Utvrđivanje prava na naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je podnosiocu dosuđena neadekvatna naknada štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku. Utvrđuje se pravo na naknadu u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Pelengića, koji se nalazi na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Sremska Mitrovica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. decembra 2009. godine, doneo je

 

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dušana Pelengića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 285/07 od 18. septembra 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. Dušan Pelengić, koji se nalazi na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Sremska Mitrovica, je 13. novembra 2007. godine podneo Ustavnom sudu dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da je prilikom lišavanja slobode od strane radnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije zadobio više povreda od vatrenog oružja, usled čega je 25. januara 1998. godine prebačen u Klinički centar Novi Sad, radi ukazivanja medicinske pomoći, u kojem je bio zadržan sve do 13. marta 1998. godine. Zatim ističe da mu je za sve vreme boravka u Kliničkom centru bila ograničena sloboda kretanja, kao i da su protiv njega bile preduzimane određene istražne radnje od strane pripadnika organa unutrašnjih poslova, iako protiv njega nije bila pokrenuta istraga, niti je doneto rešenje o određivanju pritvora od strane nadležnog istražnog sudije, koji ga je saslušao tek 13. marta 1998. godine, kada mu je određen pritvor i kada je odveden u istražni zatvor u Sremskoj Mitrovici. Donošenjem osporene presude, kojom su preinačene pravosnažne presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 55/05 od 8. jula 2005. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1718/05 o spajanju kazni, tako što je podnosiocu u izrečenu jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 15 godina uračunato i vreme od 25. januara 1998, kada je lišen slobode, do 13. marta 1998. godine, Vrhovni sud Srbije je, prema mišljenju podnosioca, u stvari priznao da je on bez pravnog osnova bio lišen slobode za vreme njegovog boravka u Kliničkom centru Novi Sad. S tim u vezi ukazuje i da je pretkrivični postupak koji je vođen protiv njega nezakonito sproveden, jer su dokazi na kojima se zasnivala dopuna krivične prijave, prikupljani za vreme njegovog protivpravnog i nezakonitog lišenja slobode od strane pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji su učestvovali u pretkrivičnom postupku. Polazeći od svega navedenog, podnosilac smatra da period od 25. januara do 13. marta 1998. godine nije mogao biti uračunat u izrečenu jedinstvenu kaznu zatvora, jer je u tom periodu bio lišen slobode bez pravnog osnova, te se „na taj način legalizuje skriven tok pretkrivičnog postupka". Međutim, Vrhovni sud Srbije je, prema mišljenju podnosioca, prilikom odlučivanja o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravosnažnih presuda delovao pristrasno kako bi se izbegla odgovornost lica koja su učestvovala u njegovom nezakonitom zadržavanju u Kliničkom centru, te je osporenom presudom ozakonio podnosiočevo protivpravno lišenje slobode u navedenom periodu, usled čega mu je povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Takođe tvrdi i da je njegovo socijalno poreklo bilo od uticaja na donošenje takve presude, čime mu je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Stoga podnosilac predlaže da se ponište presude Vrhovnog suda Srbije Kzp. 285/07 od 18. septembra 2007. godine i Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 55/05 od 8. jula 2005. godine, obustavi izvršenje presude i „naredi ponavljanje krivičnog postupka".
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Prema Izveštaju Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, Sekretarijata unutrašnjih poslova u Novom Sadu od 17. februara 2006. godine, osuđeni Dušan Pelengić (ovde podnosilac ustavne žalbe) se nakon izvršenog krivičnog dela, zbog zadobijenih rana od vatrenog oružja prilikom lišavanja slobode, u periodu od 25. januara do 13. marta 1998. godine nalazio na medicinskom lečenju u Kliničkom centru Novi Sad.
Rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Kri. 43/98 od 13. marta 1998. godine, podnosiocu je određen pritvor, a Okružni javni tužilac u Sremskoj Mitrovici je protiv njega stavio zahtev za sprovođenje istrage Kt. 74/98 od 17. marta 1998. godine.
Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je na sednici veća koja je održana 21. oktobra 2002. godine, u postupku spajanja pravosnažno izrečenih kazni, doneo presudu Kv. 221/02 kojom je podnosilac ustavne žalbe, zbog izvršenja krivičnog dela ubistva i drugih krivičnih dela, osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, u koju je uračunato vreme provedeno u pritvoru, od 13. marta 1998. godine pa nadalje.
Pravosnažnom presudom Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici K. 337/00 od 8. februara 2001. godine, podnosilac je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i šest meseci zbog krivičnog dela neovlašćeno držanje i nošenje vatrenog oružja i municije.
Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je, odlučujući o predlogu podnosioca za spajanje kazni u tzv. nepravom ponavljanju krivičnog postupka, na sednici veća koja je održana 8. jula 2005. godine, doneo presudu Kv. 55/05 kojom su preinačene u pogledu odluke o kazni pravosnažne presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 221/02 od 21. oktobra 2002. godine i Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici K. 337/00 od 8. februara 2001. godine. U obrazloženju presude je navedeno da je u više presuda protiv ovde podnosioca ustavne žalbe pravosnažno izrečeno više kazni, a da nisu primenjene odredbe o odmeravanju jedinstvene kazne za dela u sticaju, pa ga je sud, primenom odredaba člana 48. stav 2. tačka 1) Osnovnog krivičnog zakona i člana 405. Zakona o krivičnom postupku osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, u koju je uračunato vreme provedeno u pritvoru i na izdržavanju kazne po navedenim presudama.
Vrhovni sud Srbije je na sednici veća održanoj 31. oktobra 2005. godine doneo presudu Kž. I 1718/05, kojom je odbijena kao neosnovana žalba osuđenog - podnosioca ustavne žalbe, a presuda Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 55/05 od 8. jula 2005. godine je potvrđena. U obrazloženju ove presude je istaknuto da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je primenom odredaba člana 48. stav 2. tačka 1) i člana 49. Osnovnog krivičnog zakona i člana 405. stav 1. Zakona o krivičnom postupku, izvršio spajanje kazni po pravosnažnim presudama Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 221/02 od 21. oktobra 2002. godine i Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici K. 337/00 od 8. februara 2001. godine. Takođe je navedeno da se period od 25. januara 1998. do 13. marta 1998. godine ne može računati podnosiocu kao vreme provedeno u pritvoru, jer se podnosilac u tom periodu nalazio na lečenju i nije imao status pritvorenog lica.
Vrhovni sud Srbije, u veću od sedam sudija, postupajući po zahtevu podnosioca za ispitivanje zakonitosti pravosnažnih presuda, je na sednici održanoj 18. septembra 2007. godine doneo osporenu presudu Kzp. 285/07 kojom su preinačene, samo u pogledu vremena uračunavanja pritvora, pravosnažne presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 55/05 od 8. jula 2005. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1718/05 od 31. oktobra 2005. godine, tako što se osuđenom - ovde podnosioca ustavne žalbe u izrečenu jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, u koju kaznu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 13. marta 1998. godine pa nadalje, uračunava i vreme od 25. januara 1998. kada je lišen slobode, do 13. marta 1998. godine. U obrazloženju presude je istaknuto da je navedenom prvostepenom presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici, a time i drugostepenom presudom, kojom je potvrđena prvostepena presuda, povređen zakon na štetu osuđenog, jer vreme koje je u periodu od 25. januara do 13. marta 1998. godine osuđeni proveo u Kliničkom centru Novi Sad nije uračunato u izrečenu jedinstvenu kaznu zatvora. Ovo stoga što je podnosilac lišen slobode 25. januara 1998. godine, kada je zbog pružanja otpora hapšenju i ranjen, pa iako za vreme koje je proveo u Kliničkom centru Novi Sad on nije imao status pritvorenog lica, budući da protiv njega nije bio stavljen zahtev za sprovođenje istrage, nije doneto rešenje o sprovođenju istrage, niti rešenje o određivanju pritvora, iz dokumentacije u spisima predmeta proizlazi da je osuđeni u navedenom periodu bio lišen slobode, jer je njegova sloboda kretanja bila ograničena samim prisustvom pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije u bolnici za sve vreme dok se osuđeni tamo lečio.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.
5. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o postojanju povrede Ustavom zajemčenih prava na koje se podnosilac ustavne žalbe poziva, a u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije, od značaja odredbe Zakona o sudovima ("Službeni glasnik Republike Srbije", br. 46/91, 60/91, 18/92 i 71/92), Osnovnog krivičnog zakona ("Službeni list SFRJ", br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90, "Službeni list SRJ", br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i "Službeni glasnik RS", broj 39/03) i Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07).
Odredbom člana 17. stav 1. tačka b) Zakona o sudovima ("Službeni glasnik Republike Srbije", br. 46/91, 60/91, 18/92 i 71/92), koja se u smislu odredbe člana 84. stav 1. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS", br. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05, 46/06) primenjivala u vreme donošenja osporenog akta, je propisano da je Vrhovni sud nadležan da odlučuje o vanrednim pravnim lekovima protiv pravosnažnih odluka sudova, ukoliko zakonom nije drukčije određeno.
Odredbom člana 50. stav 1. Osnovnog krivičnog zakona bilo je propisano da se vreme provedeno u pritvoru, kao i svako lišenje slobode u vezi sa krivičnim delom, uračunavaju u izrečenu kaznu zatvora, maloletničkog zatvora i novčanu kaznu.
Zakonikom o krivičnom postupku je bilo propisano: da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka (član 1. stav 1.); da povreda krivičnog zakona postoji ako je krivični zakon povređen u pitanju da li je delo za koje se optuženi goni krivično delo, da li ima okolnosti koje isključuju krivično gonjenje, a naročito da li je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja, ili je stvar već pravnosnažno presuđena, da li je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, da li je odlukom o kazni, uslovnoj osudi ili sudskoj opomeni, odnosno odlukom o meri bezbednosti ili o oduzimanju imovinske koristi ili o opozivanju uslovnog otpusta, prekoračeno ovlašćenje koje sud ima po zakonu i da li su povređene odredbe o uračunavanju pritvora i izdržane kazne (član 369.); da okrivljeni koji je pravnosnažno osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora ili maloletničkog zatvora može podneti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude zbog povrede zakona u slučajevima predviđenim ovim zakonikom (član 428. stav 1)); da o zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude rešava sud određen zakonom (član 429.); da se zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude može podneti, pored ostalog, zbog povrede krivičnog zakona na štetu osuđenog propisane u članu 369. tač. 1) do 4) i tački 6) ovog zakonika, ili zbog povrede iz tačke 5) tog člana ako se prekoračenje ovlašćenja odnosi na odluku o kazni, meri bezbednosti ili oduzimanju imovinske koristi (član 430. stav 1)); da zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude mogu podneti osuđeni i branilac (član 431. stav 1)); da će se u pogledu zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude shodno primenjivati odredbe člana 422. st. 1, 2. i 5, čl. 423. i 424, člana 425. stav 1. i čl. 426. i 427. ovog zakonika, te da se prilikom primenjivanja člana 425. stav 1. ovog zakonika, sud ne može ograničiti samo na to da utvrdi povredu zakona (član 432.).
Iz navedenih odredaba Zakonika, po nalaženju Ustavnog suda, proizlazi da je cilj vođenja krivičnog postupka da se utvrdi eventualno postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog, odnosno da se u odnosu na okrivljenog raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, kao i o optužbama protiv njega, kako bi se obezbedilo da niko nevin ne bude osuđen. Ukoliko se utvrdi krivična odgovornost okrivljenog za krivično delo koje mu se stavlja na teret, učiniocu dela se izriče krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon, a na osnovu zakonito sprovedenog postupka. U slučaju izricanja kazne zatvora, vreme provedeno u pritvoru, kao i svako lišenje slobode u vezi sa krivičnim delom, uračunavaju u izrečenu kaznu zatvora. Protiv pravosnažne presude kojom je izrečena bezuslovna kazna zatvora, može se Vrhovnom sudu Srbije izjaviti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude koji predstavlja vanredni pravni lek u krivičnom postupku, kojim osuđeni ili njegov branilac mogu tražiti, pored ostalog, da se pravosnažna presuda kojom je okrivljeni osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora, ukine ili preinači zbog povrede krivičnog zakona na štetu osuđenog propisane u članu 369. Zakonika. S tim u vezi, ako je pravosnažnom presudom, kojom je osuđenom izrečena bezuslovna kazna zatvora, povređena odredba Zakonika o uračunavanju pritvora i izdržane kazne (član 369. stav 6.), usvajanje zahteva za ispitivanje zakonitosti pravosnažne presude može za posledicu imati i delimično preinačenje pravosnažne presude samo u pogledu odluke o kazni.
6. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava na koje se podnosilac poziva, Ustavni sud je konstatovao sledeće:
Polazeći od sadržine odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje svakom garantuje da će sudski postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, u kome će se javno raspraviti i odlučiti o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega. Dakle, pravo na pravično suđenje je jedno složeno, višeslojno pravo koje je prvenstveno usmereno na određene procesne garancije u sudskom postupku, pa Ustavni sud ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta tog ustavnog prava, ispituje eventualno postojanje procesnih povreda u postupcima pred sudovima na koje se ukazuje u ustavnoj žalbi, kao i ustavnopravnu utemeljenost primene merodavnog materijalnog prava i na osnovu toga utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe omogućio pravično suđenje.
S obzirom na to da ustavna žalba, pored ostalog, sadrži određene ustavnopravne razloge kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje u delu kojim se garantuje pravo na nezavisan i nepristrasan sud, a da Sud postupa u granicama zahteva iz ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ustavnu žalbu u tom delu treba odbiti kao neosnovanu. Ovo iz razloga što je Ustavni sud utvrdio da je osporenu presudu doneo zakonom ustanovljen sud, u propisanom sastavu i u granicama svoje nadležnosti. Pri tom, Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom preinačio pravosnažne presude Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Kv. 55/05 od 8. jula 2005. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1718/05 od 31. oktobra 2005. godine u korist podnosioca, tako što je utvrdio da su osnovani njegovi navodi u delu u kom se zahteva da se u izrečenu jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, u koju kaznu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 13. marta 1998. godine pa nadalje, uračuna i vreme koje je on proveo u Kliničkom centru Novi Sad od 25. januara do 13. marta 1998. godine. Time je, postupajući po vanrednom pravnom sredstvu koje je podneo branilac podnosioca ustavne žalbe, Vrhovni sud Srbije osporenom presudom otklonio povredu zakona koja je ovim pravosnažnim presudama bila učinjena na štetu podnosioca, čime očigledno nije ni moglo doći do istaknute povrede prava na nezavisan i nepristrasan sud, a suprotna tvrdnja podnosioca predstavlja njegovo subjektivno shvatanje koje ne predstavlja dokaz o učinjenoj povredi prava.
U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbom člana 36. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije pružio bilo kakve dokaze da mu je sudska zaštita uskraćena zbog njegovog, kako sam navodi, skromnog socijalnog porekla. Naprotiv, podnosiocu je osporenom sudskom odlukom pružena tražena zaštita prava, te je korišćenjem vanrednog pravnog sredstva u krivičnom postupku ishodovao donošenje presude kojom je Vrhovni sud Srbije utvrdio i otklonio povredu zakona učinjenu na njegovu štetu. Suštinski, podnosilac kroz ustavnu žalbu pokušava da ospori radnje policije u pretkrivičnom postupku koji je u odnosu na njega vođen zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo ubistva, i to u periodu od 25. januara do 13. marta 1998. godine, dok je nakon lišenja slobode bio hospitalizovan radi lečenja u Kliničkom centru u Novom Sadu. Međutim, kako je ustavnosudska zaštita povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda, kroz rešavanje o ustavnim žalbama, uvedena u pravni sistem Republike Srbije proglašenjem Ustava od 8. novembra 2006. godine, to za postupanje Ustavnog suda po ovakvim navodima podnosioca ne postoje Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07).
7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić