Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe osuđenog za teško ubistvo

Kratak pregled

Ustavni sud odbija žalbu osuđenog na 40 godina zatvora zbog teškog ubistva u podstrekavanju. Trajanje krivičnog postupka od sedam i po godina ocenjeno je kao razumno s obzirom na složenost predmeta. Ostali navodi su odbačeni kao neosnovani.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. K. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Z. K. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Kraljevu u predmetu K. 33/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. K. iz K. je 7. maja 2011. godine, preko punomoćnika J. K, advokata iz R, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Kraljevu K. 33/07 od 29. maja 2009. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 226/10 od 23. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, posebnih prava okrivljenog i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. st. 5. i 6. i člana 34. st. 1. i 3. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da se pred Okružnim sudom u Kraljevu protiv njega vodio krivični postupak zbog krivičnog dela teško ubistvo u podstrekavanju iz člana 114. stav 1. tačka 5) u vezi sa članom 34. Krivičnog zakonika, koji je pravnosnažno okonačan nakon sedam godina, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja. Podnosilac dalje ističe da mu je povređeno pravo na pravično suđenje i navodi: da su osporene presude „zasnovane isključivo na selektivnom prihvatanju iskaza okrivljenih M.I. i A.T. koji su pribavljeni suprotno odredbama Zakonika o krivičnom postupku; da je prilikom utvrđivanja kazne uzeta kao otežavajuća okolnost njegova ranija osuđivanost ,,što je netačno“; da „nije utvrđeno u čemu se ogleda koristoljubiva namera Z . K, jep ista predstavlja zakonsko i kvalifikatorno obeležje krivičnog dela teškog ubistva“; da „prvostepeni sud u svojoj odluci prihvata navode iz odbrane A.T, jer je utvrdio da je Z. K. tek nakon nekoliko dana od izvršenog krivičnog dela, saznao ko je bio neposredni izvršilac ubistva oštećenog M.R.“, iz čega zaključuje da kod direktnog izvršioca nije mogao „stvoriti ili učvrstiti nameru za izvršenje krivičnog dela“, kada „nije ni znao lice koje će navodno biti izvršilac ovog krivičnog dela“. Takođe, podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i da nadležni sud nije prihvatio predlog odbrane da se u svojstvu svedoka saslušaju tri lica, a na „bitnu okolnost“, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo na odbranu iz člana 33. stav 5. Ustava. Konačno, podnosilac smatra da su mu osporenim presudama povređena prava iz člana 34. st. 1. i 3. Ustava, jer je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 40 godina, koja kazna nije bila propisana u vreme izvršenja krivičnog dela (27. oktobar 1997. godine), te da je „kazna od 40 godina zatvora najteža zakonom propisana kazna, koja predstavlja zamenu za smrtnu kaznu, dakle, može se izreći samo za najteže oblike teških krivičnih dela, što konkretni slučaj sigurno nije“, kao i da mu je povređeno pravo na pretpostavku nevinosti, jer je „u njegovom slučaju pretpostavljena krivica budući da sud nije cenio ni jednu okolnost koja ide u prilog osuđenom Z. K, već je presudu zasnovao isključivo na odbranama gore citranih okrivljenih čiji su iskazi pribavljeni suprotio imperativnim zakonskim normama“.

Predložio je, pored ostalog, da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude i naredi sprovođenje novog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata i radnji državnih organa ili organizacija kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred (ranije) Okružnim sudom u Kraljevu, zbog krivičnog dela ubistvo u podstrekavanju iz člana 47. stav 2. tačka 4) Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 23. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, koji je pravnosnažno okončan. Krivični postupak se vodio i protiv još dva lica.

Postupak je pokrenut u drugoj polovini marta 2003. godine, donošenjem rešenja da se protiv podnosioca ustavne žalbe i još dva lica sprovede istraga zbog osnovane sumnje da su izvršili navedeno krivično delo.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Kraljevu je 14. avgusta 2003. godine protiv podnosioca ustavne žalbe i još dva lica podiglo optužnicu, koja je izmenjena 4. oktobra 2006. godine i 22. maja 2009. godine.

Okružni sud u Kraljevu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, tokom koga su saslušani okrivljeni i veći broj svedoka, pribavljena pismena dokumentacija i obavljeno više veštačenja, doneo presudu koja je ukinuta 11. aprila 2007. godine rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. I 431/07.

U ponovnom postupku, Okružni sud u Kraljevu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, tokom koga su ponovo saslušani okrivljeni i veći broj svedoka, pribavljena dodatna pismena dokumentacija, obavljena dopunska veštačenja i sprovedena rekonstrukcija, 29. maja 2009. godine doneo osporenu presudu K. 33/07 kojom je okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela teško ubistvo u podstrekavanju iz člana 114. stav 1. tačka 5) u vezi sa članom 34. Krivičnog zakonika i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od 40 godina.

Apelacioni sud u Kragujevcu je, rešavajući o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, 23. septembra 2010. godine, doneo osporenu presudu Kž1. 226/10 kojom je odbio žalbe kao neosnovane i potvrdio presudu Okružnog suda u Kraljevu.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane, kao i da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. st. 5. i 6.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo, koje pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena, kao i da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. st. 1. i 3.).

5. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, od druge polovine marta 2003. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage postupak pokrenut, do 23. septembra 2010. godine kada je Apelacioni sud u Kragujevcu doneo presudu Kž1. 226/10 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao sedam godina i šest meseci.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi da sedmoipogodišnje trajanje krivičnog postupka, koji se vodio zbog osnovane sumnje da su tri okrivljena lica izvršila krivično delo teško ubistvo, odnosno teško ubistvo u podstrekavanju, izlazi izvan okvira razumnog roka.

Naime, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored samog vremenskog trajanja utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud ukazuje da se postupak koji se vodi radi utvrđivanja postojanja krivičnog dela teško ubistvo objektivno može smatrati složenim, imajući u vidu pre svega činjenična, ali i pravna pitanja koja se tokom tog postupka moraju raspraviti, te saglasno tome, složenost dokaznog postupka koji je potrebno sprovesti, a koji je, u konkretnom slučaju, podrazumevao saslušanje većeg broja svedoka, obavljanje više veštačenja i sprovođenje rekonstrukcije. Navedeno nesporno ukazuje da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u osporenom postupku takve prirode da ukazuju na složenost konkretnog krivičnog predmeta, te da mogu predstavljati opravdani razlog za duže trajanje ovog postupka. Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe u osporenom krivičnom postupku razmatran dva puta pred dve sudske instance. Stoga Sud ne može zaključiti da su nadležni sudovi bili neaktivni u ovom predmetu. Sa druge strane, iako podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka, te da mu je, kao okrivljenom, bilo u interesu da se postupak što pre okonča, Ustavni sud je ocenio da ukupna dužina trajanja postupka, kao jedinstvena celina, ne izlazi iz okvira razumnog roka, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja. Ovakva ocena Ustavnog suda saglasna je kako dosadašnjoj praksi ovog suda, tako i praksi Evropskog suda za ljudska prava.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknute povrede prava na pravično suđenje i prava na odbranu, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, niti pružio dokaze koji bi osnovano i prima facie ukazivali na to da su mu osporenim presudama povređena označena ustavna prava. Prema oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca ustavne žalbe u ovom delu zapravo imaju za cilj da ukažu na to da u krivičnom postupku koji je okončan osporenim osuđujućim presudama činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, te da se u tom smislu od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni sud, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi ceni zakonitost osporenih pojedinačnih akata, niti da ceni zasnovanost utvrđenih činjenica u odnosu na izvedene i ocenjene dokaze, te se stoga ni navodi ustavne žalbe ne mogu svesti na ponavljanje sadržine pravnih sredstava korišćenih u postupku pred redovnim sudovima, već se moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenog ustavnog prava, ukazuje na njegovu povredu. Takođe, Ustavni sud ističe da je pravo suda u krivičnom postupku, da po slobodnom sudijskom uverenju, nakon sprovedenog dokaznog postupka, oceni kojim će izvedenim dokazima pokloniti poverenje i koje će činjenice uzeti kao dokazane. Jedino je redovan sud ovlašćen da u konkretnom slučaju ceni koji su dokazi od značaja za donošenje sudske odluke, odnosno da proceni koje dokaze je nužno izvesti, a čije izvođenje je u konkretnom slučaju suvišno. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da se garancijama iz člana 33. stav 5. Ustava ne daje okrivljenima neograničeno pravo da predlažu izvođenje dokaza pred sudom, niti im se garantuje pravo da svi predlozi odbrane budu prihvaćeni. Konkretno, prvostepeni i drugostepeni sud su na ustavnopravno prihvatljiv način, po slobodnom sudijskom uverenju, cenili i pojedinačno i u međusobnoj povezanosti sve izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke, pri tome obrazloživši zašto predloženi, a neizvedeni dokazi nisu od takvog značaja, te su u obrazloženju osporenih presuda jasno izneli na osnovu kojih dokaza je utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe kriv za izvršenje krivičnog dela koje je bilo predmet optužbe u krivičnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da je u predmetnom krivičnom postupku prvostepeni sud izveo veliki broj dokaza i da je za sve dokaze koje je prihvatio, kao i za one koje nije, dao jasno i razumljivo obrazloženje. Kako su u konkretnom slučaju sudovi na osnovu sprovedenog celokupnog dokaznog postupka, ocenjujući svaki dokaz posebno i dovodeći ga u vezu sa ostalim dokazima, našli da je činjenično stanje potpuno i nesumnjivo utvrđeno, to , po oceni Ustavnog suda, obrazloženo odbijanje predloga da se izvedu predloženi dokazi, uz jasno iznete razloge zbog kojih nije nužno, niti celishodno izvoditi pojedine dokaze odbrane, samo po sebi ne dovodi u sumnju poštovanje prava na odbranu i na pravično suđenje.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao i povredu prava iz člana 33. stav 6. Ustava, kojim se svakom kome se sudi za krivično delo jemči pravo da mu se sudi bez odugovlačenja. Ustavni sud konstatuje da je navedeno pravo okrivljenog sastavni deo i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, o kojem je bilo reči u tački 5. obrazloženja ove odluke. Stoga Ustavni sud smatra da nije neophodno da se osnovanost ustavne žalbe podnosioca u odnosu na pravo iz člana 33. stav 6. Ustava razmatra posebno.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 34. stav 1. Ustava, kojim je, pored ostalog, utvrđeno da se nikom ne može izreći kazna koja za kažnjivo delo nije bila predviđena, Ustavni sud upućuje i na odredbu stava 2. istog člana, prema kojoj se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je na sednici održanoj 24. marta 2010. godine doneo Odluku Už-969/2009, kojom je, pored ostalog, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu D.N, ocenivši da je „svaka kazna zatvora uvek blaža od smrtne kazne, jer je život osnovna vrednost svakog čoveka i poseban je predmet zaštite kako ustavnih, tako i krivičnopravnih normi“. Ustavni sud je iz sadržine ove ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio da podnosilac postavlja identično ustavnopravno pitanje kao i podnosilac ustevne žalbe u predmetu Už-969/09, te je ocenio da su navodi o povredi označenog Ustavom zajemčenog prava očigledno neosnovani.

Konačno, Ustavni sud ističe da se istaknuta povreda prava na pretpostavku nevinosti, kao jednog od prava kojim se, saglasno članu 34. stav 3. Ustava, jemči pravna sigurnost u kaznenom pravu, ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa osporenim presudama kojima je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim i osuđen.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tač. 5) i 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe osuđenog za teško ubistvo

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti