Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro deset godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra zbog neefikasnosti sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. R . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 202 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 510/16 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo J. R . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1. 000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. R . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 18. februara 2021. godine, preko punomoćnika M . M, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 510/16 , kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2170/19 od 4. decembra 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog istom odredbom Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je pravnosnažna presuda u parnic i radi poništaj a rešenja o otkazu ugovora o radu i isplat e novčanih potraživanja iz radnog odnosa doneta nakon devet godina od podnošenja tužbe, što predstavlja očiglednu povredu prava na suđenje u razumnom roku; da prvostepeni sud nije prihvatio nalaz i mišljenje drugog veštaka, kao ni da izvrši suočenje veštaka, što je sve potvrdio Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj drugostepenoj presudi , čime je podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnositeljki utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara, kao i na naknadu troškov a postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 510/16 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 18. februara 20 11. godine, u svojstvu tužilje, podnela Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen e Zanatsko-trgovinske radnje „D . P .“ D. B . PR iz Beograda, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 15. februara 2011. godine i vraćanja na rad , kao i isplate zarade (za januar i februar 2011. godine), uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada za celokupan period proveden u radnom odnosu i naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora. Predmet je zaveden pod brojem P1. 873/11.

U odgovoru na tužbu od 7. aprila 2011. godine, tužena je priznala tužbeni zahtev u delu kojim je tražen poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad, dok je u preostalom delu tužben i zahtev osporila.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je i održano 15. septembra 2011. godine. Od narednih pet ročišta (9. decembra 2011. godine, 23. januara, 3. aprila, 7. septembra i 19. novembra 2012. godine), jedno je odloženo na molbu punomoćnika tužene, a jedno na molbu punomoćnika tužilje. Izveden je dokaz saslušanjem dva svedoka i parničnih stranaka, uz jedno suočenje, a zatim je o dređeno ekonomsko – finansijsko veštačenje.

Na ročište zakazano za 25. januar 2013. godine nisu pristupili uredno pozvani punomoćnici parničnih stranaka, pa je doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Punomoćnik tužilje je 6. februara 2013. godine dostavio predlog za vraćanje u pređašnje stanje, a dva dana kasnije i žalbu protiv rešenja o povlačenju tužbe .

Rešenjem od 4. marta 2013. godine odbačen je kao neblagovremen predlog tužilje za vraćanje u pređašnje stanje. Tužilja je 18. marta 2013. godine izjavila žalbu. Predmet je, najpre , greškom prosleđen Apelacionom sudu u Beogradu, koji ga je vratio dopisom od 7. novembra 2013. godine. Višem sudu u Beogradu, kao nadležnom drugostepenom sudu, predmet je prosleđen 20. novembra 2013. godine. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 778/13 od 29. maja 2015. godine, ispravljenim rešenjem istog suda od 7. avgusta 2015. godine, ukinuta je navedena prvostepena odluka i predmet je 24. avgusta 2015. godine vraćen na ponovni postupak.

Nadležnost Prvog osnovnog suda u Beogradu je nakon 1. januara 2014. godine preuzeo Drugi osnovni sud u Beogradu. Prvo ročište povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje zakazano je za 4. mart 2016. godine, ali isto nije održano, zbog neurednog pozivanja punomoćnika tužene. Nakon dva održana i jednog neodržanog ročišta (sprečenost postupajućeg sudije), te izvođenja dokaza saslušanjem jednog svedoka, prvostepeni sud je , rešenjem od 20. oktobra 2016. godine , usvojio predlog tužilje za vraćanje u pređašnje stanje , pa je ukinu to rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Predmetu je dodeljen mu broj P1. 510/16.

Glavna rasprava zakazana je za 18. maj 2017. godine, ali ročište nije moglo biti održano zbog neurednog pozivanja punomoćnika tužene. U periodu do presuđenja zakazano je još osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno nije održano, zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Vremenski intervali između ročišta iznosili su: dva puta po mesec dana, dva puta po dva meseca, dva puta po tri meseca, jednom četiri i jed nom pet meseci. Izveden je dokaz ponovnim saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke i obavljeno je ekonomsko – finansijsko veštačenje. Imenovani sudski veštak se dva puta izjašnjavao povodom primedbi tužilje, čiji je punomoćnik, uz jedan od podnesaka, dostavio nalaz i mišljenje drugog veštaka, predloživši na ročištu da se izvrši „suočenje“ veštaka, ali je sud takav dokazni predlog odbio. Podneskom od 23. januara 2019. godine, punomoćnik tužilje je ostao samo kod tužbenog zahteva za isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada. Glavna rasprava je zaključena 14. februara 201 9. godine.

Drugi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P1. 510/16 od 14. februara 201 9. godine, kojom je , po priznanju tužene, usvojen tužbeni zahtev tuži lje u delu kojim je tražila poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev ( isplata uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada ) odbijen kao neosnovan.

Tužilja je 22. marta 2019. godine izjavila žalbu, na koju je tužena odgovorila podneskom od 22. aprila 2019. godine. Spisi predmeta su 16. avgusta 2019. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu . Osporenom presud om Gž1. 2170/19 od 4. decembra 20 20. godine naveden a prvostepen a presud a je potvrđena u pobijanom delu.

Revizija tužilje od 19. februara 2021. godine odbačena je kao nedozvoljena, rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1 397/21 od 24. juna 2021. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1 Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 18. februara 2011. godine, podnošenjem tužbe Prvom o snovnom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2170/19 od 4. decembra 2020. godine.

Dakle, osporeni parnični postupak je trajao devet godina i devet mesec i, što, samo po sebi , ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je postupak u parnici iz radnog odnosa , koji je po svojoj prirodi hitan , trajala skoro deset godina , ne može se opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud ovde ima u vidu da je prvostepena presuda doneta osam godina nakon podnošenja tužbe i da prilikom zakazivanja ročišta nije poštovano načelo hitnosti u rešavanju ove vrste spora, posebno nakon vraćanja predmeta iz Višeg suda u Beogradu i usvajanja predloga za vraćanje u pređašnje stanje, što nesumnjivo potvrđuj e da prvostepeni sud nije postupao efikasno. Pored toga, Ustavni sud smatra i da je Viši sud u Beogradu neopravdano dugo (godinu i osam meseci) odlučivao o žalbi izjavljenoj protiv rešenja o odba civanju predloga za vraćanje u pređašnje stanje, imajući u vidu da je blagovremenost predloga bilo jedino sporno pravno pitanje . Na kraju, Ustavni sud konstatuje da donošenje rešenja kojim se tužba smatra povučenom predstavlja doprinos podnositeljke ustavne žalbe produžavanju trajanja postupka , zajedno sa odlaganjem jednog ročišta za glavnu raspravu na molbu njenog punomoćnika.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe izjavila reviziju, koju je Vrhovni kasacioni sud odbacio kao nedozvoljenu. Međutim, postupak po reviziji, u kome je odlučivano samo o ispunjenosti procesnih uslova za njeno izjavljivanje, ne predstavlja nastavak meritornog odlučivanja u parničnom postupku, a ustavnom žalbom nije naknadno osporena dužina trajanja tog postupka.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnositeljke ustavne žalbe, već i ekonomsko-socijalne prilike, te činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neefikasnog postupanja nadležn ih sudova.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi naveden og ustavn og prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporen og akta.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti