Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnositeljke trajanju krivičnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao duže nego što složenost predmeta zahteva, podnositeljka je svojim neukim i neadekvatnim postupanjem isključivo odgovorna za nesrazmerno dugo trajanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubice Radulović Sofronić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubice Radulović Sofronić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 2273/04 - K. 227/07.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubica Radulović Sofronić iz Beograda podnela je Ustavnom sudu 13. februara 2008. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 2273/04 - K. 227/07.
Podnositeljka u ustavnoj žalbi i njenoj dopuni od 27. maja 2008. godine navodi da je 28. decembra 2004. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podnela „krivičnu prijavu" protiv J.M. i D.D, službenika Srpske Akademije nauka i umetnosti (SANU), zbog krivičnih dela prevare, oduzimanja tuđe stvari, oštećenja tuđih prava, prikrivanja kulturnih dobara i zloupotrebe službenog položaja. Objašnjava da je zbog teške materijalne situacije rešila da proda dve umetničke slike akademika Petra Omčikusa koje je posedovala, pa ih je prvo ponudila na prodaju SANU. Prijavljena J.M. je, u ime SANU, slike preuzela i dogovorila se s podnositeljkom da joj slike isplati čim SANU odobri sredstva za to. Međutim, kako podnositeljka navodi, od tada je prošlo dosta godina ali joj slike nisu isplaćene niti vraćene, pa je zbog toga protiv navedenih lica podnela „krivičnu prijavu" Prvom opštinskom sudu u Beogradu. Navodi da joj je 9. februara 2004. godine privatna krivična tužba odbačena, ali je rešenjem Okružnog suda u Beogradu donetim po njenoj žalbi, rešenje o odbačaju privatne krivične tužbe ukinuto i predmet vraćen Prvom opštinskom sudu na ponovno odlučivanje. Po mišljenju podnositeljke ustavne žalbe, od tada - marta 2005. godine, počinje „šetnja predmeta od sudije do sudije, javnog tužioca i tako do dana današnjeg". Smatra da se predmet namerno odugovlači i da joj je time povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Traži da Ustavni sud usvoji njenu ustavnu žalbu i da joj „SANU isplati 134.000 dinara sa zakonskom kamatom od podnošenja tužbe".
Po zahtevu Ustavnog suda, Prvi opštinski sud u Beogradu je Ustavnom sudu 26. septembra 2008. godine dostavio spise predmeta K. 227/07.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe i uvidom u priloženu dokumentaciju konstatovao sledeće:

-da je podnositeljka ustavne žalbe 28. decembra 2004. godine podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu «tužbu» protiv D.D. i J.M.M. zbog krivičnih dela iz člana 171. st. 1. i 4, člana 175. stav 1, člana 183. stav 1. i člana 184-b stav 1. Krivičnog zakonika, tražeći da ih sud «kazni po zakonu» i obaveže da joj naknade konkretnu materijalnu i nematerijalnu štetu;

-da je 9. februara 2005. godine Prvi opštinski sud u Beogradu rešenjem K. 2273/04 odbacio privatnu krivičnu tužbu podnositeljke; u obrazloženju rešenja sud naveo da je podnositeljki privatne krivične tužbe naloženo njeno uređenje, pod pretnjom odbačaja, tako što je trebalo da se podnositeljka izjasni da li je u pitanju parnična ili krivična tužba, pa ako je u pitanju krivična tužba, bilo je potrebno da je uredi, u smislu odredaba člana 438. Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP), tako što će navesti kratak opis radnji svakog krivičnog dela, kao i mesto i vreme njihovog izvršenja, posebno za svakog okrivljenog, te kako je podnositeljka 4. februara 2005. godine dostavila podnesak označen kao «krivična tužba», ali nije postupila ni po jednom od naloga za uređenje podneska, sud je doneo rešenje o odbačaju primenom odredbe člana 171. stav 3 ZKP, jer nije bilo uslova za postupanje suda, odnosno vođenje krivičnog postupka;

-da je 23. marta 2005. godine Okružni sud u Beogradu, po žalbi podnositeljke protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 2273/04, doneo rešenje Kž. 728/05 kojim je žalbu uvažio zbog bitne povrede odredaba ZKP i predmet uputio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje; po stavu Okružnog suda, Prvi opštinski sud u Beogradu je privatnu krivičnu tužbu pogrešno odbacio po članu 171. stav 3. ZKP, a trebalo je, kako se radi o krivičnim delima koja se gone po službenoj dužnosti, da privatnu krivičnu tužbu odbaci primenom člana 441. stav 1. u vezi člana 274. stav 2. ZKP i da takvu privatnu krivičnu tužbu dostavi nadležnom javnom tužiocu, u smislu člana 222. stav 1. ZKP;

-da je, nakon ukidanja prvostepenog rešenja, predmet vraćen Prvom opštinskom sudu u Beogradu;

-da je Prvi opštinski sud u Beogradu spise predmeta dostavio Prvom opštinskom javnom tužilaštvu;

-da je Prvo opštinsko javno tužilaštvo dopisom Ktr. 1560/05 obavestilo podnositeljku da je njenu krivičnu prijavu odbacilo, jer nije našlo osnova za pokretanje krivičnog postupka, a da je ovo obaveštenje podnositeljka primila 31. avgusta 2006. godine.

Uvidom u predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu K. 227/07, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

-da je 1. septembra 2006. godine podnositeljka ustavne žalbe podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu „optužnicu" protiv D.D. i J.M.M, službenika Galerije Srpske Akademije nauka i umetnosti, zbog krivičnog dela prevare iz člana 208. Krivičnog zakonika;

-da je 11. septembra 2006. godine Prvi opštinski sud u Beogradu Prvom Opštinskom javnom tužilaštvu dostavio na nadležnost podnetu „optužnicu";

-da je 26. oktobra 2006. godine Prvo opštinsko javno tužilaštvo, uz dopis Ktr.1671/06, vratilo „optužnicu" Prvom opštinskom sudu u Beogradu, zbog toga što je privatna tužilja još 28. decembra 2005. godine podnosila krivičnu prijavu protiv istih lica, zavedenu pod brojem Ktr. 1560/05, koju je Prvo opštinsko javno tužilaštvo nakon pribavljenih potrebnih obaveštenja odbacilo jer nije našlo osnova za pokretanje krivičnog postupka, o čemu je obavestilo privatnu tužilju dopisom koji je ona primila 31. avgusta 2006.godine;

-da je 6. februara 2007. godine Prvi opštinski sud u Beogradu naložio privatnoj tužilji da, u roku od 15 dana, uredi optužni akt od 1. septembra 2006. godine u skladu s odredbama Zakonika o krivičnom postupku, tako što će navesti naziv krivičnih dela koje okrivljenima stavlja na teret, vreme i mesto izvršenja krivičnih dela, kao i radnje okrivljenih;

-da je 13. februara 2007. godine privatna tužilja Prvom opštinskom sudu u Beogradu dostavila „uređen optužni akt-krivičnu prijavu";

-da je 5. marta 2007. godine Prvi opštinski sud u Beogradu ponovo dostavio Prvom opštinskom javnom tužilaštvu na uvid spise predmeta;

-da je 27. avgusta 2007. godine Prvi opštinski sud urgirao Prvom opštinskom javnom tužilaštvu vraćanje spisa predmeta;

-da je 25. septembra 2007. godine Prvo opštinsko javno tužilaštvo Prvom opštinskom sudu u Beogradu vratilo spise predmeta;

-da je 27. septembra 2007. godine Prvi opštinski sud u Beogradu zakazao glavni pretres za 25. oktobar 2007. godine u 13 časova, i pozive okrivljenima dostavio preko SANU;

-da je 30. oktobra 2007. godine SANU obavestio Prvi opštinski sud u Beogradu da pozive za okrivljene ubuduće treba da dostavlja na njihove kućne adrese;

-da je 4. decembra 2007. godine SANU dostavio Prvom opštniskom sudu u Beogradu podnesak u kome objašnjava celokupnu situaciju oko spornih slika, tumačeći da je privatna tužba tužilje bespredmetna;

-da je 11. decembra 2007. godine započeo glavni pretres saslušanjem okrivljenih i da je zbog isteka radnog vremena pretres prekinut, a nastavak zakazan za 1. februar 2008. godine;

-da je 14. decembra 2007. godine privatna tužilja tražila izuzeće postupajućeg sudije;

-da je 31. decembra 2007. godine okrivljena J.M.M. u podnesku sudu dostavila podatke o svedoku A.K, licu za koje okrivljena pretpostavlja da je vlasnik spornih slika i koje živi u Sloveniji;

-da je 5. januara 2008. godine privatna tužilja dostavila „dopunu optužnog akta" kojom „optužni akt" proširuje i na N.H, predsednika SANU;

-da je 8. januara 2008. godine predsednik Prvog opštinskog suda u Beogradu doneo rešenje kojim odbija zahtev privatne tužilje za izuzeće sudećeg sudije;

-da je 16. januara 2008. godine Prvi opštinski sud u Beogradu naložio privatnoj tužilji da uredi dopunjen „optužni akt" navođenjem datuma izvršenja krivičnog dela koje se stavlja na teret N.H;

-da je 21. januara 2008. godine privatna tužilja dostavila podnesak kojim „uređuje" optužni akt;

-da je 1. februara 2008. godine glavni pretres nastavljen, da je sud je konstatovao da su privatne tužbe neuredne, jer nisu sačinjene na način kako to zakon propisuje i naložio je tužilji da ih uredi, pod pretnjom odbačaja, navođenjem podataka o tome koja se krivična dela stavljaju okrivljenima na teret, kada su krivična dela izvršena, šta su radnje izvršenja krivičnih dela, ko su izvršioci i kakve su posledice krivičnih dela, nakon čega je glavni pretres prekinut i određeno je da će se nastavak zakazati naknadno, pismenim putem;

-da je 5. februara 2008. godine privatna tužilja sudu dostavila „uređenu krivičnu prijavu";

-da je 6. maja 2008. godine Prvi opštinski sud u Beogradu dostavio svom istražnom odeljenju spise predmeta, radi saslušanja privatne tužilje, okrivljenih i svedoka na sve okolnosti navedene u privatnoj tužbi;

-da je 9. juna 2008. godine istražni sudija Prvog opštinskog suda u Beogradu saslušao privatnu tužilju i okrivljene;

-da je 16. juna 2008. godine istražni sudija spise predmeta dostavio krivičnom veću Prvog opštniskog suda u Beogradu, uz predlog da se, iz razloga celishodnosti, svedok iz Slovenije sasluša na glavnom pretresu;

-da je 25. jula 2008. godine Prvi opštinski sud u Beogradu saslušao svedoka iz Slovenije A.K, koja je samoinicijativno pristupila sudu;

-da je 22. avgusta 2008. godine Prvi opštinski sud u Beogradu dostavio Ministarstvu pravde dopis i zamolnicu za pružanje međunarodne pravne pomoći, sa molbom da se zamolnica dostavi nadležnom organu Republike Slovenije, a zamolnicom je traženo da se nalog suda uruči saslušanom svedoku A.K, od koje se zahteva da sudu dostavi overenu kopiju ostavinskog rešenja iza smrti N.M.;

-da je 26. septembra 2008. godine predmet, po zahtevu, dostavljen Ustavnom sudu, radi odlučivanja po ustavnoj žalbi.
4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbe člana 19. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02, i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP) propisuju: da se krivični postupak pokreće po zahtevu ovlašćenog tužioca (stav 1.); da je, za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti ovlašćeni tužilac javni tužilac, a za krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi ovlašćeni tužilac je privatni tužilac (stav 2.); da, ako javni tužilac nađe da nema osnova za pokretanje ili produženje krivičnog postupka, na njegovo mesto može stupiti oštećeni kao tužilac, pod uslovima određenim ovim zakonikom (stav 3.).
Član 20. ZKP propisuje da je javni tužilac dužan da preduzme krivično gonjenje kad postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ako ovim zakonikom nije drugačije određeno.
Odredbom člana 46. stav 1. ZKP propisano je da je osnovno pravo i osnovna dužnost javnog tužioca gonjenje učinilaca krivičnih dela. Stavom 2. istog člana Zakonika propisano je da je za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti javni tužilac nadležan: da rukovodi pretkrivičnim postupkom (tačka 1)); da zahteva sprovođenje istrage i usmerava tok prethodnog krivičnog postupka u skladu sa ovim zakonikom (tačka 2)); da podiže i zastupa optužnicu, odnosno optužni predlog pred nadležnim sudom (tačka 3)); da izjavljuje žalbe protiv nepravnosnažnih sudskih odluka i da podnosi vanredne pravne lekove protiv pravnosnažnih sudskih odluka (tačka 4)); da vrši i druge radnje određene ovim zakonikom (tačka 5)).
Odredbama čl. 53. do 67. ZKP propisan je status oštećenog i privatnog tužioca u krivičnom postupku. Tako se članom 54. Zakonika propisuje: da se predlog za krivično gonjenje podnosi nadležnom javnom tužiocu, a privatna tužba nadležnom sudu (stav 1.); da će se, ako je oštećeni podneo krivičnu prijavu ili je podneo predlog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku, smatrati da je time podneo i predlog za gonjenje (stav 2.); da će se, kada je oštećeni podneo krivičnu prijavu ili predlog za gonjenje, a u toku postupka se utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se goni po privatnoj tužbi, prijava, odnosno predlog smatrati blagovremenom privatnom tužbom ako su podneti u roku predviđenom za privatnu tužbu. Blagovremeno podneta privatna tužba smatraće se blagovremeno podnetim predlogom oštećenog ako se u toku postupka utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se goni po predlogu (stav 3.). Odredbama člana 61. ZKP je, između ostalog, propisano: da je javni tužilac, kad nađe da nema osnova da preduzme gonjenje za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti ili kad nađe da nema osnova da preduzme gonjenje protiv nekog od prijavljenih saučesnika, dužan da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga uputi da može sam preduzeti gonjenje, te da će ovako postupiti i sud ako je doneo rešenje o obustavi postupka usled odustanka javnog tužioca od gonjenja (stav 1.); da oštećeni ima pravo da preduzme, odnosno nastavi gonjenje u roku od osam dana od kada je primio obaveštenje iz stava 1. ovog člana (stav 2.); da oštećeni može, ako je javni tužilac odustao od optužnice, preuzimajući gonjenje, ostati pri podignutoj optužnici ili podići novu (stav 3.). Član 64. ZKP propisuje: da oštećeni kao tužilac ima ista prava koja ima javni tužilac, osim onih koji pripadaju javnom tužiocu kao državnom organu (stav 1.); da u postupku koji se vodi po zahtevu oštećenog kao tužioca, javni tužilac ima pravo da do završetka glavnog pretresa preuzme gonjenje i zastupanje optužbe (stav 2.). Odredbe člana 66. ZKP daju mogućnost: da privatni tužilac, oštećeni i oštećeni kao tužilac, kao i njihovi zakonski zastupnici, mogu svoja prava u postupku vršiti i preko punomoćnika (stav 1.); da se oštećenom kao tužiocu, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu za krivično delo za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora u trajanju preko pet godina, može, na njegovo traženje, postaviti punomoćnik ako je to u interesu postupka i ako oštećeni kao tužilac, prema svom imovnom stanju, ne može snositi troškove zastupanja, da o zahtevu odlučuje istražni sudija, odnosno predsednik veća, kao i da punomoćnika postavlja predsednik suda iz reda advokata (stav 2.).
Odredbom člana 171. stav 3. ZKP propisano je da će sud, ako u ovom zakoniku nije drugačije određeno, podnosioca podneska koji je nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati pozvati da podnesak ispravi, odnosno dopuni, a ako on to ne učini u određenom roku, sud će podnesak odbaciti.
Prema odredbi člana 222. stav 1. ZKP svi državni organi, organi teritorijalne autonomije ili organi lokalne samouprave, javna preduzeća i ustanove dužni su da prijave krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obavešteni ili za njih saznaju na drugi način.
Odredbom člana 274. stav 2. ZKP je propisano da će veće, ako ustanovi da nema zahteva ovlašćenog tužioca, potrebnog predloga ili odobrenja za krivično gonjenje, ili da postoje druge okolnosti koje privremeno sprečavaju gonjenje, rešenjem optužnicu odbaciti.
Odredbama člana 438. stav 1. ZKP propisano je da optužni predlog, odnosno privatna tužba treba da sadrži: ime i prezime okrivljenog sa ličnim podacima ukoliko su poznati, kratak opis krivičnog dela, označenje suda pred kojim se ima održati glavni pretres, predlog koje dokaze treba izvesti na glavnom pretresu i predlog da se okrivljeni oglasi krivim i osudi po zakonu.
Član 441. stav 1. ZKP propisuje da će sudija odbiti optužni predlog ili privatnu tužbu ako nađe da postoje razlozi za obustavljanje postupka predviđeni u članu 274. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakonika, a ako su sprovedene istražne radnje - i iz razloga predviđenog u tački 3) tog člana.
Krivičnim zakonom Republike Srbije ("Službeni glasnik SRS", br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90, i "Službeni glasnik RS", br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03, 67/03 i 85/05) (u daljem tekstu: KZ), koji je bio na snazi u vreme pokretanja krivičnog postupka, bila su propisana krivična dela za koje je podnositeljka podnela „optužnicu", odnosno privatnu krivičnu tužbu. Tako je članom 171. KZ bilo propisano krivično delo prevare: „Ko u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina (stav 1.); Ako je delom iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu koji prelazi trista hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do deset godina (stav 2.); Ako je delom iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko osamsto pedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom najmanje tri godine (stav 3.); Ko delo iz stava 1. ovog člana učini samo u nameri da drugog ošteti, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine" (stav 4.).
Članom 175. stav 1. KZ bilo je propisano krivično delo oduzimanja tuđe stvari: „Ko bez namere pribavljanja imovinske koristi protivpravno oduzme ili prisvoji tuđu pokretnu stvar, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.".
Odredbama člana 183. stav 1. KZ bilo je propisano krivično delo oštećenja tuđih prava: „Ko u nameri da osujeti ostvarenje prava na stvari otuđi, uništi, ošteti ili oduzme svoju stvar na kojoj drugi ima založno pravo ili pravo uživanja i time ga ošteti, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.".
Krivično delo prikrivanja kulturnih dobara bilo je propisano odredbama člana 184b stav 1. KZ: "Ko prikrije ili iznese kulturno dobro u inostranstvo, bez prethodnog odobrenja nadležnog organa, ili omogući drugom da to učini, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina.".
Odredbama člana 242. stav 1. KZ bilo je propisano krivično delo zloupotrebe službenog položaja: „Službeno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi drugog, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
Prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku i tada važećeg Krivičnog zakona gonjenje po službenoj dužnosti se preduzimalo za krivična dela iz člana 171. st. 1, 2. i 3, člana 184b stav 1. i člana 242. stav 1. KZ, dok se za krivična dela iz čl. 171. stav 4, 175. stav 1. i 183. stav 1. gonjenje preduzimalo po privatnoj krivičnoj tužbi.
Krivičnim zakonikom ("Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05 i 72/09), koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine, krivično delo prevare propisano je u članu 208. i predviđeno je: da ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom (stav 1.); da ko delo iz stava 1. ovog člana učini samo u nameri da drugog ošteti, kazniće se zatvorom do šest meseci i novčanom kaznom (stav 2.); da ako je delom iz st. 1. i 2. ovog člana pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koji prelazi etiristopedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina i novčanom kaznom (stav 3.); da ako je delom iz st. 1. i 2. ovog člana pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koji prelazi milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina i novčanom kaznom (stav 4.); da se gonjenje za krivično delo iz stava 2. ovog člana preduzima po privatnoj krivičnoj tužbi, dok se za krivična dela iz ostalih stavova gonjenje preduzima po službenoj dužnosti (stav 5.).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, a radi utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnot Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je na snagu stupio Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem pravnosnažne odluke, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.
Ustavni sud je kod ocene podnositeljkinih navoda pošao od činjenice da razumna dužina trajanja sudskog postupka zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju granicu razumnog roka su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih organa vlasti, konkretno sudova koji vode postupak i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.
Postupak koji je predmet ocene Ustavnog suda započeo je 1. septembra 2006. godine podnošenjem „optužnice", odnosno privatne krivične tužbe, kojom je podnositeljka imala nameru da pokrene krivični postupak nakon prethodnog odbačaja njene krivične prijave. Usled nedostatka forme i sadržine koju treba da ima privatna krivična tužba, odnosno optužnica koju, bez sprovođenja istrage, podnosi oštećena kao supsidijerni tužilac, postupajući sud je spise dostavio nadležnom javnom tužiocu, imajući u vidu da se u optužnom aktu navode i krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti. Pri tome sud nije raspolagao informacijom da je javni tužilac već razmatrao identične navode iz prethodno podnete „tužbe", odnosno krivične prijave, koju je javni tužilac odbacio, a što je trebalo da bude navedeno u podnetom optužnom aktu. Nakon saznanja da je krivičnu prijavu tužilaštvo već odbacilo, sud je naložio podnositeljki da svoj podnesak uredi i dovede u zakonom propisanu formu i sadržinu. Kada je podnositeljka to „učinila", onako kako je ona smatrala da je u skladu sa zakonom, postupajući sud, po mišljenju Ustavnog suda, nepotrebno oteže postupak ponovnim dostavljanjem „uređenog optužnog akta-krivične prijave" nadležnom javnom tužiocu. Po vraćanju predmeta iz tužilaštva sud zakazuje glavni pretres, ne vodeći pri tome računa da optužni akt i dalje ne sadrži elemente potrebne za vođenje krivičnog postupka. Nakon odlaganja glavnog pretresa, usled nedostatka procesnih pretpostavki, glavni pretres započinje 11. decembra 2007. godine i nastavlja se 1. februara 2008. godine. U međuvremenu, podnositeljka ne samo da je izvršila „dopunu optužnog akta" i „privatnu krivičnu tužbu" proširila na novog okrivljenog, već je tražila i izuzeće postupajućeg sudije, očito nezadovoljna dotadašnjim postupanjem u predmetu. Predsednik suda je predlog za izuzeće odbio, a postupajući sudija naložio privatnoj tužilji da uredi „dopunu optužnog akta". Glavni pretres je trebalo da se nastavi 1. februara 2008. godine, ali je sud ponovo konstatovao da „optužni akti" podnositeljke ne sadrže potrebne elemente i naložio joj je njihovo uređenje, pod pretnjom odbačaja. Postupajući po nalogu, podnositeljka je dostavila sudu „uređenu krivičnu prijavu". Ovakvo postupanje podnositeljke pokazuje da njoj nije bilo jasno šta treba da učini i šta to sud od nje zahteva, što je za posledicu imalo, po oceni Ustavnog suda, odugovlačenje krivičnog postupka i podnošenje ustavne žalbe. Postupajući sud nije u pravoj meri koristio zakonom propisana sredstva koja su mu stajala na raspolaganju, pokušavajući da postupi po „privatnoj krivičnoj tužbi" koja to nije, očekujući da će se u toku krivičnog postupka činjenice u dovoljnoj meri razjasniti kako bi sud mogao u meritumu odlučiti, s obzirom da je postupak, u međuvremenu, dospeo u fazu u kojoj se optužni akt više ne može odbaciti kao neuredan.
S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da sporni krivični postupak, imajući u vidu fazu do koje je došao, traje duže nego što složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu to zahtevaju. Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka svojim postupanjem, odnosno nepostupanjem, isključivo odgovorna za nesrazmerno dugo trajanje postupka. Ovo ponašanje manifestuje se u njenom laičkom tumačenju i mešanju različitih pravnih instituta, u preduzimanju krivičnog gonjenja po privatnoj krivičnoj tužbi za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti, u pisanju nerazumljivih i nesvrsishodnih podnesaka, koji ni terminološki ni sadržajno nemaju uporište u merodavnom procesnom i materijalnom pravu, kao i u učešću u krivičnom postupku bez stručne pravne pomoći. Činjenica da je podnositeljka neuka stranka, po oceni Ustavnog suda, ne može uticati na ocenu njenog doprinosa trajanju postupka, jer je u interesu podnositeljke da učini sve što je u njenoj moći, a što joj zakon omogućava, da se postupak što brže i efikasnije završi. Ovakvo činjenje uključuje i angažovanje stručne pravne pomoći - punomoćnika iz reda advokata. Bez uticaja na to je imovinsko stanje podnositeljke, jer je zakon dao mogućnost da joj punomoćnika iz reda advokata postavi sud, ukoliko sama ne može snositi troškove zastupanja, a očito je da je to u interesu postupka. U konkretnom slučaju, svakako da bi to bilo u interesu postupka, ali podnositeljka takav zahtev nije ni istakla, što predstavlja osnovni uslov za postavljanje punomoćnika. Zajednička karakteristika svih podnositeljkinih postupanja u predmetnom krivičnom postupku je ponašanje koje nije u skladu s pravilima postupka. Po oceni Ustavnog suda, da bi se pozvao na povredu prava na pravično suđenje podnosilac se sam mora ponašati u skladu s pravilima postupka koji osporava. Ovakav stav proizlazi i iz sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji konstatuje: „Sud smatra da je ponašanje prvog podnosioca predstavke, posebno njegovi brojni neosnovani podnesci, kao i propust da sarađuje sa domaćim sudovima, prouzrokovalo značajna neopravdana zakašnjenja u postupku. Međutim, domaćim sudovima nije nedostajala marljivost u ovom periodu" (videti presude: Skočajić i Bjelić protiv Srbije i Uglješić protiv Hrvatske). Kako se, u konkretnom slučaju, podnositeljka nije ponašala u skladu s pravilima postupka, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe prevashodno i najznačajnije doprinela neopravdano dugom trajanju predmetnog krivičnog postupka. Kod postupanja državnog organa, odnosno Prvog opštinskog suda u Beogradu, Ustavni sud ocenjuje da je sud postupao u granicama zakonom propisanih ovlašćenja, ne doprinoseći odlučujuće svojim radnjama ovako dugom trajanju krivičnog postupka, iako je, striktnom primenom procesnih normi, postupak već mogao da okonča odbacivanjem neuređenog optužnog akta podnositeljke.
Ustavni sud je, prilikom utvrđivanja svih elemenata potrebnih za donošenje odluke, imao u vidu i podnositeljkin zahtev da se period za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku računa od 28. decembra 2004. godine, kada je Prvom opštinskom sudu u Beogradu podnela «tužbu». Po oceni Ustavnog suda, period od 28. decembra 2004. godine do 1. septembra 2006. godine ne treba ocenjivati, imajući u vidu da je u ovom periodu postupak vodio javni tužilac po službenoj dužnosti, ispitujući osnovanost navoda krivične prijave, te da je u tom postupku podnositeljka imala potencijalni status oštećene, što je u materijalnom i procesnom pogledu različit postupak od postupka koji je predmet ocene Ustavnog suda, kao i da je taj postupak okončan odbačajem podnositeljkine krivične prijave.
S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), odbio kao neosnovanu.
6. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

Dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnositeljke trajanju krivičnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti