Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Sud je dosudio naknadu nematerijalne štete od 1.500 evra, konstatujući značajne periode neaktivnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1894/98 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz B . je 6. maja 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 6. jula 2011. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1894/98.

U ustavnoj žalbi podnosilac je istakao da je predmetni postupak trajao 15 godina, bez njegove krivice. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenog Ustavom zajemčenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1894/98 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, kao tužilac, podneo 7. decembra 1995. godine tužbu Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv tuženih K. „D . o .“ i preduzeća „R.“, oboje iz B, kojom je tražio da sud obaveže tužene da mu solidarno isplate opredeljene novčane iznose, na ime naknade nematerijalne štete zbog višestrukih teških telesnih povreda zadobijenih u saobraćaju, usled kojih je ostao trajno vezan za invalidska kolica. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 7960/95. U toku postupka tužba je povučena u odnosu na drugotuženog.

Prvi opštinski sud u Beogradu je, nakon četiri održana ročišta, zaključio glavnu raspravu 20. decembra 1996. godine i istog dana doneo presudu P. 7960/95, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 4386/97 od 20. maja 1997. godine delimično je usvojena žalba tuženog, te je označena prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu, tako što je umanjen novčani iznos koji je tuženi dužan da isplati tužiocu. Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju, a Republički javni tužilac podigao zahtev za zaštitu zakonitosti. Rešavajući o izjavljenim vanrednim pravnim lekovima, Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje Rev. 6861/97 i Gzz. 175/97 od 14. januara 1998. godine (u uvodu rešenja pogrešno navedena 1997. godina), kojim je ukinuo označene nižestepene presude.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 1894/98, a Prvi opštinski sud u Beogradu je, do zaključenja glavne rasprave, zakazao 22 ročišta, od kojih je 12 održano. Od deset neodržanih ročišta – jedno nije održano zbog izostanka tužioca iz opravdanih razloga, pet zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a četiri jer određeni veštak nije sproveo veštačenje ili vratio spise predmeta. U periodu od 5. juna 1998. godine do 21. novembra 2000. godine zakazano je jedno ročište (za 14. februar 2000. godine), koje nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Takođe, u periodu od 3. oktobra 2001. godine do 4. juna 2003. godine je zakazano jedno ročište (za 29. maj 2003. godine), koje nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Po nalogu parničnog suda, a na zahtev ustanove za veštačenje - S. f . U . u B, tuženi je 7. maja 2004. godine uplatio traženi novčani iznos na ime troškova veštačenja, nakon čega je nalaz dostavljen sudu 25. aprila 2006. godine, posle tri urgencije suda (29. novembra 2004. godine, 9. maja 2005. godine i 12. januara 2006. godine).

Prvi opštinski sud u Beogradu je 10. juna 2008. godine zaključio glavnu raspravu u ovom predmetu i doneo presudu P. 1894/98, kojom je konstatovao da je tužilac u jednom delu povukao tužbu, a u ostalom delu je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Označena prvostepena presuda dostavljena je parničnim strankama 7, odnosno 8. oktobra 2008. godine. Protiv ove presude tuženi je izjavio žalbu 16. oktobra 2008. godine, koja je odbijena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3049/10 od 6. aprila 2011. godine, te je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1894/98 od 10. juna 2008. godine potvrđena.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 7. decembra 1995. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu od 6. aprila 2011. godine, trajao 15 godina i četiri meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka trajanja postupka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Trajanje parničnog postupka od preko 15 godina samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, a što potvrđuje i činjenica da su u dva perioda od ukupno četiri godine i dva meseca zakazana samo dva ročišta, koja nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, kao i činjenica da dve godine nisu zakazivana ročišta, jer nije bilo sprovedeno naređeno veštačenje. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kome postoji odgovornost suda zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine). Takođe, Ustavni sud ukazuje i da je postupak po žalbi tuženog od 16. oktobra 2008. godine trajao dve i po godine.

Ustavni sud je ocenio i da je postavljeni tužbeni zahtev za podnosioca bio od izuzetnog značaja, s obzirom na to da je njim potraživao veću novčanu naknadu nematerijalne štete prouzrokovane povredom u saobraćaju, usled koje je ostao trajni teški invalid, sa umanjenjem opšte životne sposobnosti najvišeg stepena (90%).

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio činjenično i procesno nešto složeniji, jer je bilo neophodno izvesti dokaze veštačenjem preko veštaka različitih struka, kao i da tužilac svojim ponašanjem nije doprineo njegovom odugovlačenju.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka ne može da bude opravdano opisanom složenošću predmeta spora, tako da odgovornost za ovako dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno, bez nepotrebnog odlaganja. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1894/98 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim postupanjem parničnog suda. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na sve izrečeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.