Neefikasnost upravnih organa u postupku po zahtevu za isplatu plata

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku podnositeljke M. R. Postupak koji traje devet godina nakon prve odluke Ustavnog suda obeležen je serijom poništenih rešenja i propustom drugostepenog organa da sam odluči.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2082/2023
11.12.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R. iz sela Zlatarić kod Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. R. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova –Direkcija policije – Policijska uprava Valjevo u predmetu broj 117-1773/25, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo M. R. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R. iz sela Zlatarić kod Valjeva podnela je Ustavnom sudu, 22. februara 2023. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava Valjevo u predmetu broj 117-869/21, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-00-124/2022-01 i koji je u vreme izjavljivanja ustavne žalbe vođen pred Žalbenom komisijom Vlade“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je usledio nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-5772/2013 od 14. aprila 2016. godine, kojom je podnositeljki ustavne žalbe utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dotadašnjem toku postupka koji se vodi povodom njenog zahteva od 5. jula 2006. godine.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok osporenog postupka, uz navođenje razloga koji se odnose na značaj predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa, kao i na ponašanje podnositeljke.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, naloži da se osporeni postupak što pre okonča i utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava Valjevo broj 117-1773/25 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnositeljka ustavne žalbe je 5. jula 2006. godine podnela zahtev za isplatu dodatka na platu na ime prekovremenog rada, rada na dan državnog i verskog praznika i rada noću, za poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Navedeni postupak je bio pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 4082/10 (2008) od 17. februara 2010. godine, kojom je odbijena tužba podnositeljke ustavne žalbe.

Podnositeljka je protiv navedene presude izjavila ustavnu žalbu, koja je Odlukom Ustavnog suda Už-2483/2010 od 7. novembra 2012. godine usvojena, te je utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje i naloženo Upravnom sudu da u roku od 60 od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po tužbi podnositeljke podnetoj protiv konačnog rešenja.

3.2. Postupajući u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda, Upravni sud je doneo presudu U. 16345/12 od 29. aprila 2013. godine, kojom je, pored ostalog, uvažio tužbu podnositeljke i poništio rešenje drugostepenog organa od 8. maja 2008. godine.

Podnositeljka je 15. jula 2013. godine izjavila ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku u kome se rešava o navedenom zahtevu. Odlukom Ustavnog suda Už-5772/2013 od 14. aprila 2016. godine usvojena je ustavna žalba podnositeljke i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u dotadašnjem toku postupka koji je od dostavljanja Odluke Ustavnog suda od 7. novembra 2012. godine Upravnom sudu do odlučivanja o toj ustavnoj žalbi trajao tri godine i četiri meseca. Istom odlukom je podnositeljki utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate i naloženo nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se konkretni postupak okončao u najkraćem roku.

U toj odluci Ustavnog suda je kao poslednja doneta odluka navedena presuda Upravnog suda U. 15042/13 od 5. februara 2016. godine, kojom je uvažena tužba podnositeljke, poništeno drugostepeno rešenje od 9. avgusta 2013. godine i predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, Žalbena komisija Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) je donela rešenje broj 120-01-48/2016-01 od 1. marta 2016. godine, kojim je poništeno rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava Valjevo (u daljem tekstu: prvostepeni organ) broj 117-97/13 od 5. jula 2013. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

U postupku koji je usledio počev od 15. aprila 2016. godine, čije se trajanje ceni ovom odlukom, podnositeljka je 16. novembra izjavila žalbu zbog ćutanja uprave povodom koje je drugostepeni organ doneo rešenje od 9. decembra 2016. godine, kojim je naloženo prvostepenom organu da u ostavljenom roku donese odgovarajuće rešenje.

Rešenjem prvostepenog organa broj 117-46/17 od 11. januara 2017. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnositeljke, dok je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-213/2017-01 od 27. februara 2017. godine usvojena žalba podnositeljke, poništeno navedeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 117-46/17-1 od 12. aprila 2017. godine odbio zahtev kao neosnovan, a potom je zaključkom broj 117-46/17-2 od 21. aprila 2017. godine odbacio kao nedozvoljenu žalbu podnositeljke od 19. aprila 2017. godine, jer je izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 11. januara 2017. godine, koje je prethodno poništeno.

Drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-371/2017-01 od 30. maja 2017. godine poništio navedeni zaključak prvostepenog organa, uz nalog da se podnositeljki odredi rok za otklanjanje nedostataka u žalbi. Nakon što je podnositeljka uredila žalbu tako što je kao osporeni akt označila prvostepeno rešenje od 12. aprila 2017. godine, drugostepeni organ je rešenjem broj 120-01-520/2017-01 od 3. avgusta 2017. godine poništio navedeno prvostepeno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je 31. avgusta 2017. godine odbacio zahtev podnositeljke zbog nenadležnosti zaključkom broj 117-34/17-2, koji je poništen rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-702/2017-01 od 11. oktobra 2017. godine.

U daljem toku postupka, prvostepena rešenja broj 117-42/17-1 od 25. oktobra 2017. godine, broj 117-51/17-1 od 11. januara 2018. godine, broj 117-36/18-1 od 17. septembra 2018. godine, broj 117-823/2019 od 25. februara 2019. godine, broj 117-1960/2019 od 24. maja 2019. godine, broj 117-2744/2019-1 od 16. avgusta 2019. godine, broj 117-3246/19-1 od 20. novembra 2019. godine, broj 117-161/20 od 29. januara 2020. godine, broj 117-940/20 od 3. juna 2020. godine, broj 117-1400/20 od 10. avgusta 2020. godine, broj 117-1759/20 od 19. novembra 2020. godine i broj 117-239/21 od 17. februara 2021. godine, poništena su drugostepenim rešenjima broj 120-01-774/2017-01 od 24. novembra 2017. godine, broj 120-01-509/2018-01 od 5. marta 2018. godine, broj 120-01-1263/2018-01 od 15. oktobra 2018. godine, broj 120-01-2008/2019-01 od 9. aprila 2019. godine, broj 120-01-2276/2019-01 od 10. jula 2019. godine, broj 120-01-2458/2019-01 od 23. septembra 2019. godine, broj 120-01-2894/2019-01 od 23. decembra 2019. godine, broj 120-01-146/2020-01 od 28. februara 2020. godine, broj 120-01-303/2020-01 od 3. jula 2020. godine, broj 120-01-574/2020-01 od 2. oktobra 2020. godine, broj 120-01-772/2020-01 od 24. decembra 2020. godine i broj 120-01-194/2021-01 od 12. aprila 2021. godine, te je predmet vraćen na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj 117-869/21 od 19. maja 2021. godine, u tački 1. dispozitiva, odbijen je kao neosnovan zahtev podnositeljke za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovama za period od 27. juna do 5. jula 2006. godine, dok je u tački 2. dispozitiva određeno da će o zahtevu podnositeljke za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovama za period od 5. jula 2003. do 26. juna 2006. godine biti naknadno odlučeno.

Žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja odbijena je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-299/2021-01 od 5. jula 2021. godine.

Podnositeljka je 10. marta 2022. godine zbog nedonošenja rešenja o delu zahteva koji se odnosi na period od 5. jula 2003. do 26. juna 2006. godine izjavila žalbu, koju je drugostepeni organ usvojio rešenjem od 11. aprila 2022. godine, naloživši prvostepenom organu da u ostavljenom roku donese odgovarajuće rešenje.

Prvostepeni organ je u daljem toku postupka odbio kao neosnovan zahtev podnositeljke koji se odnosi na navedeni period dopunskim rešenjima broj 117-869/21-1 od 5. aprila 2022. godine, broj 117-1132/23 od 17. februara 2023. godine, broj 117-9456/23 od 11. decembra 2023. godine, broj 117-2803/24 od 19. aprila 2024. godine, broj 117-4468/24 od 30. jula 2024. godine i broj 117-12/25 od 8. januara 2025. godine, koja su poništena drugostepenim rešenjima broj 120-01-124/2022-01 od 3. juna 2022. godine, broj 120-01-107/2023-01 od 31. marta 2023. godine, broj 120-01-9/2024-01 od 19. januara 2024. godine, broj 120-01-120/2024-01 od 22. maja 2024. godine, broj 120-01-218/2024-1 od 14. oktobra 2024. godine i broj 120-01-13/2024-01 od 5. februara 2025. godine, te je predmet vraćen na ponovni postupak.

Isti zahtev je odbijen kao neosnovan rešenjem prvostepenog organa broj 117-1773/25 od 1. jula 2025. godine, protiv koga je podnositeljka izjavila žalbu 4. jula 2025. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 18/16, 95/18 – autentično tumačenje i 2/23 – Odluka US), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.).

5. Kako se svim navodima ustavne žalbe obrazlaže isključivo povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je navode i razloge ustavne žalbe razmatrao sa stanovišta tog elementa prava na pravično suđenje. Ustavnom žalbom se osporava trajanje postupka koji je usledio nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-5772/2013 od 14. aprila 2016. godine, kojom je utvrđena povreda prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u dotadašnjem toku postupka, pravo na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu i naloženo okončanje postupka u najkraćem roku. Stoga je, u konkretnom slučaju, period merodavan za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku počeo da teče od 15. aprila 2016. godine, što iznosi devet godina i šest meseci.

Ustavni sud je konstatovao da je tačkom 1. dispozitiva rešenja prvostepenog organa od 19. maja 2021. godine, koje je u tom delu postalo konačno, odbijen zahtev podnositeljke za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna do 5. jula 2006. godine, dok je u tački 2. dispozitiva tog rešenja određeno da će o zahtevu koji se odnosi na isplatu dodataka na platu za period od 5. jula 2003. do 26. juna 2006. godine biti naknadno odlučeno, te se predmet u tom delu nalazi pred upravnim organima.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka može, samo po sebi, ukazivati da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja prava o kom se odlučuje za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud ocenjuje da je predmet osporenog postupka od materijalnog značaja za podnositeljku ustavne žalbe, koja ima interes da nadležni organi o njenom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što je prethodnom Odlukom Ustavnog suda naloženo okončanje postupka u najkraćem roku. Predmet postupka nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u odlukama Ustavnog suda Už-2483/2010 od 7. novembra 2012. godine i Už-2188/2013 od 25. februara 2016. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnositeljki za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok bi podnositeljki za period od 1. jula 2006. godine pripadalo pravo na uvećanje plate ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje upravnih organa, Ustavni sud je konstatovao da su u periodu koji se ceni u ovom predmetu doneta 24 akta prvostepenog organa i 23 akta drugostepenog organa kojima je odlučeno o žalbama protiv prvostepenih akata. Iz toga se može uočiti da posmatrani postupak obeležava kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje prvostepenom organu, koji ne postupa po primedbama iz drugostepenih rešenja. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 171. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, predstavka broj 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.).

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Sud konstatuje da podnositeljka u žalbi od 19. aprila 2017. godine nije pravilno označila osporeni prvostepeni akt, ali time nije doprinela dužem trajanju postupka, imajući u vidu da je prvostepeni organ pogrešno odbacio tu žalbu kao nedozvoljenu, bez prethodnog pozivanja da je uredi. Sa druge strane, podnositeljka je dva puta propustila da ranije podnese žalbe zbog ćutanja uprave – žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 1. marta 2016. godine je izjavila 16. novembra 2016. godine, iako je to mogla da učini šest meseci ranije, a žalbu zbog nedonošenja rešenja o zahtevu koji se odnosi na period od 5. jula 2003. do 26. juna 2006. godine je izjavila 10. marta 2022. godine, što je takođe mogla da učini šest meseci ranije.

Ustavnopravna ocena osporenog postupka, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja upravnog postupka, neefikasno i povremeno sporo postupanje upravnih organa, propuštanje podnositeljke da u navedenim periodima pravovremeno koristi pravna sredstva radi ubrzavanja postupka u skladu sa zakonom, životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji, kao i osporeni postupak, se vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Neefikasnost upravnih organa u postupku po zahtevu za isplatu plata

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti