Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka od preko trinaest godina. Neefikasnost prvostepenog suda, sa dugim periodima neaktivnosti, predstavlja ključni razlog. Deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dimitrija Dimitrijevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Dimitrija Dimitrijevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P. 5485/03, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odb acuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dimitrije Dimitrijević iz Beograda je 26. aprila 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu , koju je uredio podneskom od 6. maja 2010. godine, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 890/10 od 17. februara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajmečenog istom odredbom Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P. 5485/03.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je podnosilac uspeo da dokaže i učini verovatnim da je on vlasnik spornog stana, površine 52,35m2, koji prostor nije nacionalizovan; da mu u sporu nisu pomogli ni veoma obimni dokazi koje je prezentovao sudu; da je veštačenje sudskog veštaka N.Đ. apsolutno netačno i nestručno, s obzirom na to da sporna zgrada ima 199m2, a ne 170m2, dok se na zidove odnosi daleko veća kvadratura od one koju je on našao; da je suđenje trajalo predugo, i pored toga što su postojali dokazi da se presudi na prvom ročištu; da je podnosilac išao na svako zakazano ročište za glavnu raspravu, ali da je postupajući sudija odugovlačio postupak, čime mu je povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku. Predloženo je da U stavni sud usvoji ustavnu žalbu i preinači osporen u presud u u korist podnosioca.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5485/03 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnosilac ustavne žalbe je 2. septembra 1996. godine, u svojstvu tužioca, podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv privatnog preduzeća "OZ" DOO iz Zemuna, kojom je tražio da se utvrdi da je pok. Vilma Toman, biv. iz Zemuna , vlasnik po osnovu izgradnje jedne stambene prostorije veličine 7,00m h 4,00m, u poslovnoj zgradi izgrađenoj na katastarskoj parceli broj 3323 , KO Zemun. Predmet je dobio broj P. 4330/96.

U periodu od podnošenja tužbe do presuđenja, Četvrti opštinski sud je zakazao ukupno trideset i tri ročišta za glavnu raspravu, od kojih je četrnaest održano , dok devetnaest ročišta nije održano . Jedina prvostepena presuda doneta je 2. oktobra 2007. godine, nakon jedanaest godina od podnošenja tužbe. U periodu aktivnosti prvostepenog suda (pod kojom se podrazumeva redovno zakazivanje ročišta za glavnu raspravu i postupanje van ročišta ), vremenski rasponi između ročišta kretali su se od tri do šest meseci. Primetna su dva perioda izuzetne neaktivnosti prvostepenog sud a, kada nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu. Prvi period je trajao od 19. septembra 1997. godine do 22. decembra 1998. godine, kada je predmet trebalo dati u rad drugom postupajućem sudiji, pošto je sudija koji je prvobitno bio zadužen predmetom , postao privremeno sprečen za rad. Drugi period je počeo 18. januara 2005. godine, kada je na ročištu određeno izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem i trajao sve do 6. februara 2007. godine, kada je tužiocu, nakon više od deset godina, po prvi put naloženo da uredi tužbu. Tužilac je u ovom periodu uputio četiri urgencije za zakazivanje ročišta, po kojima sud nije postupio. Na drugoj strani, prvostepeni sud je u dva navrata zahtevao da se tužilac izjasni da li tužbu proširuje i na Republiku Srbiju, i pored toga što je Republika Srbija još 10. aprila 2002. godine posebnim podneskom označena kao tužena u ovom sporu. Za sve vreme trajanja prvostepenog postupka, saslušano je samo tri svedoka, izvršen je uviđaj na licu mesta i dva puta je obavljeno građevinsko veštačenje. Od Odeljenja za građevinske i komunalne poslove Opštine Zemun je u periodu od 22. decembra 1998. godine do 23. septembra 1999. godine u pet navrata je traženo dostavljanje spisa o nacionalizaciji spornih objekata. Dopisom od 23. septembra 1999. godine pomenuto odeljenje Opštine Zemun obavestilo je sud da u arhivi ne poseduje nijedan dokument vezan za predmetnu nacionalizaciju. Rešenjem P. 4330/96 od 18. marta 2003. godine prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka P. 1787/01, u kome tužilac Opština Zemun, traži da se prema tuženom Dimitriju Dimitrijeviću utvr di da je zaveštanj e pok. Vilme Toman, biv. iz Zemuna , kojim je ona raspolagala u njegovu korist, ništavo. Po žalbi tužioca, Okružni Sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10152/03 od 15. oktobra 2003. godine ukinuo rešenje o prekidu postupka, sa obrazloženjm da je ishod pomenute parnice bez uticaja i da punovažnost zaveštanja ne predstavlja prethodno pravno pitanje u ovoj parnici. Nakon ukidanja rešenja o prekidu postupka, predmet je dobio oznaku P. 5485/03, pod kojim brojem je pravnosnažno okončan.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5485/03 od 2. oktobra 200 7. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Dimitrija Dimitrijevića, kojim je tražio da se prema tuženima PP "OZ" iz Zemuna i Republi ci Srbij i utvrdi da je on vlasnik jednosobnog stana površine 52,35m2, u dvorišnoj zgradi ukupne površine 199m2, sagrađenoj na katastarskoj parceli broj 638 , KO Zemun, u ul. Dobanovačkoj br. 27, kao testamentalni naslednik pok. Vilme Toman, biv. iz Zemuna, koja je svu svoju imovinu ostavila njemu u nasleđe, što su tuženi dužni da priznaju i da trpe, kao i da mu omoguće da na osnovu ove presude uknjiži pravo svojine na stanu.

U obrazloženju prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je prigovor nepostojanja pasivne legitimacije na strani tuženog PP "OZ" osnovan, s obzirom na to da je ovaj tuženi iseljen iz spornih prostorija, dok je u zemljišnim knjigama Četvrtog opštinskog suda u Beogradu bio upisan kao korisnik radionice sa dvorištem u Dobanovačkoj ulici, koja je upisana kao državna svojina –vlasništvo Republike Srbije, uz zabeležbu zabrane otuđenja nepokretnosti; da tuženi PP "OZ" nije bio vlasnik tog prostora, već samo njegov korisnik, zbog čega tužba tužioca nije mogla biti upravljena prema njemu kao korisniku; da je sporno pitanje da li je deo poslovnog prostora u površini od 52,35m2 – jednosoban stan u Zemunu, u ul. Dobanovačkoj br. 27, nacionalizovan, odnosno da li je isti bio obuhvaćen rešenjem o nacionalizaciji; da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke N.Đ. utvrđeno da je kompletna zgrada u dnu dvorišta nacionalizovana i da je površina njene osnove sa zidovima iznosila bruto 170m2; da je pre nacionalizacije ova zgrada imala stolarsku radionicu i odvojenu sobu; da je rešenjem o nacionalizaciji broj 02-14013/65 od 16. oktobra 1965. godine nacionalizovano i porušeno 146,65m2; da razlika od 23,35m2 predstavlja deo prostora koji stvara zabunu; da je zgrada do ulice, površine 51m2, izuzeta od nacionalizacije i predstavlja stan koji je ostao u svojini bivšeg vlasnika, dok je zgrada u dnu dvorišta, površine 170m2, nacionalizovana; da tako utvrđena ukupna površina zgrada u ul. Dobanovačkoj br. 27 iznosi 221m2, što odgovara podacima iz zapisnika Gradskog geodetskog zavoda Beograd od 2. juna 1987. godine; da je pravnosnažnim rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri izvršnom veću ASNR Srbije broj 06-1492/62 od 15. maja 1962. godine utvrđeno da je nacionalizovana i postala društvena svojina poslovna zgrada označena pod II dispozitiva rešenja, s tim da je ostavljena u svojinu ranijih vlasnika Toman Jovana i Toman Vilme, u smislu odred aba čl. 5. i 29. Zakonao nacionalizaciji, dok u njoj obavljaju dozvoljenu delatnost, oni ili njihovi zakonski naslednici; da je rešenjem Odeljenja za finansije SO Zemun broj 02-14013/65 od 20. septembra 1965. godine utvrđeno da je 1. februara 1964. godine , kao dan a prestanka obavljanja zanatske delatnosti Toman Ćirila, zakonskog naslenika pok. Toman Jovana, nacionalizovana i postala društvena svojina dvorišna poslovna zgrada koja se sastoji od jedne odvojene sobe i poslovne prostorije, površine 146,65m2, u ul. Georgi Dimitrova br. 27 u Zemunu, sagrađena na katastarskoj parceli broj 3323, upisanoj u ZKUL 1246, KO Zemun, kao vlasništvo Toman Vilme sa 6/8 idealnih delova i Šeško Marije i Toman Ćirila, sa po 1/8 idealnih delova; da Toman Vilma testamentom od 23. maja 1986. godine, kojim je svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu koja se zatekne u momentu njene smrti ostavila Dimitriju Dimitrijeviću, nije mogla raspolagati odvojenom sobom i poslovnim prostorom, jer je ta sporna imovina 22 godine pre sastavljanja testamenta nacionalizovana; da Toman Vilma i njeni zakonski naslednici nisu koristili sporni poslovni prostor od 1960. godine, kada su se iselili u Čehoslovačku; da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan iz razloga što je sporni poslovni prostor – radionica sa odvojenom sobom nacionalizovan i prešao u društvenu svojinu, a kasnije u državnu svojinu Republike Srbije; da tužilac u dvorištu u kojoj se nalazi sporna radionica koristi stan površine 51m2 koji nije nacionalizovan, a u koji mu je Toman Vilma dozvolila da se useli 1980. godine; da je tužilac tužbom za utvrđenje najpre tražio da se utvrdi da je pok. Toman Vilma vlasnik stambene prostorije veličine 7,00m h 4,00m (28m2), a preinačenim tužbenim zahtevom - da se utvrdi da je on suvlasnik na jednosobnom stanu od 52,35m2, imajući u vidu da mu je Toman Vilma zaveštala svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu; da se postavlja pitanje kako tužilac ne zna koliki je to stambeni prostor za koji tvrdi da ima pravo svojine.

Prvostepena presuda je punomoćniku tužioca uručena 6. novembra 2007. godine, punomoćniku tuženog PP "OZ" 30. oktobra 2007. godine, a Republičkom javnom pravobranilaštvu, kao zakonskom zastupniku tužene Republike Srbije , 3. januara 200 8. godine.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 890/10 od 17. februara 2010. godine, kojom je žalbu odbio i presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5485/03 od 2. oktobra 2007. godine potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo; da tužilac, dokazima koje je predložio do zaključenja glavne rasprave, nija dokazao da je na katastarskoj parceli broj 3323 po starom premeru, odnosno 638 po novom premeru, u KO Zemun, pored jednosobnog stana površine 51m2, koji se nalazi do ulice i koji je izuzet od nacionalizacije, postojao i drugi stan površine 52,35m2, koji je takođe izuzezet od nacionalizacije i koji se nalazio pod istim krovom pod kojim se nalazila i radionica površine 146,65m2 i jedna soba površine 28,79m2, koje su bile predmet nacionalizacije i odvojene pregradnim zidom; da je pravilan stav prvostepenog suda po kome je tužilac morao znati koliko stanova, kao posebnih građevinskih celina, postoji odvojeno od radionice, koja je u vreme nacionalizacije bila površine 146,45m2; da tužilac traži utvrđenje prava svojine na nepokretnosti koja je u zemljišnoj knjizi upisana kao poslovni prostor-radionica, vlasništvo Republike Srbije, iz kog razloga je za vođenje ove parnice bila legitimisana samo tužena Republika Srbija; da zemljišnoknjižni nosilac prava korišćenja, koji ujedno ima i pravo državine, nije pasivno legitimisan za vođenje parnice po tužbi koja za predmet ima promenu režima svojine na nepokretnoj imovini i upis prava u zemljišnoj knjizi; da s obzirom na to da tužilac nije dokazao da stan površine 52,35m2 koji postoji kao posebna građevinska celina i koji je izuzet od nacionalizacije, samim tim nije dokazao ni da je vlasnik stana po osnovu nasleđa, jer nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 36. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Drugostepeni postupak je trajao od 14. januara 200 8. godine, kada su spisi predmeta prosleđeni drugostepenom sudu, sve do 29. marta 2010. godine, kada su spisi vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca uručena 16. aprila 2010. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbom član 36. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90 i "Službeni list SRJ", br oj 29/96) , merodavnog za konkretan spor, propisano je da se pravo svojine na stvar stiče nasleđivanjem u trenutku otvaranja nasleđa na imovini umrlog, ako zakonom nije drukčije određeno.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetna parnica pokrenuta 2. septembra 1996. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončana donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 890/10 od 17. februara 2010. godine, koja je punomoćniku podnosioca uručena 16. aprila 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala trinaest i po godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, ali da nisu bila takve prirode da bi predstavljala opravdan razlog za tako dugo trajanje parnice. Sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za trinaestogodišnje trajanje predmetne parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, naročito iz razloga što je reč o utvrđenju prava svojine na objektu u kome je živeo sa porodicom.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da on nije doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo neefikasno postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, koji je presudio nakon jedanaest godina od podnošenja tužbe . U postupku pred prvostepenim sudom održano je četrnaest ročišta od zakazanih trideset tri , na kojima je izveden dokaz saslušanjem tri svedoka, uviđajem na licu mesta i dva puta veštačenj em, preko dvojice različitih veštaka građevinske struke . Devetnaest ročišta za glavnu raspravu nije održano, dok su dva značajna vremenska perioda (od 19. septembra 1997. godine do 22. decembra 1998. godine i od 18. januara 2005. godine do 6. februara 2007. godine) bila ispraćena potpunom neaktivnošću prvostepenog suda, pored konstantnog obraćanja podnosioca sudu, zahtevima i urgencijama za nastavak i ubrzanje postupka. U periodu kada je prvostepeni sud bio aktivan, ročišta su zakazivana sa vremenskim razmakom od tri do šest meseci, čime se, po nalaženju Ustavnog suda, postupak dodatno odugovlačio.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, u predmetu P. 5485/03, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ovog prava.

7. Što se tiče navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje kojima se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 890/10 od 17. februara 2010. godine, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac, u suštini, žali na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu merodavnog prava od strane redovnih sudova.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi navedenog ustavnog prava, treba sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda, te da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje, već da podnosilac zapravo traž i da Ustavni sud iznova preispita osporen u drugostepenu presud u i donese novu odluku o žalbi izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5485/03 od 2. oktobra 2007. godine. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne preispituje dokaze , niti može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno. Ustavni sud je utvrdio da se osporen a drugostepena presuda, kao i prvostepena presud a koju podnosilac nije izričito osporio ustavnom žalbom, zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava i oceni da podnosilac nije dokazao postojanje posebne građevinske celine - stana površine 52,35m2 koji je bio izuzet od nacionalizacije, iz kog razloga nije dokazao da je postao vlasnik tog stana po osnovu testamentalnog nasleđivanja pok. Toman Vilme, saglasno odre dbi člana 36. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Naime, podnosilac je, prema shvatanju redovnih sudova, bio u obavezi da dokaže da je na katastarskoj parceli broj 3323 po starom premeru, odnosno 638 po novom premeru, u KO Zemun, pored jednosobnog stana površine 51m2, koji se nalazio do ulice i koji je izuzet od nacionalizacije, postojao još jedan stan površine 52,35m2, takođe izuzet od nacionalizacije, a u okviru nacionalizovane poslovne zgrade koja se sastojala od radionice površine 146,65m2 i jedne soba površine 28,79m2, za koju činjenicu do zaključenja glavne rasprave, a i kasnije u žalbi, nije pružio, niti predložio odgovarajuće dokaze.

Zbog napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, zbog čega je odlučeno kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić