Povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnosti prvostepenog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parnici za naknadu štete koja je trajala sedam i po godina. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, uključujući dugotrajno čekanje na odgovore drugih organa i kašnjenje u izradi presuda, bio je glavni razlog odugovlačenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Kosanke Džambas iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Kosanke Džambas i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P1. 1030/06 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Kosanka Džambas iz Pančeva je 6. novembra 2009. godine, preko punomoćnika Save Vojnova, advokata iz Pančeva, podnela ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Pančevu Gž.1 417/08 od 30. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je presudom Opštinskog suda u Pančevu P1. 1030/06 od 31. januara 2008. godine delimično usvojen podnositeljkin tužbeni zahtev koji se odnosio izgubljenu zaradu, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, ali da je osporenom presudom Okružnog suda u Pančevu Gž.1 417/08 od 30. septembra 2009. godine u pretežnom delu preinačena prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev. Podnositeljka povredu navedenih Ustavom zajemčenih prava vidi u tome što je Okružni sud u Pančevu u istom predmetu izrazio dva potpuno različita stava u vezi sa tužbenim zahtevom, jer je najpre u rešenju Okružnog suda u Pančevu Gž.1 217/06 od 14. juna 2006. godine zauzet jedan stav, da bi u osporenoj presudi isti sud zauzeo potpuno drugi stav. Podnositeljka smatra da joj je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Nije istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Opštinskog suda u Pančevu P1. 1030/06, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je 1. aprila 2002. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Pančevu protiv tužene Svetlane Bogdanov, radi naknade materijalne štete u iznosu od 36.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, zbog činjenice da po prestanku radnog odnosa tužena tužilji nije zaključila (vratila) radnu knjižicu sve do maja 2000. godine i da zbog toga nije mogla da zasnuje radni odnos kod drugog poslodavca.

Do donošenja prve prvostepene presude P1. 444/02 od 17. maja 2005. godine kojom je usvojen konačno opredeljeni tužbeni zahtev, ukupno je bilo zakazano 16 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je deset održano, dok preostala nisu održana (dva na predlog punomoćnika tužilje, a tri zbog nedolaska tužene, iako je bila uredno pozvana). U toku postupka prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem svedoka i stranaka, te ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Pored toga, Opštinski sud u Pančevu je 16. aprila 2003. godine uputio dopis Republičkom Fondu za penzijsko invalidsko osiguranje – Filijala Pančevo (u daljem tekstu: Republički fond) radi dostavljanja relevantnih podataka, te kako državni organ nije udovoljio zahtevu suda, isti dopis je ponovljen 9. juna 2003. godine. Nakon dobijanja odgovora Republičkog fonda od 14. juna 2003. godine, prvostepeni sud je nezadovoljan dobijenim odgovorom još šest puta pismenim putem tražio od Republičkog fonda izjašnjenje, da bi tek 17. juna 2004. godine isti organ odgovorio da je potrebno da sud dostavi bliže podatke u vezi sa stručnom spremom tužilje, kako bi se udovoljilo zahtevu suda. Nakon toga sud je još dva puta upućivao dopis Republičkom fondu, ali nije dobio odgovor. Pismeni otpravak presude P1. 444/02 od 17. maja 2005. godine uručen je strankama 9, odnosno 13. februara 2006. godine.

Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Pančevu je 14. juna 2006. godine doneo rešenje Gž. 217/06 kojim je usvojio žalbu tužene, a presudu Opštinskog suda u Pančevu P1. 444/02 od 17. maja 2005. godine ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju rešenja je, inter alia, navedeno da će prvostepeni sud u ponovnom postupku utvrditi da li je tužilja preduzela sve mere da štetu smanji, s obzirom na to da je izjavila da je bila revoltirana ponašanjem tužene i da posao nije tražila, zbog primene odredbi člana 192. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, te utvrđivanja da li postoji doprinos na strani tužilje u nastanku materijalne štete. Nadalje je navedeno da je potrebno utvrditi da li je tužilja imala mogućnost da traži izdavanje duplikata radne knjižice, da li je ispunjavala uslove za zasnivanje radnog odnosa, kao i da li postoji podeljena odgovornost stranaka i da li propusti koje je učinila tužilja predstavljaju njen doprinos nastanku materijalne štete.

U ponovnom postupku bilo je zakazano 13 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano samo pet, dok su preostala ili odlagana, ili nisu bila održana iz različitih razloga (sprečenosti postupajućeg sudije, nepotpunog sastava sudijskog veća bolesti stranaka itd.). Opštinski sud u Pančevu je 31. januara 2008. godine doneo osporenu presudu P1. 1030/06 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje. Pismeni otpravak presude je uručen strankama 2, odnosno 4. jula 2008. godine. Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Pančevu je 30. septembra 2009. godine doneo osporenu presudu Gž. 417/08, kojom je: delimično preinačena presuda Opštinskog suda u Pančevu P1. 1030/06 od 31. januara 2008. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tražila da se obaveže tužena da joj isplati na ime izgubljene zarade za period septembar – decembar 1999. godine, za period od 1. januara 2000. godine do 20. januara 2001. godine, za period od maja zaključno sa decembrom 2001. godine, kao i za period od 1. januara 2003. godine do 31. avgusta 2003. godine mesečne iznose označene u izreci prvostepene presude, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i za neplaćene doprinose po prijavi osiguranja podnetoj za tužilju od strane STZR „Mesopromet“ za period od maja 2000. godine do 1. januara 2002. godine i od 1. januara 2003. godine, zaključno sa avgustom 2003. godine; prvostepena presuda potvrđena u preostalom delu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da je jedino osnovan tužbeni zahtev tužilje radi isplate njene propuštene neto zarade za mesec avgust 1999. godine, i to zbog toga što joj tužena nije vratila radnu knjižicu. Naime, u postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da se nakon što je dobila otkaz kod tužene, tužilja javila na oglas za kuvara, ali da nije zasnovala radni odnos sa novim poslodavcem samo zbog toga što nije imala radnu knjižicu. Okružni sud ističe da nakon toga, podnositeljka nije ni pokušavala da se zaposli, sve dok joj 1. maja 2005. godine nije vraćena radna knjižica. Okružni sud je dalje naveo da se tužilja držala pasivno i da je jedino pozivala tuženu da joj vrati radnu knjižicu, ne angažujući pri tome inspekcijsku službu. Iz navedenog utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni izvodi zaključak da za period posle avgusta 1999. godine, nema krivice na strani tužene za štetu koju je tužilja pretrpela u vidu izgubljene zarade, na način postavljen tužbenim zahtevom.

4. Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja (član 337. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“', br. 125/04 i 119/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, kao i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete (član 185. stav 3.); da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu (član 192. stav 1.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda počeo 8. novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godine i sedam meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Pančevu 1. aprila 2002. godine, pa do 30 septembra 2009. godine, kada je doneta presuda Okružnog suda u Pančevu Gž. 417/08, kojom je parnični postupak pravnosnažno okončan.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak ukupno trajao sedam godina i šest meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da u ovom parničnom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Ustavni sud ocenjuje da podnositeljka ničim nije doprinela dugom trajanju parničnog postupka, niti je preduzimala procesne radnje kojima bi odugovlačila parnični postupak.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je ona ima legitiman interes da postupajući sudovi bez odugovlačenja odluče o osnovanosti njenog tužbenog zahteva, jer se predmetni spor vodio zbog utvrđivanja naknade za izgubljenu zaradu.

Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno postupanje kako prvostepenog, tako i drugostepenog suda, koji u nekim situacijama nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se podnetoj tužbi, odnosno istaknutom tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Pre svega, Ustavni sud naročito ističe činjenicu da je Opštinski sud u Pančevu osam puta tražio od Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Pančevo relevantne podatke. Naime, u periodu od 30. juna 2003. godine pa do 21. oktobra 2004. godine sud de facto nije postupao, čekajući odgovor i ponavljajući jedan te isti dopis navedenoj organizaciji kojoj su poverena javna ovlašćenja. U takvoj situaciji, prilikom odlučivanja o tome da li je poštovana garantija suđenja u razumnom roku uzima se u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali svi njeni upravni ili sudski organi. Drugim rečima, za postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku nije od značaja da li je odugovlačenje sudskog postupka uzrokovano postupanjem suda, nekog drugog državnog organa ili, u ovom slučaju, organizacije kojoj su poverena javna ovlašćenja, a koji je trebao da dostavi dokaze vezane za predmetni postupak. Ustavni sud je takav stav već izrazio u Odluci Už-425/2009 od 8. jula 2010. godine. Takođe, i praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu je sličnog stanovišta. U predmetu Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske (presuda od 13. jula 1983. godine, broj aplikacije 8737/79, stav 29.), Evropski sud je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve člana 6. stav 1. Evropske konvencije, uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Na neažurno postupanje Opštinskog suda u Pančevu ukazuje i prekoračenje roka za pismenu izradu odluka, koji je utvrđen odredbom člana 341. stav 1. ZPP. Naime, presuda P1. 444/02 je doneta na ročištu na kome je zaključena glavna rasprava 17. maja 2005. godine, a pismeni otpravak presude dostavljen je strankama tek u prvoj polovini februara 2006. godine - osam meseci nakon njenog donošenja. Takođe, pismeni otpravak presude Opštinskog suda u Pančevu P1. 1030/06 koja je doneta 31. januara 2008. godine, uručen je strankama pet meseci kasnije - početkom jula 2008. godine.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Opštinskog suda u Pančevu u najvećoj meri dovelo do toga da je predmetna parnica trajala sedam i po godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Budući da podnositeljka ustavne žalbe nije podnela zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. st. 2. do 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da bi objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ bilo dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnositeljki ustavne žalbe, kao u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, takođe zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao i povredu prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud podseća da podnositeljka povredu navedenih prava, pre svega, vidi u tome što je Okružni sud u Pančevu u istom predmetu izrazio dva različita stava u vezi sa tužbenim zahtevom, jer je najpre u svom rešenju Gž.1 217/06 od 14. juna 2006. godine zauzeo jedan stav, da bi u osporenoj presudi isti sud zauzeo potpuno drugačiji stav. Međutim, ovakvi navodi ne mogu biti od uticaja na odlučivanje o povredi navedenih prava. Ovo stoga, što rešenjem Okružnog suda u Pančevu Gž.1 217/06 od 14. juna 2006. godine predmetna parnica nije pravnosnažno okončana, već je prvostepena presuda ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje, dok je osporenom presudom parnica pravnosnažno okončana. U takvoj situaciji, čak i da su tačni navodi podnositeljke o „promeni stava“ suda više instance, to ne može biti razlog za utvrđivanje povrede navedenih prava. Istina, takvo ponašanje suda može biti od uticaja eventualno na postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer, kao što je već rečeno, svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka. Međutim, kada se radi o drugim pravima zajemčenim Ustavom, treba imati u vidu da je odredbom člana 170. Ustava utvrđeno da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Dakle, uslov za izjavljivanje ustavne žalbe je da su sva druga pravna sredstva iscrpljena. Iz navedenog proizlazi da rešenje kojim se ne okončava pravnosnažno parnični postupak, već se njime ukida prvostepena odluka i predmet vraća na ponovno suđenje, ne može biti akt koji se može osporavati pred Ustavnim sudom, niti njegova sadržina može imati uticaja na odluku Ustavnog suda o osporenom aktu koji je kasnije donet u toku istog postupka.

Ustavni sud nalazi da osporenom presudom Okružnog suda u Pančevu Gž.1 417/08 od 30. septembra 2009. godine nisu povređena navedena ustavna prava podnositeljke, imajući u vidu da se osporena presuda zasniva na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu dokaznog postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, u kome su između ostalog, saslušani svedoci i parnične stranke, izvršeno veštačenje, te izvršen uvid u relevantne pismene dokaze drugih državnih organa. Osporenu presudu je doneo zakonom ustanovljen sud, u granicama svoje nadležnosti. Pored toga, Ustavni sud nalazi da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te valjanom obrazloženju pravnog stanovišta zauzetog povodom odlučivanja o tužbenom zahtevu. Zbog svega navedenog, tvrdnju podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu, Ustavni sud smatra izrazom njene subjektivne procene o pogrešnoj primeni prava, ali ne i prihvatljivim ustavnopravnim argumentom koji bi potvrdio navodno učinjene povrede.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud ocenjuje da je parnični postupak, koji je prethodio ustavnosudskom, bio vođen na način kojim je podnositeljki ustavne žalbe bilo obezbeđeno pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu u drugom delu tačke 1. izreke odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević