Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu koji traje preko 16 godina. Odgovornost snose sudovi zbog neefikasnosti, posebno zbog višestrukog ukidanja presuda. Dosuđena je naknada štete od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća „Krajišnik“ d.o.o iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća „Krajišnik“ d.o.o i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 429/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće „Krajišnik“ d.o.o iz Beograda podnelo je 9. maja 201 1. godine ustavnu žalbu, zbog povrede prava iz čl. 6, 13, 14, 17. i člana 35. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , u parničnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 6220/07 (novi broj P. 429/10).

U ustavnoj žalbi je, pored detaljnog izlaganja toka postupka i isticanja nezadovoljstva radom sudova , navedeno: da predmetni parnični postupak traje od kraja 199 6. godine; da su donete tri prvostepene presude, ali da postupak još uvek nije okončan; da se postupak vodi zbog nenaplaćenih građevinskih radova i usluga koje je podnosilac ustavne žalbe pružio tuženom Preduzeću „K.“ iz Beograda. Podnosilac je predložio da Sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu štete.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 24. juna 2011. godine osporio rešenje Privrednog suda u Beogradu Iv. 12388/09 od 5. oktobra 2010. godine „zbog povrede parničnog postupka, platnog postupka izvršnog postupka, te povrede materijalnog prava“, navodeći da je potvrda o pravnosnažnosti osporenog rešenja „udarena na prevaran način“, i da bi Ustavni sud trebao da poništi u celini osporeno rešenje.

Podneskom od 3. oktobra 2011. godine podnosilac ustavne žalbe je osporio rešenje Privrednog suda u Beogradu Iv. 12388/09 od 17. novembra 2010. godine (potvrdu o pravnosnažnosti) , rešenje Privrednog apelacionog suda Pž. 12477/10 od 7. oktobra 2010. godine i rešenje Privrednog apelacionog suda Iž. 3208/10 od 2. decembra 2010. godine, zbog povrede prava iz čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , zahtevajući od suda da navedena „manipulativna rešenja stavi van snage i predmete u kojima su doneta spoji sa parničnim postupkom Privrednog suda u Beogradu P. 429/10“.

Podnosilac je zatim 14. decembra 2011. godine osporio rešenje Vrhovnog kasacionog suda Pzz1. 43/11 od 25. avgusta 2008. godine, zbog povrede prava iz čl. 6, 13, 14. i 17. Evropske konvencije. Podnosilac nije naveo nikakve razloge vezane za osporeno rešenje, već se svi navodi uglavnom odnose na parničn i postup ak koji se vodi pred Privrednim sud om u Beogradu u predmetu P. 429/10.

Podneskom od 2. februara 2013. godine podnosilac je osporio rešenje Privrednog apelacionog suda Pvž. 972/12 od 12. decembra 2012. godine, da se nastavi postupak stečaja nad tuženim Preduzećem „K.“ iz Beograda - stečajnim dužnikom, kako bi se podnosilac ustavne žalbe mogao u celini namiriti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 16. decembra 1996. godine tužbu Privrednom sudu u Beogradu protiv tuženog Preduzeća „K.“ iz Beograda , radi isplate duga.

Prva prvostepena presuda P. 6548/96 doneta je 6. aprila 2000. godine, ali je ukinuta rešenjem Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 5410/00 od 11. oktobra 2000. godine, a predmet je vraćen Trgovinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Trgovinski sud) na ponovni postupak.

Trgovinski sud je u ponovnom postupku 13. juna 2 002. godine doneo drugu po redu prvostepenu presudu P. 3015/2000, koja je ukinuta rešenjem Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 7299/02 od 25. februara 2003. godine, a predmet vraćen Trgovinskom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom promenjen je postupajući sudija. Rešenjem Trgovinskog suda P. 1308/03 od 23. jula 2004. godine odbijen je predlog tužioca za određivanje privremene mere. Međutim, postupajući po žalbi tužioca, navedeno rešenje je ukinuto rešenjem Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 6998/04 od 29. septembra 2004. godine i naloženo je Trgovinskom sudu da ponovo odluči o predlogu za određivanje privremene mere.

Postupajući po primedbama drugostepenog suda, Trgovinski sud je rešenjem P. 1308/03 od 3. juna 2005. godine odredio privremen u mer u kojom je tuženom zabranio da otuđi i optere ti nepokretnosti - kuće u ulici Bulevar Vojvode Mišića 15, upisane u zemljišnim knjigama, zemljišno-knjižni uložak 676, KO Beograd.

Postupajući po žalbi tuženog, Viši trgovinski sud u Beogradu je rešenjem Pž. 6340/05 od 8. jula 2005. godine ukinuo prvostepeno rešenje P. 1308/03 od 3. juna 2005. godine, a predmet vra tio Trgovinskom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, Trgovinski sud je 18. septembra 2006. godine doneo treću po redu presudu P. 1308/03, kojom je: u stavu prvom izreke obavezao tuženog da plati tužiocu iznos od 793,29 evra, sa pripadajućom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan tuženi da tužiocu plati 644,21 evra, sa pripadajućom kamatom; u stavu trećem izreke presude obavezan je tuženi da tužiocu plati 982,31 evra, sa pripadajućom kamatom; u stavu četvrtom izreke odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da tuženi plati tužiocu 74.639.387.769.997.580,19 evra; u stavu petom izreke odbijen je predlog tužioca za određivanje privremene mere zabranom tuženom otuđenja i opterećenja nepokretni h i pokretnih stvari bliže navedenih u istom stavu presude ; u stavu šestom izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv treće po redu prvostepene presude - P. 1308/03 od 18. septembra 2006. godine , Viši trgovinski sud je doneo rešenje Pž. 10676/06 od 26. jula 2007. godine, kojim je u stavu prvom izreke ukinuo presudu Trgovinskog suda P. 1308/03 od 18. septembra 2006. godine, u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom i šestom i predmet vratio Trgovinskom sudu (ali drugom postupajućem sudiji), dok je u stavu drugom izreke delimično odbio žalbu tužioca i potvrdio rešenje iz stava petog izreke prvostepene presude.

Nakon vraćanja spisa predmeta iz Višeg trgovinskog suda, rešenjem Trgovinskog suda od 30. jula 2007. godine, predmet je dat u rad drugom sudiji, a prema redosledu prijema predmeta.

U ponovnom postupku, spisi predmeta su 7. avgusta 2007. godine dostavljeni Republičkom javnom tužilaštvu, radi odlučivanja o predlogu tužioca za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti od 10. jula 2007. godine. Republičko javno tužilaštvo je 24. avgusta 2007. godine vratilo spise predmeta, uz napomenu da nisu podigli zahtev za zaštitu zakonitosti.

Dalje, nakon vraćanja predmeta iz Republičkog javnog tužilaštva, zakazano je i održano ročište za glavnu raspravu za 21. decembra 2007. godine.

Naredno ročište bilo je zakazano za 5. mart 2008. godine, na kome je Trgovinski sud doneo rešenje o odlaganju ročišta kako bi sud doneo odluku o predlozima tužioca koje je istakao za donošenje delimične presude, izdavanje platnog naloga i donošenje rešenja o izvršenju. Na istom ročištu, sud je konstatovao da će sledeće ročište biti zakazano naknadno, nakon pravnosnažnosti odluka o predlozima tužioca . Nakon toga, ponovo je promenjen postupajući sudija.

Dopisom Trgovinskog suda od 17. februara 2009. godine naloženo je tužiocu da uredi tužbu, odnosno „precizira“ tužbeni zahtev navođenjem da li se isti odnosi na naknadu štete (u čemu se ona sastoji, uzročno-posledična veza između radnji tuženog i nastale štete, iznos…), na isplatu duga ili se radi o nekog drug om pravn om osnov u.

Tužilac je 10. marta 2009. godine podneskom ure dio tužbu , dok je podneskom od 28. aprila 2009. godine tražio izuzeće veštaka, a 11. maja 2009. godine i izuzeće postupajućeg sudije.

Trgovinski sud je 18. maja 2009. godine doneo rešenje o zastoju postupka u toj parnici do donošenja odluke o zahtevu za izuzeće postupajućeg sudije. Rešenjem Su. 127/09-1 od 21. maja 2009. godine odbijen je zahtev za izuzeće postupajućeg sudije.

Trgovinski sud je 26. avgusta 2009. godine odbacio predloge tužioca za izvršenje kao nedozvoljene, a rešenjem P. 6220/07 od 9. septembra 2009. godine je odbio predlog tužioca za određivanje privremene mere radi obezbeđenja novčanog potraživanja. Tužilac je izjavio žalbu protiv rešenja P. 6220/07 od 9. septembra 2009. godine , koju je sada nadležan Privredni apelacioni sud odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje.

Nakon toga, do kraja 2010. godine, pred sada nadležnim Privrednim sudom u Beogradu, bilo je zakazano samo jedno ročište, i to za 28. septembar, ali ni ono nije održano.

Tokom 2011. godine, a do donošenja četvrte po redu prvostepene presude P. 429/2010 od 23. decembra 2011. godine, kojom su delimično usvojeni tužbeni zahtevi tužioca, bila su održana dva ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 1 5. jun 20 11. godine nije održano.

Stranke su početkom 2012. godine izjavi le žalb e protiv presude Privrednog suda u Beogradu P. 429/2010 od 23. decembra 2011. godine. Međutim, žalbeni postupak još uvek nije okončan.

4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava iz čl. 6, 13, 14 . i 17. i člana 35. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda . S obzirom na to da se odredbe člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od odredaba čl. 6, 13. i 14. Evropske k onvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava iz ustavne žalbe cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbama člana 17. i člana 35. stav 1. Evropske konvencije, na čije se povrede ustavnom žalbom, takođe ukazuje, je propisano: da se ništa u ovoj konvenciji ne može tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom; da (Evropski) sud može uzeti predmet u postupak tek kada se iscrpu svi unutrašnji pravni lekovi, u skladu sa opštepriznatim načelima međunarodnog prava, i u roku od šest meseci od dana kada je povodom njega doneta pravosnažna odluka. Dakle, navedenim odredbama navedene Evropske konvencije su utvrđena načela o zabrani zloupotrebe prava utvrđenih Konvencijom, odnosno propisana procesna pravila u postupku pred Evropskim sudom za ljudska prava .

Odredbama člana 21. st. 1. i 2. Ustava, pored ostalog, je utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave i utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 16. decembra 1996. godine, podnošenjem tužbe sudu, a li da još uvek nije okončan . Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje duže od 16 godina, što , samo po sebi , ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku bilo nešto složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, ali ne u tolikoj meri da bi se moglo opravdati šesnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ima legitiman pravni interes da ce o njegov im tužbenim zahtevima odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, koji je imao procesnu ulogu tuži oca, u značajnoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, podnosilac ustavne žalbe je više puta preinačavao tužbene zahteve , tako što je isti cao nove zahteve , predlagao određivanje privremenih mera, zahtevao izuzeća postupajućih sudija i veštaka.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog oceni o neprimereno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka govori i postupanje drugostepenog suda koji je tri puta ukidao presude prvostepenog suda i predmet mu vraćao na ponovni postupak. Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'' ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Dakle, i bez ulaženja u detaljniju analizu, činjenica da parnični postupak traje duže od 16 godina dovoljna je, sama po sebi, da ukaže na postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -US), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu Iv. 12388/09 od 5. oktobra 2010. godine i 17. novembra 2010. godine, rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 12477/10 od 7. oktobra 2010. godine, rešenja Privrednog apelacionog suda Iž. 3208/10 od 2. decembra 2010. godine, rešenja Vrhovnog kasacionog suda Pzz1. 43/11 od 25. avgusta 2008. godine i rešenja Pvž. 972/12 od 12. decembra 2012. godine, Ustavni sud napominje, da je saglasno odredbi člana 170. Ustava, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih ustavnih prava, a da pri tom ne navodi ustavnopravne razloge kojima argumentuje tvrdnje o povredi označenih prava, već od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti