Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu o ništavosti ugovora

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi utvrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju. Postupak je trajao skoro sedam godina, prvenstveno zbog neefikasnosti prvostepenog suda. Dosuđena je naknada od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . A . iz Prijepolja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. A . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Prijepolju u predmetu P. 542/11 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. A . iz Prijepolja , čiji je punomoćnik M. D, advokat iz Prijepolja, podneo je Ustavnom sudu, 19. februara 2018. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2950/17 od 18. decembra 201 7. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava nasleđivanja, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 59. stav 1. Ustav Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Prijepolju u predmetu P. 542/11.

U ustavnoj žalbi podnosilac je nave o da je prvostepeni postupak trajao više od šest godina, a da on tome nije doprineo. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje i prava nasleđivanja, podnosilac je naveo da su za drugostepeni sud neosn ovani navodi žalbe kojima se ističe da je tuženi u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju i više godina nako n toga živeo u drugom mestu, iako ova činjenica, kao i činjenica da primalac izdržavanja nije imao potrebe da taj ugovor zaključi ukazuju da je pobuda za njegovo zaključenje bila da se izigraju nužni naslednici, usled čega je sporni ugovor ništav. Takođe, podnosilac je naveo da taj ugovor ništav i zbog toga što sud, prilikom zaključenja ugovora nije upozorio primaoca izdržavanja o posledicama ugovora, odnosno da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu, te da se iz nje neće moći namiriti nužni naslednici, budući da takva naznaka nije stajala u zapisniku. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu i utvrdi pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i pravo na nak nadu troškova za sastav ustavne žalbe, u opredeljenim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Prijepolju P. 542/11, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, zajedno sa H.R, svojom sestrom, kao tužioci, podneli su 24. januara 2011. godine tužbu Osnovnom sudu u Prijepolju protiv tuženog S.A, njihovog brata, kojom su tražili da se utvrdi da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju koji je 2001. godine zaključen između sada pok. H.A, oca parničnih stranaka, kao primaoca izdržavanja, i tuženog, kao davaoca izdržavanja. Povodom ove tužbe formira je predmet P. 542/11.

U toku postupka zakazano je 18 ročišta (za 21. mart 2011. godine, 13. jun, 25. jul, 3. oktobar i 12. decembar 2012. godine, 20. jun i 14. oktobar 2014. godine, 14. januar, 5. maj, 27. oktobar i 30. decembar 2015. godine, 11. maj, 6. i 13. jul, 25. oktobar i 16. decembar 2016. godine, 24. mart i 12. maj 2017. godine), od kojih je 11 održano. Od sedam neodržanih ročišta, dva ročišta (zakazana za 13. jun 2012. godine i 25. oktobar 2016. godine) nisu održana za zahtev tužilaca, a dva zbog obustave rada advokata (ročišta zakazana za 14. oktobar 2014. godine i 14. januar 2015. godine). Takođe, u toku postupka izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca, tuženog i više svedoka i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju.

Presudom Osnovnog suda u Prijepolju P. 542/11 od 12. maja 2017. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca.

Protiv označene presude tužilac je izjavio žalbu 30. juna 2017. godine, koja je odbijena kao neosnovana, osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2950/17 od 18. decembra 2017. godine, koji je ocenio da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je spor an ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen na način i pod uslovima propisanim odredbom č lan 195. Zakona o nasleđivanju, te da nema mesta primeni odredbe stava 2. tog člana, niti odredbe člana 70. Zakona o obligacionim odnosima. Ovakvu ocenu drugostepeni sud je dao imajući u vidu da je u toku prvostepenog postupka utvrđeno da su, prilikom zaključenja spornog ugovora, ugovorne strane potpuno razumele njegove odredbe i činjenicu da se iz imovine koja je predmet tog ugovora ne mogu namiriti nužni naslednici. Takođe, prema oceni Apelacionog suda u Kragujevcu iznetoj u osporenoj presudi, pravilno je prvostepe ni sud utvrdio da je na strani primaoca izdržavanja postojala volja da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju kako bi sebi obezbedio brigu i negu za slučaj bolesti i starosti, pa taj ugovor nije zaključen kako bi se izigrala prava naslednika, odnosno da pobuda za njegovo zaključenje nije bila nedopuštena. Drugostepeni sud je ocenio i da su bez uticaja navodi žalbe d a prvostepeni sud nije cenio činjenicu da je tuženi sa svojom porodicom u vreme zaključenja spornog ugovora i nekoliko godina posle živeo u drugom mestu, budući da je u toku prvostepenog postupka utvrđeno (između ostalog i iz izveštaja Centra za socijalni rad) da je tuženi ispunjavao ugovorene obaveze, kao i da navedeno predstavlja razlog za rušljivost ugovora, a tužbenim zahtevom je traženo utvrđenje njegove ništavosti.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

Odredbama člana 195. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03 – Odluka US ), u tekstu koji je važio u vreme zaključenja spornog ugovora, bilo je propisano: da u govor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u pismenom obliku i overen od sudije koji je dužan da pre overe pročita strankama ugovor i primaoca izdržavanja naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici (stav 1.); da je u suprotnom ugovor ništav (stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), propisano je: da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost, ali da će, ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor biti bez dejstva (član 53. st. 1. i 2.); da ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi nema pravno dejstvo ukoliko iz cilja propisa kojim je određena forma ne proizlazi što drugo (član 70. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 24. januara 20 11. godine Osnovnom sudu u Prijepolju, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu od 18. decembra 2017. godine, trajao šest godina i jedanaest meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka, prema oceni Ustavnog suda, može da ukaže da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je, najpre, ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno složen, ni činjenično ni pravno.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao interes da se predmetni postupak efikasno sprovede, budući da je odluka u ovom sporu od značaja za ostvarivanje njegovih naslednih prava na nepokretnostima koje su bile predmet spornog ugovora o doživotnom izdržavanju.

Ustavni sud je ocenio i da je podnosilac, zahtevima da se dva ročišta ne održe, u manjoj meri doprineo navedenoj dužini trajanja postupka.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da dva ročišta nisu održana zbog obustave rada advokata, što je uticalo na dužinu trajanja postupka. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40, kao i, između drugih, Odluku Ustavnog suda Už-229/2013 od 11. aprila 2013. godine).

Međutim, Ustavni sud je ocenio, da opisan doprinos podnosioca i navedene objektivne okolnosti ne mogu da budu opravdanje što je taj postupak okončan posle skoro sedam godina, već da odgovornost za to pretežno leži na parničnom sudu, čija je zakonska obaveza da postupak sprovede bez odugovlačenja. Na navedeno ukazuje i činjenica da su u toku prvostepenog postupka bila dva perioda duže neaktivnosti suda, prvi od skoro 15 meseci (od 21. marta 2011. do 13. juna 2012. godine), a drugi od nešto više od 18 meseci (od 12. decembra 2012. do 20. juna 2014. godine), kada nije zakazano nijedno ročite, bez navođenja razloga za to.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud utvrdio da je, i pored izuzetne efikasnosti drugostepenog suda, koji je za manje od šest meseci od izjavljivanja žalbe protiv prvostepene presude, odlučio o njenoj osnovanosti, neefikasnim postupanjem prvostepenog suda u predmetnom parničnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava . Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu , saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Prilikom odlučivanja Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, između drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine, odnosno Odluku Už-293/2008 od 12. februara 2009. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presude u predmet ima Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63, Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine , aplikacija broj 70767/01, stav 51. i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine , aplikacija broj 17271, stav 51.).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka, opisani doprinos podnosioca i navedene objektivne okolnosti, kao i ekonomsko-socijalne prilike i standard države, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na domaćem nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

6. U vezi sa osporenom presudom, a imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud, još jednom, ističe da nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije dao prihvatljive ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su sudovi arbitrerno postupali, niti da je merodavno pravo proizvoljno primenjeno. Naprotiv, Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, utvrdio da on sadrži detaljna i jasn a obrazloženj a za iznete stavove da u predmetnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za utvrđiv anje ništavosti spornog ugovora o doživotnom izdržavanju , kako u pogledu (ne)postojanja nedopuštene pobude, tako i u pogledu (ne)postojanja zakonom propisane forme za njegovo zaključenje, koji su zasnovani na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, između ostalog, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu o ništavosti ugovora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti