Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja sudova i prekomerne dužine trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. P . iz Banja Luke, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. P . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1511/12, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. P . iz Banja Luke, Bosna i Hercegovina, izjavio je 10. marta 2014. godine, preko punomoćnika L . U, advokata iz Kragujevca, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 667/14 od 23. januara 2015. godine zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1511/12.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je Apelacioni sud pogrešno našao da je zastarelo pravo podnosioca ustavne žalbe za isplatu zarada i naknada iz radnog odnosa; da sud nije uzeo u obzir zastoj zastarevanja, jer on zbog ratnih dejstava nije mogao do 2003. godine da se obrati sudu; da mu je povređeno i pravo na obrazloženu sudsku odluku; da smatra da je diskriminisan, jer je nekim pripadnicima Vojske Jugoslavije isplaćena zarada, ali ne i njemu; da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku jer je postupak trajao deset godina, iako je činjenično stanje bilo jednostavno. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1511/12 (u daljem tekstu: Osnovni sud), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 28. februara 2006. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora (pravnog prethodnika Republike Srbije), radi isplate neisplaćenih - plata, naknade za uvećane troškove stanovanja, naknade za korišćenje godišnjih odmora i naknade za službu pod otežanim uslovima.

Tužena je 23. marta 2006. godine odgovorila na tužbu, osporavajući osnov i visinu, ujedno ističući i prigovor zastarelosti potraživanja.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 27. septembra 2006. godine, a do kraja 2006. godine je održano još jedno ročište.

U toku 2007. godine održano je jedno ročište za glavnu raspravu - 28. marta, na kome je određeno izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem, dok ročište zakazano za 28. jun nije održano, jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka.

Veštak je 15. januara 2008. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje, na koji je tužena istakla određene primedbe. Ročište zakazano za 30. decembar 2008. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

U toku 2009. godine održana su tri ročišta, a tužilac je podneskom od 4. maja „precizirao“ tužbeni zahtev u skladu sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka. Opštinski sud je nakon ročišta održanog 13. novembra 2009. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 1268/06, kojom je u celini usvojio tužbene zahteve tužioca.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je rešenjem od 22. decembra 2010. godine vratio predmet prvostepenom sudu, radi dopune postupka. Nakon izvršene dopune, Osnovni sud je 28. februara 2011. godine dostavio spise predmeta Apelacionom sudu.

Apelacioni sud je rešenjem Gž1. 970/11 od 5. januara 2012. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 1268/06 od 13. novembra 2009. godine i predmet uputio Osnovnom sudu, radi ponovnog suđenja.

Prvo ročište za glavnu raspravu u ponovnom postupku pred Osnovnim sudom zakazano za 19. septembar 2012. godine nije održano zbog zdravstvene sprečenosti postupajućeg sudije.

U toku 2013. godine održana su tri ročišta, na kome su saslušani svedoci, a Osnovni sud je nakon ročišta održanog 23. septembra, zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 1511/12, kojom je u celini odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužioca kojima je tražio da se obaveže tužena da mu naknadi štetu na ime primanja po osnovu radnog odnosa, i to - manje isplaćenih neto plata za period od 1. septembra 1994. godine, pa do 31. januara 1995. godine, sa pripadajućom kamatom, neisplaćene naknade za uvećane troškove stanovanja, za period od 1. septembra 1994. godine, pa do 31. januara 1995. godine, sa pripadajućom kamatom, neisplaćene naknade za službu pod otežanim uslovima, za period od 1. septembra 1994. godine, pa do 18. novembra 1996. godine i neisplaćenu naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor za 1991, 1992, 1993, 1994. i 1995. godinu, sa pripadajućom kamatom.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud je doneo osporenu presudu Gž1. 667/14 od 23. januara 2015. godine, kojom je žalbu odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tužilac podneo tužbu navodeći da je, kao civilno lice, na radnom mestu vozača od 1988. godine, bio zaposlen u JNA, a potom u Vojsci Jugoslavije i da mu za period od septembra meseca 1994. godine do februara 1995. godine nije isplaćena zarada, naknada za uvećane troškove stanovanja, kao i naknada za neiskorišćeni godišnji odmor u 1991, 1992, 1993, 1994. i 1995. godini, kao i naknada za službu pod otežanim uslovima; da je tužilac u periodu od septembra 1994. godine, pa do februara 1995. godine obavljao poslove vozača u Vojnoj pošti 7101 Banja Luka, koji poslovi su u opisu radnog mesta na kome je radio od 1988. godine; da je taj posao obavljao u dogovoru sa nadređenima JNA, kasnije Vojske Jugoslavije, kada su otpočela ratna dejstva na području Bosne i Hercegovine, a da mu u tom periodu radni odnos u Vojsci Jugoslavije nije prestao; da tokom 1991, 1992, 1993, 1994. i 1995. godine, zbog ratnih dejstava i potreba posla nije koristio godišnji odmor, niti mu je isplaćena naknada zbog nekorišćenja godišnjeg odmora. Dalje je navedeno: da je prvostepeni sud zaključio da je tužilac u spornom periodu bio u statusu zaposlenog civilnog lica na službi u Vojsci Jugoslavije, te nalazi da je neosnovan istaknuti prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene, ali da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja, s obzirom na to da je reč o potraživanju iz radnog odnosa koji dospeva krajem narednog meseca za prethodni mesec najkasnije, pa je potraživanje na ime isplate plate i naknade za uvećane troškova stanovanja za januar 1995. godine dospelo na naplatu najkasnije 28. februara 1995. godine, što znači da je zastarelost po tom osnovu nastupila 28. februara 1998. godine, potraživanje na ime naknade za službu pod otežanim uslovima za novembar 1996. godine dospelo na naplatu najkasnije 31. decembra 1996. godine, što znači da je zastarelost nastupila 31. decembra 1999. godine, a tužba je podneta 28. februara 2006. godine, dakle po proteku trogodišnjeg roka zastarelosti propisanog odredbom člana 196. Zakona o radu; da prvostepeni sud nalazi i da potraživanje naknade na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora za 1991, 1992, 1993, 1994. i 1995. godine, zastareva u roku od tri godine, što znači da je zastarelost nastupila i za celokupno potraživanje po tom osnovu; da prvostepeni sud nalazi da bi podnošenje zahteva za isplatu naknade za plate, troškove odvojenog života od porodice, odnosno neiskorišćeni godišnji odmor i naknada za službu pod otežanim uslovima, od 28. maja 2003. godine, bilo podobno da se prekine tok zastarelosti saglasno članu 388. Zakona o obligacionim odnosima, ali ne u ovom slučaju, jer je zastarelost nastupila znatno pre 28. maja 2003. godine; da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge koje prihvata i Apelacioni sud u postupku žalbene kontrole; da navodi iz žalbe ne dovode u sumnju pravilnost prvostepene presude; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo pozivajući se na odgovarajuće odredbe Zakona o radu i Zakona o obligacionim odnosima, koje regulišu pitanje zastarelosti potraživanja i to u odnosu na svako potraživanje posebno; da je pozivanje na rešenja Vojne pošte Banja Luka, kao merodavnih za ocenu zastarelosti potraživanja, bez uticaja, s obzirom na to da je tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane, te se rešenja Vojne pošte Banja Luka ne mogu odnositi na obavezu tuženog, za koga prvostepeni sud nalazi da je pasivno legitimisan; da je prvostepeni sud je pravilno cenio značaj presude Vrhovnog vojnog suda, Up. 2644/03 od 29. juna 2003. godine, s obzirom na to da je istom uvažena tužba i obavezana VP 1790 Beograd da donese odgovarajuće rešenje po tužbi, ovde tužioca, protiv VP 1790 Beograd, zbog nedonošenja rešenja u pravnoj stvari plate, naknade za službu pod otežanim uslovima, naknade troškova zbog odvojenog života od porodice i naknade za neiskorišćeni godišnji odmor (što znači da o istima nisu doneta odgovarajuća rešenja), a saglasno članu 24. Zakona o upravnom sporu, kojim je propisano da ako prvostepeni organ protiv čijeg rešenja nije dozvoljena žalba, nije u roku od 60 dana ili zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po zahtevu, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor, kao da je njen zahtev odbijen; da kako iz tužbe i dokaza priloženih uz tužbu proizlazi da tuženi organ nije doneo odgovarajuće rešenje o predmetnom zahtevu od 28. maja 2003. godine ni nakon ponovljenog zahteva tužioca od 30. septembra 2003. godine, to je Vrhovni vojni sud našao da je tužba osnovana, jer su se stekli zakonski uslovi za pokretanje upravnog spora; da je uvažena tužba i obavezan tuženi organ da donese odgovarajuće rešenje, ali istom presudom nije utvrđeno bilo kakvo potraživanje tužioca, odnosno obaveza tuženog, te se ne može govoriti o priznatoj obavezi tužene i shodno tome ceniti zastarelost potraživanja, niti tužilac ukazuje u kom smislu prvostepeni sud ne pridaje odgovarajući značaj toj presudi; da su uticaja navodi žalbe tužioca da se, u konkretnom slučaju, radi o sticanju bez osnova, s obzirom na to da sud nije vezan pravnim osnovom, jer je primena materijalnog prava u domenu ovlašćenja suda, te kako se radi o novčanom potraživanju iz radnog odnosa, pravilno je prvostepeni sud primenio odredbu člana 196. Zakona o radu koja se tiče zastarelosti novčanih potraživanja iz radnog odnosa.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, pored ostalog je utvrđeno: da se s vakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1. i 4.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 28. februara 2006. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 23. januara 2015. godine, donošenjem osporene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao nepunih deset godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio toliko složen, da bi mogao opravdati decenijsko trajanje.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je on imao legitiman pravni interes da ce o njegovim tužbenim zahtevima za isplatu novčanih iznosa proisteklih iz radnog odnosa, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka.

Dakle, osnovni razlog dugog trajanja parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da Opštinski sud u toku 2008. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 667/14 od 23. januara 2015. godine, Ustavni sud podseća da podnosilac smatra da njegovo pravo na isplatu utuženih iznosa nije zastarelo, jer sud nije u obzir da je postojao zastoj zastarevanja sve do 2003. godine, uzrokovan ratnim dejstvima.

S tim u vezi, Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, utvrdio da on sadrži jasno i detaljno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, u kome je navedeno da su podnosiočeva potraživanja zastarela, jer je tužba podneta nakon proteka roka od tri godine propisanog odredbom člana 196. Zakona o radu. Pored toga, što se tiče navodnog zastoja zastarevanja „zbog ratnih dejstava do 2003. godine“, Ustavni sud konstatuje da se takvi navodi ne mogu uzeti kao relevantni sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, pogotovo imajući u vidu da su ratna dejstva na teritoriji Bosne i Hercegovine prestala 21. novembra 1995. godine potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma, čime su otklonjeni objektivni razlozi zastoja roka zastarevanja potraživanja (videti Odluku Ustavnog sud Už-2291/2009 od 28. marta 2012. godine). Takođe, drugostepeni sud je dao odgovor na sve relevantne žalbene navode, tako da se ni navodi o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku ne mogu prihvatiti.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Kako je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepene odluke u redovnom žalbenom postupku, to navodi o povredi ovog prava nisu ustavnopravno prihvatljivi.

Konačno, u vezi sa navodima o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili sloboda, za koju u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije našao da ima osnova.

9. Na osnovu navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti