Usvajanje žalbe M. S. zbog neefikasnosti izvršnog i stečajnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je poništio rešenja kojima je odbijen prigovor M. S. radi ubrzavanja postupka. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje, razumni rok i imovinu u postupku koji traje 12 godina protiv preduzeća sa državnim kapitalom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2066/2021
10.07.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. S. iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. jula 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. S. i utvrđuje da je rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St 1685/20 od 25. novembra 2020. godine i rešenjem Privrednog suda u Kraljevu R4 St 1601/19 od 4. marta 2020. godine, ispravljenim rešenjem istog suda od 21. septembra 2020. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništavaju se rešenje Privrednog apelacionog suda Rž St 1685/20 od 25. novembra 2020. godine i rešenje Privrednog suda u Kraljevu R4 St 1601/19 od 4. marta 2020. godine, ispravljeno rešenjem istog suda od 21. septembra 2020. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba M. S. i utvrđuje da su podnosiocu ustavne žalbe povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku Privrednog suda u Kraljevu u predmetu St. 31/16.

4. Utvrđuje se pravo M. S. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Kraljevu u predmetu St. 31/16. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo M. S. na naknadu materijalne štete, u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku Privrednog suda u Kraljevu u predmetu St. 31/16, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. S. iz Kraljeva podneo je Ustavnom sudu, 17. februara 2021. godine, preko punomoćnika N. T, advokata iz Kraljeva, ustavnu žalbe protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Rž St 1685/20 od 25. novembra 2020. godine i rešenja Privrednog suda u Kraljevu R4 St 1601/19 od 4. marta 2020. godine, ispravljenog rešenjem istog suda od 21. septembra 2020. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na imovinu u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu I. 3354/10 i stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 31/16.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je postupak izvršenja pravnosnažne presude kojom je tuženi obavezan da mu, na ime naknada za rad za deo 2005. i 2006. godine, isplati opredeljene novčane iznose, pokrenut 1. oktobra 2008. godine, da je on u tom postupku delimično namiren, kao i da je taj postupak obustavljen rešenjem iz 2016. godine, zbog otvaranja stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom u kojem su mu priznata nenaplaćena potraživanja. Takođe je navedeno da se ovi postupci moraju posmatrati kao jedinstvena celina iz čega sledi da ukupno traju 12 godina, pa je očigledno da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali da je njegov prigovor odbijen osporenim rešenjima. Navedeno je i da je pogrešan zaključak sudova da je postojala neprekidna i kontinuirana aktivnost postupajućih sudova, odnosno da nema kontinuiranog nedelotvornog postupanja izvršnog i stečajnog suda. Podnosilac je naveo i da je nesprovođenjem izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine. Iz navoda ustavne žalbe Ustavni sud je zaključio da podnosilac ističe i povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac je istakao zahteve za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, ne opredeljujući iznos koji potražuje, kao i za naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih u stečajnom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Presudom Opštinskog suda u Kraljevu P.331/07 od 18. avgusta 2008. godine, koja je postala pravnosnažna 8. septembra 2008. godine, obavezan je tuženi „M.“ d.o.o. Kraljevo, da tužiocima, među kojima i podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade za rad za period od novembra 2005. godine do jula 2006. godine, isplati opredeljene novčane iznose.

Podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, podneo je, 1. oktobra 2008. godine, predlog za izvršenje označene presude, koji je usvojen, rešenjem Opštinskog suda u Kraljevu I. 1950/08. U toku izvršnog postupka, rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu, kao nadležnog suda nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, u izvršnom postupku I. 3354/10 od 5. jula 2011. godine, podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac je delimično namirio potraživanje (po osnovu kamate i troškova parničnog postupka). Ovaj postupak je obustavljen rešenjem istog suda I. 3354/10 od 15. novembra 2016. godine, zbog pokretanja stečajnog postupka nad izvršnim dužnikom.

Rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St. 31/16 od 16. septembra 2016. godine otvoren je stečajni postupak nad „M.“ d.o.o. Kraljevo, a zaključkom istog suda od 5. decembra 2017. godine podnosiocu je priznato prijavljeno potraživanje. Ovaj postupak je, rešenjem Privrednog suda u Kraljevu od 28. maja 2018. godine, obustavljen u odnosu na stečajnog dužnika, a nastavljen je u odnosu na stečajnu masu. U toku predmetnog stečajnog postupka podnosilac je delimično namirio utvrđeno potraživanje.

Stečajni dužnik je subjekt sa većinskim društvenim/državnim kapitalom.

Osporenim rešenjima Privrednog suda u Kraljevu R4.St 1601/19 od 4. marta 2020. godine, ispravljenim rešenjem istog suda od 21. septembra 2020. godine, odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca ustavne žalbe radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka, uz obrazloženje suda da u postupku koji je trajao oko tri godine sud preduzimao sve radnje u skladu sa načelom ekonomičnosti i hitnosti.

Privredni apelacioni sud je, osporenim rešenjem Rž St 1685/20 od 25. novembra 2020. godine, odbio kao neosnovanu žalbu predlagača izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, navodeći u obrazloženju, između ostalog, da je pravilan zaključak prvostepenog suda da se postupanje Opštinskog suda u Kraljevu u izvršnom postupku ne može oceniti kao nedelotvorno, a da je u stečajnom postupku postojala neprekidna aktivnost organa stečajnog postupka, pa je pravilan zaključak prvostepenog suda da nema kontinuiranog nedelotvornog postupanja izvršnog i stečajnog suda.

4. Odredbama člana 18. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima i da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Ispitujući navode podnosioca u delu kojim je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Privrednog suda u Kraljevu i Privrednog apelacionog suda, kojima je pravnosnažno odbijen njegov prigovor radi ubrzavanja postupka, Ustavni sud konstatuje da je tvrdnja podnosioca o povredi prava na pravično suđenje zasnovana na navodima da je njihov prigovori proizvoljno odbijen.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnosilaca, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su izneti u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine.

Polazeći od stavova i ocena koji su detaljno izloženi u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine, Ustavni sud ukazuje da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) koja se tiče neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom (koja je navedena u označenoj odluci), već da su osporena rešenja isključivo zasnovana na primeni merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i na oceni da trajanje postupka od preko pet godina u konkretnom slučaju ne ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud ovde posebno ukazuje na praksu Evropskog suda u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, presuda od 14. januara 2021. godine, stav 11.), prema kojoj je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke donete prema preduzeću sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom u trajanju do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), dok svako duže trajanje namirenja potraživanja predstavlja povredu Evropske konvencije.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je predmetni stečajni postupak u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao tri godine, a zajedno sa izvršnim postupkom koji mu je prethodio – 11 godina, te da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda, koju prihvata i ovaj sud, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima merodavno pravo primenjeno na ustavnopravno neprihvatljiv način, pri čemu je takva primena bila na štetu podnosioca. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporena rešenja, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost „redovnih“ sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku. Ovakav stav Ustavni sud je izrazio u Odluci Už-5357/2022 od 7. marta 2024. godine, objavljenoj na internet stranici Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u označenom stečajnom postupku, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Imajući u vidu izneto, kao i da je osporeni stečajni postupak vođen prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom trajao tri godine, a zajedno sa izvršnim postupkom koji mu je prethodio – 11 godina do podnošenja prigovora, pri čemu u toku tog postupka podnosilac nije u celini namirio svoje potraživanje iz radnog odnosa, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i u ovom delu i utvrdio da je podnosiocu u stečajnom postupku Privrednog suda u Kraljevu u predmetu St. 31/16, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući tvrdnje podnosioca da mu je u osporenom stečajnom postupku povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Kraljevu da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca koje potiče iz radnog odnosa, prema stečajnom dužniku koji je s većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosioca na imovinu, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je u stečajnom postupku Privrednog suda u Kraljevu u predmetu St. 31/16 povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu koji Evropski sud smatra dovoljnim i adekvatnim za naknadu nematerijalne štete pretrpljene povredom prava na suđenje u razumnom roku - od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Kraljevu u predmetu St. 31/16. Naknada se isplaćuju na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

10. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke, utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku Privrednog suda u Kraljevu u predmetu St. 31/16, umanjen za iznose koji su po tom osnovu već isplaćeni ili namireni na drugi način. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) prihvatio stanovište prema kome prilikom dosuđivanja materijalne štete zbog propusta da potraživanje podnosilaca bude namireno, podnosioci nemaju pravo na zakonsku zateznu kamatu za period nakon pokretanja stečajnog postupka.

11. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje žalbe M. S. zbog neefikasnosti izvršnog i stečajnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti