Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu vođenom protiv pravnog prethodnika

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Prestanak postojanja tuženog tokom parnice zbog pripajanja ne čini tužbu neurednom, već predstavlja osnov za prekid i nastavak postupka protiv pravnog sledbenika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. „ S.“ d.o.o. iz Sečnja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba P. „ S.“ d.o.o. izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 44/2011 od 25. januara 2012. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 90/14 od 23. januara 2014. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 395/2014 od 13. novembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. „ S.“ d.o.o. iz Sečnja je, 23. marta 2015. godine, preko punomoćnika M . M, advokata iz Rume, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 44/2011 od 25. januara 2012. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 90/14 od 23. januara 2014. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 395/2014 od 13. novembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je u momentu donošenja osporene prvostepene presude prestalo da postoji P. „ M.“ a.d. iz Sečnja kao pravni prethodnik podnosioca, te da je Osnovni sud u Zrenjaninu u skladu sa odredbom člana 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku trebalo da odbaci tužbu tužilaca koju je u njihovo ime podneo advokat, posebno imajući u vidu da je tužiocima bilo poznato da je navedeni privredni subjekt brisan iz Registra Agencije za privredne registre. Navodi da je podneskom od 14. maja 2012. godine tražio od Osnovnog suda u Zrenjaninu da donese rešenje kojim će odbaciti tužbu kao neurednu, a da navedeni prvostepeni sud to nije učinio, već je nastavio da postupa po takvoj tužbi. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta u kome su donete osporene presude, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci R. D . i M . V . su 12. septembra 2006. godine podneli Opštinskom sudu u Zrenjaninu tužbu protiv tuženog P .“M. P .“ a.d. iz Sečnja, radi poništaja kao nezakonitih rešenja tuženog poslodavca br. 212/06 od 16. avgusta 2006. godine i br. 213/06 od 16. avgusta 2006. godine, kojima je tužiocima otkazan ugovor o radu.

Opštinski sud u Zrenjaninu je 22. maja 2008. godine doneo presudu P1. 19/2007, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca, poništio kao nezakonita rešenja tuženog i obavezao tuženog da vrati tužioce na rad.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Zrenjaninu je presudom Gž1. 486/08 od 16. marta 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

Tuženi je 27. aprila 2009. godine podneo reviziju protiv navedene drugostepene presude.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev2. 511/10 od 18. novembra 2010. godine ukinuo nižestepene presude i predmet ustupio Osnovnom sudu u Zrenjaninu na ponovno postupanje i odlučivanje.

U ponovnom postupku, Osnovni sud u Zrenjaninu je 25. januara 2012. godine doneo osporenu presudu P1. 44/2011, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca, te je poništio kao nezakonita rešenja i obavezao tužene da vrati tužioce na rad.

Advokat M. M . je, u svojstvu punomoćnika tuženog, podneo 7. marta 2012. godine žalbu protiv prvostepene presude, ističući pored ostalog i da je prvostepeni sud morao da odbaci tužbu kao neurednu, s obzirom na to da je tuženi na osnovu rešenja Agencije za privredne registre BD. 143133/2010 od 17. decembra 2010. godine brisan iz Registra i da tuženi više ne postoji. Navedenim rešenjem je sprovedena statusna promena pripajanja ovde tuženog P. „M.“ a.d. iz Sečnja sa P. „ S.“ d.o.o. iz Sečnja, ovde podnosiocem ustavne žalbe.

Postupajući po žalbi navedenog advokata , Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž1. 752/12 od 17. aprila 2012. godine vratio spise predmeta Osnovnom sudu u Zrenjaninu, radi ispitivanja uslova za prekid parničnog postupka.

Osnovni sud u Zrenjaninu je 9. maja 2012. godine doneo rešenje P1. 44/2011, kojim je utvrdio prekid postupka u ovoj parnici zbog brisanja tuženog iz Registra Agencije za privredne registre.

Advokat M. M . je podneskom od 14. maja 2012. godine još jednom insistirao da prvostepeni sud donese rešenje kojim će odbaciti tužbu iz navedenih razloga, dok je 18. maja 2012. godine podneo žalbu protiv prvostepenog rešenja o prekidu postupka.

Tužioci su podneskom od 25. maja 2012. godine tražili od prvostepenog suda da nastavi postupak u ovoj pravnoj stvari, označavajući P. „ S.“ d.o.o. iz Sečnja kao pravnog sledbenika P. „M.“ a.d. iz Sečnja.

Viši sud u Zrenjaninu je rešenjem Gž1. 32/12 od 3. jula 2012. godine odbacio kao nedozvoljenu žalbu advokata M. M . koju je podneo u ime tuženog P . „M.“ a.d. iz Sečnja, nalazeći da je prestankom navedenog privrednog subjekta prestalo i njegovo punomoćje za zastupanje.

Osnovni sud u Zrenjaninu je rešenjem P1. 44/11 od 20. februara 2013. godine nastavio sa postupanjem u ovoj pravnoj stvari i odredio da P. „ S.“ d.o.o. iz Sečnja, ovde podnosilac ustavne žalbe, ima svojstvo tuženog u parnici, kao pravni sledbenik P. „M.“ a.d. iz Sečnja.

Tuženi P. „ S.“ d.o.o. iz Sečnja je 6. marta 2013. godine podneo žalbu protiv osporene prvostepene presude.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je 23. januara 2014. godine doneo osporenu presudu Gž1. 90/14, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

Odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv nižestepenih presuda, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 395/2014 od 13. novembra 2014. godine odbio kao neosnovanu reviziju. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužilaca, pravilno ocenjujući da su nezakonita rešenja pravnog prethodnika tuženog kojima je tužiocima otkazan ugovor o radu; da je tužiocima u konkretnom slučaju otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2) Zakona o radu, odnosno zbog toga što su svojom krivicom učinili povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu, jer su neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavali radne dužnosti i obaveze dnevnog portira i portira stražara usled čega su iz magacina nestala hemijska sredstva; da tuženi u toku postupka nije dokazao da su tužioci uopšte počinili povredu radne dužnosti svojom krivicom; da tuženi, ako je za probijanje zadnjeg zida magacina i iznošenje hemijskih sredstava od najmanje dva izvršioca bilo potrebno nepunih pola sata i imajući u vidu smene u kojima su tužioci radili, nije pružio nikakve dokaze o tome kada je izvršena krađa, odnosn o u čijoj se smeni to dogodilo, pa da se zbog toga ne zna kome od tužilaca bi se eventualno moglo staviti na teret da je postupao nepažljivo i nemarno u izvršenju svojih radnih obaveza; da imajući u vidu činjenicu da su tužioci kritičnom prilikom postupali na uobičajeni način, a koji je bio uslovljen neadekvatnim uslovima rada (nepostojanje ispravne rasvete, neispravne baterijske lampe, nedovoljan broj izvršilaca) i na šta su upozoravali nadležne organe, revizijski sud nalazi da se ne može govoriti o nameri ili krajnjoj nepažnji tužilaca prilikom obavljanja posla, odnosno njihovoj krivici za povredu radne obaveze; da je Vrhovni kasacioni sud, s obzirom na to da je drugostepeni sud imao u vidu da je tuženi pravni sledbenik P. „M.“ a.d. iz Sečnja i da je to označio u pobijanoj presudi, ocenio da su neosnovani navodi tuženog iz revizije da je u parnici učestvovalo lice koje ne može biti stranka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13-Odluka US), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da se tužba, protivtužba, odgovor na tužbu i pravni lekovi podnose u pismenom obliku (podnesci), te da podnesci moraju biti razumljivi i moraju sadržavati sve ono što je potrebno d a bi se po njima moglo postupiti, a naročito treba da sadrže označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadr žinu izjave i potpis podnosioca, a da je stranka, ako izjava sadrži kakav zahtev, dužna da u podnesku navede činjenice na kojima zasniva zahtev, kao i dokaze kad je to potrebno (član 100.); da će sud, ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, stranci koja nema punomoćnika advokata vratiti podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije određeno i da se odredbe ovog člana ne primenjuju ako stranka ima punomoćnika koji je advokat, pa da će sud, odbaciti podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat i koji je nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati (član 103. st. 1. i st. 6.); da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak (član 100.) (član 187. stav 1.); da se postupak prekida kad stranka koja je pravno lice prestane da postoji (član 214. tačka 4)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1-5. ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.); da sud p o prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je tužba nerazumljiva ili da ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njoj moglo postupiti (član 279. stav 1. tačka 7)); da će predsednik veća, ako smatra da nema dovoljno osnova za donošenje odluke o nekom pitanju koje se postavilo u toku prethodnog ispitivanja tužbe, ostaviti da o ovom pitanju donese odluku po prijemu odgovora na tužbu ili na pripremnom ročištu, odnosno na ročištu za glavnu raspravu, ako pripremno ročište nije održano (član 280.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva, pored ostalog, na činjenici da je Osnovni sud u Zrenjaninu umesto osporene presude kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca trebalo da u skladu sa odredbama člana 103. stav 6. i člana 279. stav 1. tačka 7) Zakona o parničnom postupku iz 2004. g odine donese rešenje o odbacivanju njihove tužbe kao neuredne, jer je u momentu odlučivanja već prestao da postoji P. „M.“ a.d. iz Sečnja kao pravni prethodnik podnosioca, a da je pri tom tužiocima bilo poznato da je navedeni privredni subjekat brisan iz Registra Agencije za privredne registre, o čemu nisu obavestili prvostepeni sud. S tim u vezi, podnosilac ustavne žalbe smatra da sudovi zbog neuredne tužbe nisu mogli da sprovedu postupak protiv njega.

Ispitujući da li je Osnovni sud u Zrenjaninu proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da su odredbama Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjivao u ovom radnom sporu, bili propisani obavezni elementi koje tužba mora da sadrži. U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da je odredbom člana 187. stav 1. pomenutog procesnog zakona bilo predviđeno da tužba mora da sadrži određeni zahtev u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, činjenice na kojima tužilac zasniva zahtev, dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, vrednost predmeta spora, kao i druge podatke koje mora imati svaki podnesak. O drugim podacima koje podnesak treba da sadrži, i u koje nesporno spada i tužba kao pravno sredstvo kojim se pokreće parnični postupak u cilju potraživanja sudske zaštite povređenog ili ugroženog građanskog prava, su govorile odredbe člana 100. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Podnesci su morali biti razumljivi i sadržati sve ono što je potrebno da bi se po njima mo glo postupiti, a naročito označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca. Parnični sud je imao dvojaka procesna ovlašćenja u slučaju da je podnesak bio nerazumljiv ili ukoliko nije sadržao sve ono što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, koja su se razlikovala u zavisnosti od subjekta koji je podneo takav podnesak. Tako je sud vraćao na uređenje neuredan podnesak koji je podnela stranka koja nema punomoćnika advokata, odnosno odbacivao takav podnesak ukoliko ga je u ime stranke podneo advokat kao pravno kvalifikovano lice. U tom smislu, Ustavni sud ističe da je parnični sud u fazi prethodnog ispitivanja tužbe imao procesno ovlašćenje iz člana 279. tačka 7) Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine da rešenjem odbaci kao neurednu tužbu koja ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njoj moglo postupiti, i to bez ostavljanja roka za njeno uređenje ukoliko je tužbu u ime tužioca podneo advokat. Takođe, Ustavni sud je primetio da je parnični sud , u slučaju ukoliko se u fazi prethodnog ispitivanja tužbe postavilo kao sporno pitanje urednosti tužbe, mogao o tome izuzetno da odluči nakon prijema odgovora na tužbu ili na pripremnom ročištu, odnosno na ročištu za glavnu raspravu, ako pripremno ročište nije održano, u smislu odredbe člana 280. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta u kome su donete osporene presude konstatovao da u ovom radnom sporu, u fazi prethodnog ispitivanja tuž be i u kasnijoj fazi postupka kada su sudovi po prvi put doneli odluku o osnovanosti tužbenog zahteva tužilaca za poništaj rešenja kojima im je otkazan ugovor o radu, nije bilo sporno pitanje urednosti tužbe, i tako sve do 7. marta 2012. godine, kada je punomoćnik P. „M.“ a.d. iz Sečnja kao pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe izjavio žalbu protiv osporene presude Osnovnog suda u Zrenjaninu P1. 44/2011 od 25. januara 2012. godine u kojoj je istakao da je navedeni privredni subjekat na osnovu rešenja Agencije za privredne registre BD. 143133/2010 od 17. decembra 2010. godine prestao da postoji. Dakle, advokat M. M . je obavestio postupajući prvostepeni sud o ovom podatku tek nakon nepunih 15 meseci od dana brisanja P. „M.“ a.d. iz Sečnja iz Registra Agencije za privredne registre, kada je nakon donošenja ukidajućeg rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 511/10 od 18. novembra 2010. godine već uveliko sproveden ponovni postupak, koji je rezultirao donošenjem osporene prvostepene presude. Polazeći od iznetog, a posebno imajući u vidu elemente koji su činili obavezni sastavni deo tužbe, Ustavni sud nalazi da se pitanje prestanka postojanja stranke koja ima svojstvo pravnog lica i koja je postojala u momentu podnošenja tužbe (kao što je reč o pravnom prethodniku podnosioca ustavne žalbe), ne može dovesti u bilo kakvu vezu sa urednošću tužbe. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da prestanak postojanja stranke koja ima svojstvo pravnog lica predstavlja razlog za prekid postupka po sili zakona, pa da Osnovnom sudu u Zrenjaninu u konkretnom slučaju nakon donošenja osporene prvostepene presude nije preostalo ništa drugo nego da donese rešenje k ojim će utvrditi prekid postupka koje ima deklarativni karakter, u smislu odredbe člana 214. tačka 4) Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, što je prvostepeni sud i učinio 9. maja 2012. godine. Samim tim, Ustavni sud je ocenio da je neosnovana tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da je Osnovni sud u Zrenjaninu u predmetnom parničnom postupku trebalo da donese rešenje kojim će odbaciti tužbu tužilaca kao neurednu zbog prestanka postojanja pravnog prethodnika podnosioca. Pored toga, Ustavni sud dodaje da se parnični postupak koji je prekinut zbog prestanka postojanja stranke koja ima status pravnog lica nastavlja kada pravni sledbenik pravnog lica preuzme postupak ili kada ga sud na predlog protivne strane pozove da to učini. S obzirom na izneto, a uzimajući u obzir da su tužioci u ovom radnom sporu nakon utvrđenog prekida postupka tražili da Osnovni sud u Zrenjaninu nastavi s postupanjem u ovoj parnici, dostavljajući dokaz o tome da je podnosilac ustavne žalbe pravni sledbenik P . „M.“ a.d. iz Sečnja, te da je taj sud 20. februara 2013. godine doneo odgovarajuće rešenje o nastavku postupka nakon čega je podnosilac aktivno učestvovao u predmetu, podnoseći kako žalbu protiv osporene prvostepene presude, tako i reviziju protiv osporene drugostepene presude, Ustavni sud nalazi da je neosnovana i tvrdnja podnosioca da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni procesni uslovi da se sprovede postupak protiv njega.

Pored toga, Ustavni sud nije posebno cenio ostale navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, uzimajući u obzir da se njima u suštini traži od Ustavnog suda da kao instancioni sud još jednom oceni pravilnost i zakonitost osporenih presuda u pogledu ocene dokaza i primene materijalnog prava, a što ne predstavlja njegov zadatak u postupku po ustavnoj žalbi, saglasno članu 170. Ustava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

6. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu vođenom protiv pravnog prethodnika

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti