Odbijanje ustavne žalbe zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog navodne povrede prava na jednaku zaštitu prava. Podnosilac je tvrdio da su sudovi u sličnim sporovima za naknadu štete zbog manje isplaćene zarade donosili različite odluke, ali je utvrđeno da ne postoji neujednačena praksa sudova poslednje instance.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Željka Perića iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Željka Perića izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 826/10 od 1 8. februara 2010. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Željko Perić iz Sombora je 23. aprila 2010. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 826/10 od 1 8. februara 2010. godine, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda zajemčenog odredbama člana 22. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje, prava na naknadu materijalne štete i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je Opštinski sud u Subotici podnosiocu ustavne žalbe povredio pravo na pravično suđenje i učinio bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 2. tačka 8. Zakona o parničnom postupku time što su prvostepena presuda i kompletni spisi prvostepenog predmeta napisani latiničnim pismom iako je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo; da se povreda prava na pravično suđenje ogleda u tome što su prvostepena i drugostepena odluka nepravične i zasnovane na pogrešnim stavovima, odnosno da sudovi nisu usvojili nje gov zahtev za naknadu štete, dajući za to pogrešne razloge, između ostalog, da nje govo pravo na platu ne izvire neposredno iz Zakona o Vojsci, već ima svoj neposredni izvor u podzakonskom aktu, odnosno pojedinačnom aktu – rešenju nadležnog starešine, kao i da je konačno i pravnosnažno pojedinačno rešenje nadležnog starešine o visini plate osnov za nje nu isplatu od strane države, a da su u izvršavanju obaveze isplate plata prema tužiocu organi tužene postupali u skladu sa tim rešenjima nadležnog starešine, te da samim tim nema nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene kao osnova njene odgovornosti za štetu u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da podnosilac nije osporavao zakonitost pojedinačnog upravnog akta kojim je utvrđen broj bodova kao polazne osnove za obračun zarade, već pravilnost obračuna, jer je ministar vrednost boda odredio proizvoljno, a ne u skladu sa zakonom; da je podnosi ocu povređeno pravo na jednaku zaštitu pred sudovima, jer su sudovi u sporovima sa tužbenim zahtevom iste prirode usvajali tužbene zahteve u predmetima - Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8271/07 i P. 7308/07, Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 769/06, Opštinskog suda u Rumi P1. 401/03 i Opštinskog suda u Ćupriji P1. 579/04; da „uloženi pravni lekovi, tokom sudskog postupka (žalba i revizija) nisu bili delotvorni“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Subotici P1. 195/07 od 15. aprila 2009. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija - Vojska Srbije da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade u periodu od 1. januara 2000. godine do 31. decembra 2006. godine isplati pojedinačne mesečne iznose bliže označene u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke ove presude odbijen je kao nesnovan prigovor mesne nenadležnosti, dok je stavom trećim izreke odbijen kao neosnovan predlog tužioca za oslobođenj e od plaćanja sudskih taksi u iznosu od 59.000,00 dinara. S tavom četvrtim izreke iste presude obavezan je tužilac na plaćanje sudske takse u iznosu od 59.000 dinara, u tri jednake mesečne rate, dok je stavom petim izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Rešavajući o žalbi tužioca, Okružni sud u Subotici je doneo presudu Gž1. 94/09 od 3. jula 2009. godine, kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 826/10 od 1 8. februara 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuži oca izjavljena protiv drugostepene presude. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da se revizijom neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku, koja je prema navodima revizije učinjena time što dokaze i isprave koji se nalaze u spisima predmeta, a koje je tužena dostavila, sud nije dostavio punomoćniku tužioca, čime mu je onemogućeno da raspravlja pred sudom; da je tužena u ovoj parnici dostavila samo odgovor na tužbu i podnesak od 8. avgusta 2008. godine; da je odgovor na tužbu dostavljen punomoćniku tužioca 30. maja 2007. godine, a podnesak od 8. avgusta 2008. godine je dostavljen 30. septembra 2008. godine, te da su neosnovani navodi revizije o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka, time što tužiocu nisu dostavljeni podnesci tužene; da je pravilno odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu utuženih iznosa na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade u spornom periodu; da je utvrđeno da je tužiocu kao profesionalnom vojnom licu u činu zastavnika plata u spornom periodu isplaćivana u skladu s pravnosnažnim pojedinačnim aktom, donetim na osnovu odluke nadležnog organa kojom je određena i visina plate pripadnicima VJ; da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima da se tužena obaveže da tužiocu naknadi štetu zbog manje isplaćene zarade, budući da odredba člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije ne predstavlja neposredan izvor prava za isplatu plate profesionalnih vojnika, a na čemu tužilac zaniva svoj tužbeni zahtev; da su za svoj pravni stav nižestepeni sudovi dali detaljne, jasne i valjane razloge, koji se navodima revizije ničim ne dovode u sumnju.

Uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8271/07, Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7308/07, Opštinskog suda u Rumi P1. 401/ 03 i Opštinskog suda u Ćupriji P1. 579/04, koje je podnosilac ustavne žalbe naveo u prilog svojim tvrdnjama o tome da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8271/07 od 22. oktobra 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje G.B. i obavezna tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da tužilji isplati na ime pretrpljene štete u vidu razlike neisplaćene zarade za period od 2. marta 2001. godine do 31. avgusta 2004. godine iznos bliže naveden u toj presudi. Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2840/08 od 23. septembra 2009. godine preinačena je navedena prvostepena presuda, tako što je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7308/07 od 24. marta 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca M.R. i obavez ana tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da tužiocu isplati na ime naknade štete u vidu razlike neisplaćene zarade za period od 1. februara 2001. godine do 31. decembra 2004. godine iznos bliže naveden u toj presudi. Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3422/08 od 21. oktobra 2009. godine preinačena je navedena prvostepena presuda, tako što je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1227/10 od 7. aprila 2010. godine revizija tužioca je odbijena kao neosnovana.
Presudom Opštinskog suda u Rumi P1. 401/03 od 23. novembra 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca N.S. i V.I. i obavezna tužena Državna zajednica Srbija i Crna Gora da im na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa neto plate isplati iznose bliže navedene u toj presudi. Ta presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 769/06 od 24. avgusta 2006. godine. Međutim, presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 101/07 od 7. februara 2008. godine navedene nižestepene presude su preinačene, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca.

Presudom Opštinskog suda u Ćupriji P1. 579/04 od 18. marta 2005. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca D.B, R.M, N.F. i D.M. i obavezana tužena Državna zajednica Srbija i Crna Gora da im na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa neto plate isplati iznose bliže navedene u toj presudi. Ova presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Jagodini Gž. 1126/05 od 15. decembra 2005. godine. Međutim, rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1370/06 od 31. maja 2007. godine navedene nižestepene presude su ukinute. Na ročištu održanom 10. aprila 2008. godine Opštinski sud u Ćupriji je doneo rešenje o prekidu postupka u ovoj pravnoj stvari.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, je utvrđeno: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi neosnovani. Naime, prvostepeni sudovi jesu usvajali tužbeni zahteve tužilaca za naknadu štete zbog manje isplaćene zarade (presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 7308/07 od 24. marta 2008. godine i P. 8271/07 od 22. oktobra 2007. godine, presuda Opštinskog suda u Ćupriji P1. 579/04 od 18. marta 2005. godine i presuda Opštinskog suda u Rumi P1. 401/03 od 23. novembra 2005. godine), ali su ove presude ukinute ili preinačene odlukama drugostepenog, odnosno revizijskog suda (presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3422/08 od 21. oktobra 2009. godine i Gž. 2840/08 od 23. septembra 2009. godine, rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1370/06 od 31. maja 2007. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije Rev. 101/07 od 7. februara 2008. godine). S tim u vezi, Ustavni sud napominje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donese različite odluke. Međutim, u konkretnom slučaju, o tužbenom zahtevu tužilaca meritorno je odlučivao samo prvostepeni sud. Iz navedenog proizlazi da se podnosi lac ustavne žalbe i lica o čijim pravima je odlučivano u navedenim parničnim postupcima nisu nalazili u istoj pravnoj situaciji, jer predmetn e prvostepen e presude ili ni su bil e predmet meritornog preispitivanja od strane neposredno višeg suda, odnosno suda poslednje instance , ili su preinačene tako što su tužbeni zahtevi uobičajeni od presuda poslednje instance. Ovakav stav Ustavni sud je već izneo u Odluci Už-76/2010 od 21. marta 2012. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe koje se odnose na povrede prava zajemčenih odredbama čl. 32, 35. i 36. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 826/10 od 1 8. februara 2010. godine odbijena revizija podnosioca ustavne žalbe kao tužioca, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Subotici Gž1. 9 4/09 od 3. jula 2009. godine. U ustavnoj žalbi se ne navode ustavnopravni razlozi koji se mogu dovesti u vezu sa istaknutim povredama. Naime, povreda prava na pravično suđenje se obrazlaže time što su „prvostepena presuda i kompletni spisi prvostepenog predmeta napisani latiničnim pismom“, iako je ustavnom žalbom osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda doneta po reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv drugostepene, a time, posredno, i prvostepene presude Opštinskog suda u Subotici. Po oceni Ustavnog suda, navedeni razlozi se, sa jedne strane, ni na koji način ne mogu dovesti u vezu sa osporenim aktom, niti se, sa druge strane, mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, imajući u vidu da je, bez obzira na razloge ustavne žalbe, podnosi lac koristio sve zakonske mogućnosti da pred višim sudovima ostvaruje zaštitu svojih prava. Dalje, povreda prava na naknadu štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa obrazlaže se time da su „pogrešni...stavovi prvostepenog suda, a sa kojima se složio i drugostepeni sud“, pri čemu su detaljno izneti razlozi zašto su, po mišljenju podnosi oca, ti stavovi pogrešni. Ovi navodi ne mogu se, po oceni Ustavnog suda, smatrati ustavnopravnim razlozima koji se mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog prava iz člana 35. Ustava, već predstavljaju izraz subjektivnog shvatanja podnosioca ustavne žalbe o tome kako je trebalo da postupajući sudovi ocene utvrđeno činjenično stanje i tumače odredbe materijalnog prava. Konačno, ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge u pogledu istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, jer osporeni akt očigledno potvrđuje da je podnosilac imao i iskoristi o pravo na sudsku zaštitu, pa i pravo na korišćenje vanrednog pravnog sredstva, o čijoj osnovanosti je odlučivao Vrhovni kasacioni sud. Ovakav stav Ustavni sud je već izneo u Rešenju Už-116/2010 od 6. aprila 2010. godine.

Pored toga, podnosilac se u ustavnoj žalbi samo formalno poziva na povredu načela iz člana 22. Ustava, a da pri tome nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po podnetoj ustavnoj žalbi, te je stoga ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) istog zakona, kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45 tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti