Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Lj. J. i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 16 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. J. iz P. kod N. P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. J. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 84212/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. J. iz P. kod N. P. je 9. maja 2011. godine, preko punomoćnika, N. J, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Sr bije u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 84212/10.

Podnosilac ustavne žalbe je ist akao da je predmetni parnični postupak trajao više od 15 godina, te da za takvo neefikasno postupanje sudova nema opravdanja. Kao razlog za dugo trajanje postupka, podnosi lac je naveo neefikasno i neažurno postupanje prvostepenog suda, neredovno zakazivanje ročišta i njihovo neodržavanje. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac ustavne žalbe tražio je naknadu nematerijalne štete, kao i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovn og sud a u Beogradu P. 84212/10, te je ut vrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Lj. J, ovde podnosilac ustavne žalbe i privatno preduzeće „T.“, čiji je on vlasnik, 14. aprila 1998 . godine podneli su Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužen og društva za osiguranje „O. D.“ a.d. – Z. k. -, radi naknade štete. Predmet je zaveden pod brojem P. 2429/98. Podneskom od 8. decembra 1998. godine, tužioci su preinačili tužbeni zahtev tako što su pored navedenog tuženog kao tužene označili i društvo za osiguranje „K.“ – sektor za međunarodne karte osiguranja i D. „N. S.“ a.d. – sektor međunarodne karte osiguranja.

Prvi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 2429/98 od 10. septembra 2002. godine obavezao kompaniju „O. D.“ a.d. iz B. da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe Lj. J. isplati iznos od 7.000 dinara na ime nematerijalne štete, a tužiocu PP „T.“ iznos od 76.648,10 dinara na ime naknade materijalne štete, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka (stav prvi izreke), odbio tužbeni zahtev Lj. J. da mu se na ime pretrpljenog straha isplati iznos od još 3.000 dinara (stav drugi izreke), odbio tužbeni zahtev PP „T.“ da mu se na ime naknade materijalne štete isplati iznos od još 34.134,90 dinara (stav treći izreke) i utvrdio da je povučena tužba tužilaca u odnosu na AD Osiguranje „K.“ i D. „N. S.“ (stav četvrti izreke). Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3861/03 od 4. avgusta 2003. godine spisi predmeta su nerazmotreni vraćeni Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi donošenja dopunske presude i ispravke navedene prvostepene presude. Dopunskom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2429/98 od 15. januara 2004. godine postupljeno je po primedbama iz rešenja Okružnog suda. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11967/04 od 30. decembra 2004. godine ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke, kao i dopunska presuda, i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je dobio novi broj P. 3491/05. Prvi opštinski sud u Beogradu je dana 24. januara 2007. godine doneo rešenje P. 3491/05 kojim se tužba u ovoj pravnoj stvari ima smatrati povučenom, jer ni jedna od stranki nije došla na ročište, niti je svoje odsustvo opravdala. Rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3491/05 od 23. aprila 2007. godine dozvoljen je povraćaj u pređašnje stanje (stav prvi izreke) i ukinuto je rešenje tog suda P. 3491/05 od 24. januara 2007. godine (stav drugi izreke). Predmet je dobio novi broj P. 11757/07.

Prvi opštinski sud u Beogradu je dana 12. juna 2008. godine doneo rešenje P. 11757/07 kojim je određen prekid parničnog postupka do dostavljanja izveštaja MUP-a BJR Makedonije.

Po formiranju nove mreže sudova predmet je raspoređen Prvom osnovnom sudu u Beogradu i dobio je broj P. 66571/10. Na predlog tužilaca, rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 66571/10 od 10. juna 2010. godine nastavljen je postupak u ovoj pravnoj stvari. Predmet je dobio novi broj P. 84212/10.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 84212/10 od 12. septembra 2011. godine odbio tužbeni zahtev tužilaca (stavovi prvi i drugi izreke) i odredio da svaka stranka snosi svoje troškove (stav treći izreke).

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 521/12 od 15. januara 2014. godine odbijena je žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke (stav 1. izreke), dok je prvostepena presuda preinačena u drugom stavu izreke, i to tako što je tužena obavezana da tužiocu PP „Trg“ na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 204.898,40 dinara sa zateznom kamatom, a tužbeni zahtev tužioca odbijen u delu preko dosuđenog (stav 2. izreke).

U toku prvostepenog postupka zakazano je 28 ročišta, od kojih je 17 održano.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj spor, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 14. aprila 1998. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je okončan donošenjem drugostepene odluke 15. januara 2014. godine, dakle posle skoro 16 godina.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao više od 15 godina i devet meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, skoro šesnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na sve navedene činioce ne može prihvatiti da je razumno da jedan parnični postupak traje skoro 16 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati n edelotvornosti nadležnih sudova. Ustavni sud smatra da se u ovom slučaju ne radi o slučaju sa naročito složenim činjeničnim i pravnim pitanjima, jer je zadatak suda bio da utvrdi da li je tuženi bio odgovoran za naknadu štete tužiocu, a o čemu je izvršeno više veštačenja i nesporno je bilo da je do udesa došlo u vreme kada je vozilo bilo osigurano kod tuženog. Imajući u vidu da tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, svojim ponašanjem nije u odlučujućoj meri doprineo dužini trajanja parničnog postupka, kao i činjenenicu da je za skoro 16 godina trajanja postupka održano samo 17 ročišta, Ustavni sud je ocenio da za ovako dugo trajanje postupka odgovornost snose isključivo postupajući sudovi, naročito prvostepeni sud, a da se doprinos podnosioca može ocenjivati samo u kontekstu visine naknade zbog povrede prava.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrp ela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine nematerijalne štete u konkretnom slučaju , naročito značaj tužbenog zahteva o kome se u postupku raspravljalo za podnosioca, kao i njegov doprinos trajanju postupka (nekoliko puta preinačavao tužbeni zahtev, postupak je bio u prekidu na njegov zahtev, te nedolazak na ročište zbog čega je bilo doneto rešenje o povlačenju tužbe). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o, prvenstveno zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Povodom zahteva podnosioca ustavne žalbe kojim traži da mu se nakanade troškovi postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ističe da je, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, nema uslova za određivanje naknade troškova.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti