to je tužilac 30. oktobra 2006. godine proširio tužbu i na Garantni fond.

Na ročištu održanom 10. maja 2007. godine sud je saslušao stranke i odredio dopunsko saobraćajno veštačenje, koje je obavljeno 10. jula 2007. godine, a na ročištu održanom 14. novembra 2007. godine saslušan je veštak saobraćajne struke. Na ročištu održanom 23. januara 2008. godine sud je naložio dopunsko veštačenje lekara ortopeda, koji je sudu dostavio nalaz 14. marta 2008. godine, a na ročištu održanom 9. maja 2008. godine saslušan je i ovaj veštak.

Na ročištima od 6. februara i 6. aprila 2009. godine sud je izveo dokaz saslušanjem svedoka, te odredio finansijsko veštačenje. Finansijsko veštačenje je dostavljeno sudu 11. juna 2009. godine, a na ročištu održanom 14. septembra 2009. godine, drugotuženi je izneo primedbe na nalaz veštaka, nakon čega je sud naložio da se na sledeće ročište pozove veštak finansijske struke radi izjašnjenja. Veštak ekonomske struke je dopunski nalaz dostavio sudu 4. novembra 2009. godine.

Nakon reorganizacije sudova, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Vranju, a predmet je dobio novi broj P. 79/10.

Na ročištu održanom 18. maja 2010. godine sud je naložio da se dopuni nalaz i mišljenje veštaka finansijske struke, a traženu dopunu je veštak sudu dostavio 16. jula 2010. godine.

Na ročištu održanom 4. aprila 2011. godine sud je zaključio glavnu raspravu i doneo prvostepenu presudu P. 79/10, kojom je obavezao Garantni fond i Č.Đ. da solidarno isplate tužiocu, na ime nastale nematerijalne štete u vidu duševnih patnji zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, zbog pretrpljenih fizičkih bolova, na ime pretrpljenog straha i na ime naruženosti, iznose bliže određene u izreci presude, kao i da mu naknade materijalnu štetu zbog smanjenja radne sposobnosti i nemogućnosti obavljanja zanimanja i dopunskog rada u iznosu navedenom u izreci presude.

Postupajući po žalbama tužioca i prvotuženog, Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu Gž. 1493/11 od dana 31. maja 2012. godine, kojom je prvostepenu presudu preinačio tako što je umanjio dosuđene iznose naknade nematerijalne i materijalne štete za 50%, zbog doprinosa tužioca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se u ovom postupku primenjivao nakon stupanja na snagu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10 . st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 2. marta 1999. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Vranju, a da je pravnosnažno okončan 31. maja 2012. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, na stanovištu da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je postupak ukupno trajao 13 godina i tri meseca , što, samo po sebi, može da ukaz ivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je našao da je predmet parničnog postupka bio od materijalnog značaja za podnosioca, s obzirom na to da je tužbom potraživao naknadu štete koja je nastala u vezi saobraćajne nesreće u kojoj je zadobio teške telesne povrede i nakon koje mu je umanjena i radna sposobnost. Samim tim je i okončanje parničnog postupka u kratkom vremenskom roku bi lo u njegovom interesu, ali se, prema oceni Ustavnog suda, podnosilac nije, u potpunosti, u skladu sa tim ponašao. Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe doprineo dužini trajanja parničnog postupka, i to u periodu od 18. aprila 2005. do 23. oktobra 2006. godine, kada je parnični sud ročišta uredno zakazivao, ali ih je po predlogu podnosioca odlagao na duži vremenski period iz razloga što je podnosilac prvo pokušao da se vansudski nagodi sa Garantnim fondom, s obzirom na to da je nad prvotuženim bio sproveden postupak stečaja, a što mu nije uspelo, pa je tek 30. oktobra 2006. godine tužbom obuhvatio i Garantni fond, zbog čega se navedeni period ne može pripisati u odgovornost parničnog suda.

Ustavni sud je utvrdio da je tokom osporen og parničn og postupk a, koji je vođen radi naknade materijalne i nematerijalne štete , parnični sud radi utvrđenja činjeničnog stanja obavio medicinska veštačenj a, finansijsko veštačenje, saobraćajno veštačenje, te tri puta tražio da se veštačenja dopune, i saslušao parnične stranke i svedoke. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je tokom parničnog postupka došlo i do subjektivnog preinačenja tužbe, jer je podnosilac ustavne žalbe 30. oktobra 2006. godine, umesto prvotuženog AD „Stari grad“, nad kojim je otvoren postupak stečaja, tužbu tada podneo protiv Garantnog fonda. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju radilo o složenom činjeničnom i pravno m sporu , koji je zahtevao obimniji dokazni postupak zbog spornog osnova i visine tužbenog zahteva, što samo delimično opravdava činjenicu da je postupak trajao 13 godina i tri meseca.

Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud nakon četiri godine od podnošenja tužbe doneo delimičnu presudu kojom je odlučio o delu tužbenog zahteva koji se odnosio na naknadu nematerijalne štete, koja je u žalbenom postupku potvrđena u odnosu na prvotuženog, a tek nakon devet godina odlučeno je o tužbenom zahtevu u celini, što su neprihvatljivo dug periodi sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku.

Imajući u vidu navedeno, ocena je Ustavnog suda da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 79/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, tj. imao je u vidu ukupnu dužinu trajanja postupka, ali je cenio i okolnost da se radilo o činjenično i pravno složenom predmetu, kao i da je podnosilac ustavne žalbe delimično doprineo dužini trajanja parničnog postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu satisfakciju za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić