Odluka Ustavnog suda o dozvoljenosti revizije u zavisnosti od vrednosti spora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda kojim je odbačena revizija. Merodavna vrednost spora za dozvoljenost revizije je ona koja je označena u tužbi, a naknadna izmena vrednosti spora ne utiče na pravo izjavljivanja revizije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radovana Kolarevića iz Aranđelovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Radovana Kolarevića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 51/10 od 17. februara 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radovan Kolarević iz Aranđelovca je 26. aprila 2010. godine, preko punomoćnika Branke Lekić Vrzić, advokata iz Aranđelovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 51/10 od 17. februara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo: da je izjavio reviziju protiv drugostepene presude Okružnog suda u Kragujevcu, a ne protiv pravnosnažne prvostepene presude ; da se Vrhovni kasacioni sud , rešavajući o reviziji podnosioca , pozvao na odredbu člana 389. stav 2. Zakona o parničnom postupku koja se ne odnosi na reviziju podnosioca, već se navedena odredba odnosi na presude donete u prvom stepenu protiv kojih je dozvoljena revizija; da je podnosilac istakao alternativni tužbeni zahtev 21. septembra 2000. godine u kome nije označio vrednost predmeta spora; da je prvostepeni sud rešenjem od 20. oktobra 2006. godine utvrdio vrednost predmeta spora na 10.000,00 dinara, koje je stavljeno van snage novim rešenjem prvostepenog suda donetim na ročištu 5. decembra 2006. godine i kojim je uz pristanak tužioca i tuženih utvrđena vrednost spora na 510.000,00 dinara; da se kada u tužbi nije označena vrednost predmeta spora, ista utvrđuje na osnovu plaćene sudske takse, pa ukoliko se ni tako ne može utvrditi vrednost predmeta spora, revizija se smatra dozvoljenom, jer stranka ne može snositi štetne posledice zbog propusta suda, koji je u smis lu odredbe člana 109. u vezi sa odredbom člana 189. stav 2. Zakona o parničnom postupku bio dužan da pozove tužioca da označi vrednost predmeta spora. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Aranđelovcu P. 1131/06 od 30. januara 2007. godine, u stavu prvom izreke je odbijen tužbeni zahtev tužilaca Stanka Komelija i ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim su tražili da se utvrdi da je sudski te stament R. br. 567/93 sačinjen 28. decembra 1993. godine, od strane sudije Opštinskog suda u Aranđelovcu, proglašen 18. februara 1994. godine, u predmetu Opštinskog suda u Aranđelovcu O. 15/94, bez pravne važnosti kao falsifikovan, jer isti ne predstavlja autentičnu izjavu poslednje volje ostavilje Hendrikete-Henrike Komeli i da su tuženi Gordana Komeli, Dragoljub Milovančević i Branislava Milovančević dužni da ovo priznaju i trpe; stavom drugim izreke obavezani su tužioci da tuženoj Branislavi Milovančević na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 140.850,00 dinara, a u odnosu na tužene Gordanu Komeli i Dragoljuba Milovančevića je odlučeno da svaka stranka snosi svoje parnične troškove.

Presudom Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 940/07 od 28. novembra 2007. godine, u stavu prvom izr eke, uvažena je žalba tužilaca, između ostalih i ovde podnosioca ustavne žalbe i tuženih i ukinuta je p resuda Opštinskog suda u Aranđelovcu P. 1131/06 od 30. januara 2007. godine. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je sudski testament R. 567/93 sačinjen 28. decembra 1993. godine od strane sudije Opštinskog suda u Aranđelovcu, koji je proglašen 18. februara 1994. godine u predmetu Opštinskog suda u Aranđelovcu O. 15/94, bez pravne važnosti kao falsifikovan, jer isti ne predstavlja autentičnu izjavu poslednje volje ostavilje Hendrikete-Henrike Komeli i da su tuženi dužni da ovo pravo priznaju i trpe. Stavom trećim izreke presude su obavezani tužioci da tuženima Branislavi Milovančević, Gordani Komeli i Dragoljubu Milovančeviću naknade troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja presude proizlazi da je drugostepeni sud o troškovima parničnog postupka odlučio u odnosu na vrednost predmeta spora od 10.000,00 dinara, s obzirom na to da je vrednost spora u smislu odredbe člana 34. stav 2. Zakona o parničnom postupku opredeljena u tužbi i plaćena taksa, pa se troškovi ne mogu obračunavati na vrednost predmeta spora od 510.000,00 dinara, kako je postupio prvostepeni sud, jer je takav način određivanja vrednosti predmeta spora suprotan odredbi člana 34. stav 2. navedenog Zakona.

Odlučujući o reviziji, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev . 51/10 od 17. februara 2010. godine , odbacio reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 940/07 od 28. novembra 2007. godine. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da je tužba radi utvrđenja podneta 17. maja 1994. godine i da je u tužbi označena vrednost predmeta spora na 10.000,00 dinara. Podneskom od 21. septembra 2000. godine tužioci su istakli alternativni tužbeni zahtev, ali nisu označili vrednost predmeta spora. Rešenjem prvostepenog suda od 20. oktobra 2006. godine je utvrđena vrednost predmeta spora na 10.000,00 dinara. Odredbom člana 16. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 3 od 18. januara 2002. godine), koji je stupio na snagu 26. januara 2002. godine je propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda u postupku koji je pokrenut pre stupanja na snagu ovog zakona, rešavati po pravilima parničnog postupka koja su važil a do dana stupanja na snagu ovog zakona. Iz navedenog proizlazi da se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SRJ“, broj 12, od 6. marta 1998. godine), s obzirom na to da je prvostepena presuda u ovoj pravnoj stvari doneta nakon navedenih izmena i dopuna Zakona o parničnom postupku. Prema odredbi člana 72. stav 3. navedenog Zakona, kojim su novelirane odredbe člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 15.000,00 dinara. Kako vrednost predmeta spora koja je označena u tužbi ne prelazi iznos od 15.000,00 dinara, to revizija tužilaca u smislu citirane zakonske odredbe nije dozvoljena. Utvrđena vrednost predmeta spora od 510.000,00 dinara na ročištu održanom 5. decembra 2006. godine nije od uticaja na pravo na izjavljivanje revizije, jer je ta vrednost utvrđena suprotno odredbi člana 40. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe zakona kojima je uređivan parnični postupak koje su važile, odnosno koje su primenjivane u vreme vođenja parničnog postupka u kome su donete osporene odluke.

Odredbom člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), važećeg u vreme donošenja osporenog revizijskog rešenja, bilo je propisano da će o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona (član 491. stav 4.).

Odredbom člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SRJ", broj 3/02) bilo je propisano da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre stupanja na snagu ovog zakona, rešavati po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Odredbom članom 111. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 1998. godine („Službeni list SRJ“, broj 12/98) bilo je propisano da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona donesena prvostepena presuda ili rešenje kojim je postupak pred prvostepenim sudom okončan, dalji postupak sprovešće se po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Odredbom člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku, posle izmena i dopuna izvršenih članom 72. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 1998. godine, bilo je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 15.000 novih dinara.

Odredbom člana 382. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, 24/94 od 18. marta 1994. godine) bilo je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 800 novih dinara.

Odredbom člana 40. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93 i 24/94), koji je važio u vreme podnošenja tužbe tužioca, bilo je propisano: da u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi (stav 2.); da ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko naznačio vrednost predmeta spora, tako da se postavlja pitanje stvarne nadležnosti, sastava suda ili prava na izjavljivanje revizije, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti (stav 3.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. Ustava, u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Ustavni sud ukazuje na svoj ranije zauzet stav da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene materijalnog prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, te da je zadatak Ustavnog suda da u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje, ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da se u konkretnom slučaju radi o sporu za utvrđivanje ništavosti zaveštanja koji predstavlja imovinskopravni spor u kome je pravo na reviziju uslovljeno određenom vrednošću spora, koja mora prelaziti granični iznos predviđen zakonom.

Vrhovni kasacioni sud je u postupku po blagovremeno izjavljenoj reviziji podnosioca ustavne žalbe protiv drugostepene presude doneo osporeno rešenje Rev. 51/10 od 17. februara 2010. godine kojim je odbacio reviziju na osnovu člana 382. stav 3. tada važećeg Zakona o parničnom postupku. Prema obrazloženju osporenog rešenja, svoju odluku je zasnovao na činjenici da je vrednost predmeta spora koja je označena u tužbi od 17. maja 1994. godine u iznosu od 10.000,00 dinara, ispod vrednosti koja je merodavna za dozvoljenost revizije od 15.000,00 dinara . Iz navedenog sledi da je Vrhovni kasacioni sud prilikom donošenja osporenog rešenja imao u vidu činjenicu da je na ročištu održanom 5. decembra 2006. godine utvrđena vrednost predmeta spora od 510.000,00 dinara, ali da je ista uvrđena suprotno članu 40. stav 3. ZPP.

Imajući u vidu odredbe člana 382. stav 3. u vezi člana 40. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, Ustavni sud je ocenio da je za dozvoljenost revizije jedino merodavna vrednost predmeta spora označena u tužbi, odnosno pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, a da izmena vrednosti spora u daljem toku parničnog postupka ne može proizvesti pravno dejstvo na mogućnost izjavljivanja revizije u konkretnom slučaju, pa je bez uticaja na pravo podnosioca ustavne žalbe to što u osporenom rešenju ova činjenica nije cenjena. Po oceni Ustavnog suda, označeni iznos vrednosti predmeta spora nije izraz stvarne vrednosti spora i pravilnog utvrđenja iste, već izraz samovoljnog opredeljenja stranaka, što ne može biti od značaja na pravo na izjavljivanje revizije. U prilog ovome stoji i činjenica da je prvostepeni sud taksu na tužbu odredio i naplatio u odnosu na vrednost predmeta spora od 10.000,00 dinara koja je opredeljena u tužbi. Ovaj stav Sud je već izrazio u svojoj Odluci Už-272/2008 od 24. februara 2010. godine.

Kako je u parničnom postupku koji je prethodio postupku po ustavnoj žalbi vođen spor između podnosioca ustavne žalbe kao tužioca i tuženih, za utvrđenje ništavosti zaveštanja, gde je vrednost predmeta spora u tužbi bila označena na iznos od 10.000,00 dinara, a kako izmena vrednosti predmeta spora u toku daljeg parničnog postupka nije podobna da proizvede pravno dejstvo na mogućnost podnošenja revizije, to činjenicu naknadnog utvrđenja vrednosti predmeta spora u konkretnom slučaju, Ustavni sud nije smatrao merodavnom za drugačiju odluku o predmetnoj ustavnoj žalbi.

Prilikom odlučivanja, Ustavni sud je imao u vidu i sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, a posebno presudu u predmetu ''Garzičić protiv Crne Gore'' od 21. septembra 2010. godine, u kojoj je zauzeo stav da podnosilac predstavke ne bi trebalo da trpi nikakvu štetu zbog propusta suda da podnosiocu naloži da plati razliku između iznosa sudskih taksi koje je platio i takse koja odgovara utvrđenoj vrednosti spora. Međutim, predstavka u tom predmetu je podneta povodom parničnog postupka u kome je tužilja dva puta pred prvostepenim sudom označavala vrednost predmeta spora (nakon obavljenih veštačenja), a prvostepeni sud u svoje dve presude, takođe, označio vrednost spora, ali u različitim iznosima. Stoga, izneti stav Evropskog suda za ljudska prava Ustavni sud ne može primeniti na konkretan slučaj, jer se zasniva na različitoj činjeničnoj situaciji koja postoji u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba.

Ustavni sud je posebno cenio navode podnosioca ustavne žalbe da je onemogućen da koristi reviziju kao vanredno pravno sredstvo, usled izmena zakona i prekoračenja razumnog roka za presuđenje, s obzirom na to da je tužba u ovom postupku podneta 17. maja 1994. godine, a postupak je okončan rešenjem Vrhovnog kasacionog suda 17. februara 2010. godine. Ustavni sud smatra da dozvoljenost ovog vanrednog pravnog leka predviđa dvojaku uslovljenost, jedna je određena vrednošću predmeta spora pobijanog dela presude, a druga je propisana dozvoljenošću posebnim zakonom. Kako se u konkretnom slučaju tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, već se tužbom traži utvrđenje ništavosti zaveštanja, to je merodavna vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi. Stoga se, imajući u vidu navedeno, veći novčani cenzus predviđen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 1998. godine, u konkretnom slučaju, ne može dovesti u vezu sa onemogućavanjem podnosioca da koristi reviziju .

U vezi sa navodima podnosioca ustavne žalbe da je reviziju izjavio protiv drugostepene presude, a da se Vrhovni kasacioni sud u osporenom rešenju pozvao na odredbu člana 389. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koja se odnosi na reviziju izjavljenu protiv prvostepene presude, Ustavni sud nalazi da su ovakvi navodi podnosioca bez uticaja na drugačiju odluku Suda, s obzirom da je revizija cenjena u odnosu na drugostepenu presudu i da je ista nedozvoljena, usled nepostojanja imovinskog cenzusa za korišćenje ovog vanrednog pravnog leka.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud ocenjuje da osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 51/10 od 17. februara 2010. godine nije povre đeno pravo podnosioca ustavne žalbe, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava , te je, stoga, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ).

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku po reviziji pred Vrhovnim kasacionim sudom , Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi neosnovani. Prilikom ocene osnovanosti ovih navoda, Ustavni sud je cenići navode podnosioca ustavne žalbe, da je reviziju izjavio 3. aprila 2008. godine, a da je Vrhovni kasacioni sud osporeno rešenje doneo 17. februara 2010. godine, našao da je postupak po reviziji trajao jednu godinu i deset meseci. Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, konstatovao da navedena dužina trajanja postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom ukazuje da je taj postupak okončan u okviru granica razumne dužine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu.

7. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević