Odgovornost države kao osnivača za obaveze veterinarske ustanove

Kratak pregled

Ustavni sud je poništio presudu kojom je odbijen zahtev radnika VU „G.“ za isplatu zarada. Utvrđeno je da Republika Srbija kao 100% osnivač solidarno odgovara za dugove preduzeća nad kojim se nije smeo voditi stečaj.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2078/2021
11.12.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Lj. i S. M, obojice iz Glogonja kod Pančeva, M. S. iz Čente kod Zrenjanina, M. Č. i Blagojke Vasev, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Lj, S. M, M. S, M. Č. i B. V. utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2126/2020 od 11. decembra 2020. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2126/2020 od 11. decembra 2020. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3001/18 od 11. juna 2019. godine ispravljene rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3001/18 od 16. marta i P1. 3001/18 od 29. oktobra 2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Lj. i S. M, obojica iz Glogonja kod Pančeva, M. S. iz Čente kod Zrenjanina, M. Č. i B. V, oboje iz Beograda, izjavili su 21. februara 2021. godine ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 3. marta, 3. i 20. septembra 2021. godine i 3. oktobra 2022. godine, Ustavnom sudu, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2126/2020 od 11. decembra 2020. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, te čl. 58. i 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi i dopunama naveli: da su bili u radnom odnosu u V. u. „G.“ Beograd - Padinska Skela (u daljem tekstu: VU „G.“), da im je prestao radni odnos u avgustu 2003. godine, ali da im nisu isplaćene minimalne zarade za period februar - jul 2003. godine; da je VU „G.“ brisana iz registra privrednih društava, te kako je država imala potpunu kontrolu nad navedenom ustanovom, ona je odgovorna za navedene dugove prema podnosiocima ustavne žalbe; da je Apelacioni sud u Beogradu doneo presude Gž1. 1877/20 od 22. januara 2021. godine i Gž1. 738/20 od 12. jula 2021. godine u kojima je zauzeo suprotan stav od stava izraženog u osporenoj presudi povodom istog pravno pitanje (tužioci su bili kolege podnosilaca ustavne žalbe), a pravilnost takvog stava je potvrđena presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2415/2021 od 10. marta 2022. godine i Rev2. 295/2022 od 25. marta 2022. godine kojima su odbijene kao neosnovane revizije tužene Republike Srbije izjavljene protiv navedenih drugostepenih presuda. Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i predmet vrati Apelacionom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3001/18 od 11. juna 2019. godine (ispravljenom rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3001/18 od 16. marta i P1. 3001/18 od 29. oktobra 2020. godine) u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tražio da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju da tužiocima, ovde podnosiocima ustavne žalbe, isplati neisplaćene minimalne zarade za period od 1. februara do 2. avgusta 2013. godine. U stavu drugom izreke su tužioci obavezani da tuženoj naknade troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 2126/2020 od 11. decembra 2020. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3001/18 od 11. juna 2019. godine. U obrazloženju drugostepene presude, pored ostalog je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku proizlazi: da su tužioci bili zaposleni u VU „G.“, koja je brisana iz registra po osnovu rešenja Privrednog suda u Beogradu St. 166/13 od 14. juna 2015. godine; da je tužiocima prestao radni odnos 2. avgusta 2013. godine u skladu sa programom za rešavanje viška zaposlenih u VU „G.“ broj 133 od 23. jula 2013. godine; da je među parničnim strankama nesporno da je tužena Republika Srbija preuzela osnivačka, odnosno upravljačka prava nad ovim preduzećem srazmerno udelu državnog kapitala koji je utvrđen sporazumom o udelu državne svojine u sredstvima koja koristi to preduzeće – tada društveno preduzeće „G.“ (član 2. sporazuma broj 175 od 18. oktobra 2007. godine); da su tužioci podneli prijave potraživanja u stečajnom postupku koji je bio otvorena nad VU „G.“; da je među parničnim strankama nesporno da su VD direktora VU „G.“ i tužioci zaključili sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada od 2. avgusta 2013. godine i da se članom 1. sporazuma poslodavac obavezao da će izmiriti sve neizmirene obaveze prema tužiocima i to po osnovu neto zarade sa pripadajućim porezima i doprinosima za obavezno penzijsko i socijalno osiguranje, počev od februara te godine do dana prestanka radnog odnosa, kao i izvršna sudska rešenja po osnovu neisplaćenih zarada iz prethodnog perioda; da iz sadržine podnetih prijava sledi da je osnov potraživanja tužilaca neisplaćena zarada za period od 1. februara do 2. avgusta 2013. godine; da je među parničnim strankama sporno da li je tuženi pasivno legitimisan u ovom sporu, odnosno da li je kao jedan od osnivača, odnosno lice koje ima osnivački udeo u upravljačkim pravima u ovom preduzeću, dužan da tužiocima isplati minimalne zarade; da je prvostepeni sud, pozivajući se na odredbe člana 30. stav 1, člana 33. i člana 104. stav 1. Zakona o radu, a imajući u vidu da su tužioci u predmetnom periodu bili u radnom odnosu kod VU „G.“, našao da je ta ustanova, kao poslodavac, bila dužna da tužiocima isplaćuje zaradu, tim pre što su tužioci prema navodima iz tužbe 2. avgusta 2013. godine zaključili sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada; da prema navedenom sporazumu VU „G.“ je prihvatila obavezu da isplati zaostale zarade u visini minimalnih zarada tužiocima i određena je dospelost tih potraživanja; da prema nalaženju prvostepenog suda tuženi nije pasivno legitimisan, bez obzira na navode tužilaca da je tužena Republika Srbija imala određena upravljačka prava, što ni sam tuženi nije sporio; da to nije valjan pravni osnov koji daje mogućnost tužiocima da od tužene Republike Srbije naplate utužena potraživanja; da što se tiče dokaza koji su tužioci dostavili, iz njih proizlazi da su tužioci stečajnom sudu već podneli prijavu potraživanja na ime minimalnih zarada koji su predmet spora u stečajnom postupku koji se vodi protiv „preduzeća“ koje je zapravo bilo poslodavac tužilaca; da je to dodatni razlog zbog čega tužbeni zahtev tužilaca u odnosu na tuženu Republiku Srbiju nije osnovan; da je prvostepeni sud cenio odredbu člana 14. stav 1. Zakona o stečaju i odredbu člana 12. Odluke o izmenama i dopunama osnivačkog akta preduzeća „G.“ od 9. oktobra 2008. godine, te da utvrdio da VU „G.“ ostvaruje prihode iz budžeta Republike Srbije od sredstava koja ostvari svojim poslovanjem, donatorstvom, i drugim sredstvima u skladu sa zakonom; da kako do zaključenja glavne rasprave tužioci nisu dokazali da se poslovanje označenog „preduzeća“ pretežno finansiralo kroz ustupljene javne prihode ili iz republičkog budžeta, to je tužbeni zahtev tužilaca odbijen kao neosnovan, s obzirom na to da tužioci sa tuženom Republikom Srbijom nisu bili u međusobno materijalno-pravnom, niti obligaciono-pravnom odnosu, pa stoga nema ni odgovornosti tužene; da, kako je neosnovano potraživanje tužilaca u pogledu glavnog duga, to je neosnovano potraživanje tužilaca i u pogledu zakonske zatezne kamate u smislu odredbe člana 277. Zakona o obligacionim odnosima; da je, polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud ocenio da tužena kao osnivač pravnog lica koje je prestalo da postoji brisanjem iz sudskog registra po zaključenom postupku stečaja, ne odgovara za obaveze tog pravnog subjekta, pa je našao da je osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca; da, u konkretnom slučaju, tužena jeste osnivač naznačenog pravnog lica, ali do zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom tužioci nisu dokazali da se ono isključivo ili pretežno finansiralo kroz ustupljene javne prihode ili iz republičkog budžeta; da, osim toga, pravnosnažno rešenje stečajnog suda deluje svojom materijalnom pravnosnažnošću i sadrži neoborivu pretpostavku svoje zakonitosti; da prema pravilima iz člana 13. stav 2. Zakona o stečaju - ako se utvrdi da je imovina stečajnog dužnika manja od visine troškova stečajnog postupka, ili da je imovina stečajnog dužnika neznatne vrednosti, stečajni postupak se zaključuje bez odlaganja; da je, u konkretnom slučaju, protiv naznačenog pravnog lica pokrenut, a potom zaključen stečajni postupak nad VU „G.“ na osnovu pravila iz člana 13. stav 2. Zakona o stečaju, uz obrazloženje da je imovina dužnika u državnom vlasništvu, da nema stečajne mase i da su troškovi veći od imovine stečajnog dužnika; da okolnost da je stečajni postupak sproveden, ukazuje da se ne radi o pravnom licu koje se isključivo ili pretežno finansira kroz ustupljene javne prihode ili iz republičkog budžeta, a za čije obaveze u smislu pravila iz člana 14. stav 3. istog zakona odgovara Republika Srbija kao osnivač, a tužioci za suprotno nisu predočili dokaze.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu, pored ostalih, ukazuje ustavnom žalbom jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09, 99/11, 71/12-Odluka US i 83/14), koje su se primenjivale u periodu od značaja za odlučivanje, bilo je propisano: da ako se utvrdi da stečajni dužnik ima samo jednog poverioca, otvoreni stečajni postupak se obustavlja bez odlaganja (stav 1.), da ako se utvrdi da je imovina stečajnog dužnika manja od visine troškova stečajnog postupka ili da je imovina stečajnog dužnika neznatne vrednosti, stečajni postupak se zaključuje bez odlaganja (stav 2.), da u slučaju iz stava 2. ovog člana stečajni sudija će rešenjem o zaključenju stečajnog postupka naložiti stečajnom upravniku da unovči imovinu stečajnog dužnika i ostvarenim sredstvima pokrije nastale troškove (stav 3.), da izuzetno od odredbe stava 2. ovog člana stečajni postupak se ne zaključuje ako poverilac ili stečajni dužnik podnesu zahtev za sprovođenje postupka i ako po nalogu stečajnog sudije podnosilac zahteva položi sredstva neophodna za pokriće troškova stečajnog postupka (stav 4.) (član 13); da se stečajni postupak ne sprovodi prema - Republici Srbiji; autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave; fondovima ili organizacijama obaveznog penzijskog, invalidskog, socijalnog i zdravstvenog osiguranja; pravnim licima čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, a koja se isključivo ili pretežno finansiraju kroz ustupljene javne prihode ili iz republičkog budžeta, odnosno budžeta autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave; Narodnoj banci Srbije; Centralnom registru, depou i kliringu hartija od vrednosti; javnim agencijama (stav 1.); da se odredbe ovog zakona ne primenjuju na stečajni postupak banaka i osiguravajućih organizacija, osim odredaba kojima se uređuju pitanja koja nisu uređena posebnim zakonom (stav 2.); da za obaveze pravnog lica nad kojim se u skladu sa stavom 1. ovog člana ne sprovodi stečajni postupak solidarno odgovaraju njegovi osnivači, odnosno vlasnici, kao članovi ili akcionari (stav 3.) (član 14.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud, podseća da je osporenim aktom pravnosnažno odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju da im isplati neisplaćene minimalne zarade za period od 1. februara do 2. avgusta 2013. godine.

Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena relevantnog materijalnog prava bila proizvoljna ili kada je došlo do povrede procesnih garancija na štetu podnosioca, pri čemu se pravičnost ocenjuje na osnovu postupka kao celine. Pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pored procesnih garancija, podrazumeva i obavezu suda da, nakon što sagleda i u obzir uzme sve okolnosti bitne za odlučivanje, za svoje zaključke i odluku dâ argumentovane i jasne razloge zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog prava. Posebno je važno da tumačenje činjenica i okolnosti od strane redovnih sudova, a na kojima je zasnovan zaključak koji je od suštinske važnosti po prava i obaveze podnosioca, ne bude takvo da dovodi u sumnju da je sud razmotrio sve specifične okolnosti konkretnog slučaja koje je bio dužan da ispita. Dakle, u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud ispituje da li su redovni sudovi ne samo poštovali procesne garancije prava na pravično suđenje, već i da li su, u konkretnom slučaju, propustili da u obzir uzmu sve činjenične i pravne elemente koji su bitni za donošenje odluke, a što bi moglo dovesti do povrede ustavnog prava.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, a ocenjujući osnovanost navoda podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 14. stav 1. Zakona o stečaju propisano da se stečajni postupak ne sprovodi prema pravnim licima čiji je osnivač Republika Srbija, a koja se isključivo ili pretežno finansiraju kroz ustupljene javne prihode ili iz republičkog budžeta, dok iz sadržine odredbe stava 3. istog člana proizlazi da za obaveze pravnog lica nad kojim su u skladu sa stavom 1. ovog člana ne sprovodi stečajni postupak, solidarno odgovaraju njegovi osnivači, odnosno vlasnici, kao članovi ili akcionari. Kako je udeo državne svojine u sredstvima prethodnika VU „G.“ iznosio 100% i kako je država preuzela upravljačka, odnosno osnivačka prava u tom preduzeću, zaključak Apelacionog suda u Beogradu da je stečajni postupak nad VU „G.“ zakonito sproveden saglasno odredbi člana 14. stav 1. Zakona o stečaju, se ne iskazuje kao ustavnopravno prihvatljiv. Naime, činjenica da je Privredni sud u Beogradu otvorio, a potom zaključio stečajni postupak nad VU „G.“, ne može isključiti zakonsko pravo podnosilaca ustavne žalbe da svoja potraživanja namire od Republike Srbije kao osnivača, koja solidarno odgovara za obaveze tog pravnog lica. Ustavni sud ocenjuje da podnosioci ustavne žalbe ne mogu snositi štetne posledice zbog propusta suda koji je stečajni postupak vodio, a za to nije imao zakonskog osnova. S obzirom na navedeno, zaključak drugostepenog suda da za obaveze predmetne veterinarske ustanove ne odgovorna Republika Srbija kao osnivač, u konkretnom slučaju, predstavlja izraz arbitrarnog presuđenja.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud postupajući po revizijama Republike Srbije u predmetima koji su vođeni od strane kolega ovde podnosilaca ustavne žalbe u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, zauzeo isto stanovište kao i Ustavni sud, nalazeći da tužioci, bivši radnici VU „G.“, ne smeju snositi štetne posledice zbog propusta suda koji je stečajni postupak vodio, a za to nije imao zakonskog osnova, te da je za obaveze predmetne veterinarske ustanove odgovorna Republika Srbija, kao njen osnivač. Videti presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2415/2021 od 10. marta 2022. godine i Rev2. 295/2022 od 25. marta 2022. godine.

Imajući u vidu navedeno stanovište Ustavnog suda, kao i stanovište Vrhovnog kasacionog suda, čiji je jedan od zakonom ustanovljenih zadataka da ujednačava sudsku praksu, Ustavni sud ocenjuje da se obrazloženje Apelacionog suda u Beogradu dato u osporenom aktu nije ustavnopravno prihvatljivo, a posledica toga je da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2126/2020 od 11. decembra 2020. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3001/18 od 11. juna 2019. godine ispravljene rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3001/18 od 16. marta i P1. 3001/18 od 29. oktobra 2020. godine.

7. S obzirom na to da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje i da je u tački 2. izreke poništio osporenu odluku, Ustavni sud nije posebno razmatrao istaknute povrede prava iz čl. 58. i 60. Ustava.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odgovornost države kao osnivača za obaveze veterinarske ustanove

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti