Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog kašnjenja u dostavljanju presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Iako je Vrhovni sud Srbije doneo presudu u relativno kratkom roku, istu je podnosiocu dostavio tek nakon više od godinu dana, što predstavlja neefikasno postupanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2077/2009
08.09.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bojana Ilića iz Svilajnca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bojana Ilića i utvrđuje da je u postupku koji se pred Vrhovnim sudom Srbije vodio u predmetu U. 9623/07 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Bojana Ilića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 9623/07 od 17. septembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bojan Ilić iz Svilajnca je 9. jula 2009. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 9623/07 od 17. septembra 2008. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, prava na naknadu štete, prava na pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, člana 35, člana 36. stav 2. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je podnosilac diskriminisan time što je samo u odnosu na njega primenjena odredba člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, a „sve to jer je jedini imao završenu Policijsku akademiju i bio pretnja tadašnjem rukovodstvu policije“. U ustavnoj žalbi se dalje navodi da je Vrhovni sud Srbije „rad na predmetu“ okončao 17. septembra 2008. godine, a da je osporenu presudu dostavio podnosiocu 6. oktobra 2009. godine, čime su, po mišljenju podnosioca, „prekršena sva pravila suđenja u razumnom roku“. Podnosilac smatra da mu je „realno uskraćeno pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, koja je nastala nepravilnim i prethodno nezakonitim radom državnih organa“. U ustavnoj žalbi se, takođe, navodi da je podnosiocu povređeno pravo na pravno sredstvo, jer „ne može da vrati u pređašnje stanje – sebe u radni odnos, iako je do toga došlo greškama, nepravilnim i nezakonitim radom državnih organa i nižih sudova“. Podnosilac traži od Ustavnog suda da poništi osporenu presudu i „odredi naknadu štete sa objavljivanjem sudske odluke“.

2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U.9623/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 23. novembra 2007. godine podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije, tražeći poništaj rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova 01 broj 3739/06-7 od 2. oktobra 2007. godine. Navedenim rešenjem odbijen je kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za ponavljanje postupka u kome je doneto rešenje 01/1 broj 607/2002 od 25. februara 2002. godine, kojim je odbijen prigovor podnosioca izjavljen protiv rešenja o prestanku radnog odnosa.

Vrhovni sud Srbije je dopisom od 31. marta 2008. godine zatražio od tuženog organa da dostavi kompletne spise predmeta i odgovor na tužbu.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je podneskom od 14. aprila 2009. godine vratilo sudu dostavljenu tužbu, navodeći da je istu potrebno dostaviti Republičkom javnom pravobranilaštvu, koje je zakonski zastupnik tuženog.

U odgovoru na tužbu, koji je Republičko javno pravobranilaštvo dostavio sudu 6. maja 2008. godine, navedeno je da su neosnovani navodi tužbe da Ministarstvo nije postupilo u skladu sa pravnim shvatanjem Vrhovnog suda Srbije iznetim u presudi kojom je poništeno ranije doneto rešenje kojim je odbijen predlog podnosioca za ponavljanje postupka.

Vrhovni sud Srbije je, na sednici održanoj 17. septembra 2008. godine, doneo osporenu presudu U. 9623/07, kojom je odbio kao neosnovanu tužbu podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da je tuženi organ u svemu postupio u skladu sa primedbama tog suda iznetim u presudi kojom je poništeno ranije doneto rešenje, tako što je u novom rešenju obrazložio i ocenio nadležnost za postupanje po predlogu za ponavljanje postupka okončanog rešenjem iz 2002. godine, koje tada nije bilo upravni akt. Vrhovni sud Srbije je ocenio neosnovanim navode podnosioca da je presuda u krivičnom postupku koji se vodio protiv podnosioca bila prethodno pitanje, budući da su u momentu donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa bili ispunjeni svi uslovi predviđeni zakonom. Vrhovni sud Srbije je ocenio da navodi podnosioca o „falsifikovanom predlogu za prestanak radnog odnosa“ nisu potkrepljeni bilo kakvim dokazima. Osporena presuda uručena je podnosiocu ustavne žalbe 6. oktobra 2009. godine.

4. Razmatrajući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da ocena o razumnom trajanju sudskog postupka zavisi od niza činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja sudova koji vode postupak, kao i značaja prava za podnosioca. Polazeći od toga, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak pred Vrhovnim sudom Srbije pokrenut 23. novembra 2007. godine podnošenjem tužbe, a da je okončan osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 9623/07 od 17. septembra 2008. godine, koja je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 6. oktobra 2009. godine. Ustavni sud je mišljenja da se predmetni upravni spor ne može okarakterisati kao posebno složen. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe u toku postupka, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka. Ustavni sud ocenjuje da je odluka suda o osnovanosti zahteva za ponavljanje postupka nesumnjivo imala važnost za podnosioca, s obzirom na uticaj koji je mogla imati na ostvarenje njegovog prava na rad, kao jednog od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom.

Ustavni sud je našao da postupanje Vrhovnog suda Srbije u predmetnom postupku nije bilo efikasno, budući da je od podnošenja tužbe do njenog dostavljanja na odgovor tuženom organu proteklo četiri meseca. Takođe, Vrhovni sud Srbije je pokazao izuzetnu neažurnost u dostavljanju pismenog otpravka presude, tako da je pismeni otpravak presude uručen podnosiocu posle više od godinu dana od donošenja presude. Ustavni sud je na stanovištu da se postupak pred sudom završava donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ili ako je to kasnije, danom uručenja pismenog otpravka podnosiocu, što je istaknuto i u presudi Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Soares Fernandes protiv Portugalije od 8. aprila 2004. godine. Ustavni sud konstatuje da se period od deset meseci - koliko je proteklo od podnošenja tužbe do donošenja presude, ne bi, sam za sebe, mogao okarakterisati kao nerazumno dug. Međutim, imajući u vidu navedeno kašnjenje u uručenju pismenog otpravka presude, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 9623/07 podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, koje podnosilac može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

5. Ocenjujući dopuštenost ustavne žalbe izjavljene protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 9623/07 od 17. septembra 2008. godine, Ustavni sud je pošao od toga da je osporenom presudom odlučeno o tužbi podnosioca protiv rešenja kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnosioca za ponavljanje postupka okončanog rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova 01/1 broj 607/2002 od 25. februara 2002. godine. Imajući u vidu da osporenom presudom nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već samo o tome da li su bili ispunjeni procesni uslovi za ponavljanje postupka, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba, ratione materiae, nedozvoljena. Na ovakav zaključak Ustavnog suda upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava iznet u predmetu Rudan protiv Hrvatske (Odluka 45943/99 od 13. septembra 2001. godine).

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», broj 109/07), u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 9623/07 od 17. septembra 2008. godine, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

6. Polazeći od izloženog, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda («Službeni glasnik RS», br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog kašnjenja u dostavljanju presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti