Povreda prava na pravičan postupak zbog pogrešne primene procesnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sudovi su pogrešno odbacili tužbu za naknadu štete zbog neosnovanog pritvora, insistirajući na prethodnom obraćanju Državnom pravobranilaštvu, iako je podnosilac postupio po Zakoniku o krivičnom postupku kao lex specialis.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. R . iz Jarka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. R . i utvrđuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38195/13 od 8. oktobra 2013. godine i rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 12011/13 od 28. novembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 12011/13 od 28. novembra 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38195/13 od 8. oktobra 2013. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R . iz Jarka podneo je Ustavnom sudu, 7. marta 2014. godine, preko punomoćnika N. C, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u izreci, zbog povrede načela i prava iz člana 21 , člana 25 . stav 2, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim rešenjima odbačena kao nedozvoljena tužba podnosioca ustavne žalbe protiv tužene Republike Srbije radi naknade nematerijalne štete zbog neosnovano vođenog krivičnog postupka i neosnovanog držanja u pritvoru, iz razloga što se tužilac nije prethodno obratio Republičkom javnom pravobranilaštvu radi mirnog rešenja spora. Podnosilac je naveo da se, nakon što je pravnosnažno oslobođen optužbe, obratio Ministarstvu pravde zahtevom za naknadu štete, u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, ali da Ministarstvo nije odgovorilo na taj zahtev, te da je stoga, u skladu sa navedenim zakonom, stekao pravo na podnošenje predmetne tužbe. Prema navodima podnosioca, u konkretnom slučaju primenjuje se isključivo Zakonik o krivičnom postupku kao lex specialis, kojim je uređen postupak za naknadu štete, po kojem je on u celosti postupio, a ne „predlog za mirno rešenje spora“ po Zakonu o parničnom postupku, koji čak nije ni postojao u vreme podnošenja zahteva za naknadu štete. Podnosilac je istakao da su sudovi potpuno ignorisali odredbe Zakonika o krivičnom postupku, da nisu cenili činjenicu da je on pre podnošenja tužbe podneo zahtev za naknadu štete Ministarstvu pravde, kao i da su pogrešno primenili odredbe člana 193. Zakona o parničnom postupku. Iz navedenih razloga, podnosilac smatra da su mu povređena označena Ustavom zajemčena načela i prava. Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi, odnosno preinači osporena rešenja, da naloži Višem sudu da donese novu odluku, te da obaveže Republiku Srbiju da mu naknadi nematerijalnu štetu zbog nezakonitog postupanja sudova, kao i zbog nezakonitog vođenja krivičnog postupka i nezakonitog boravka u pritvoru.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38195/13 od 8. oktobra 2013. godine odbačena je kao nedozvoljena tužba M. R, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac 3. oktobra 2013. godine podneo tužbu radi naknade nematerijalne štete zbog neosnovano vođenog krivičnog postupka i neosnovanog držanja u pritvoru; da je sud našao da je tužba nedozvoljena i nepotpuna jer tužilac nije podneo dokaz da je dostavio predlog za mirno rešavanje spora Republičkom javnom pravobranilaštvu; da se, takođe, označena vrednost predmeta spora razlikuje od one koju je tužilac postavio u tužbenom zahtevu; da je, prema članu 193. stav 1. Zakona o parničnom postupku, lice koje namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije dužno da pre podnošenja tužbe Republičkom javnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešenje spora, osim ako je posebnim propisom predviđen rok za podnošenje tužbe; da ako je podnesak koji je u ime stranke podneo punomoćnik, javni pravobranilac ili javni tužilac nerazumljiv ili nepotpun, sud će isti odbaciti, saglasno odredbi člana 101. stav 4. Zakona o parničnom postupku; da imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je tužbu u ime stranke podneo advokat, sud je postupio kao u izreci rešenja, a sve u skladu sa čl. 193. i 101. Zakona o parničnom postupku.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 12011/13 od 28. novembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno prvostepeno rešenje. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je ispitujući pravilnost pobijanog rešenja u smislu člana 386. u vezi člana 402. Zakona o parničnom postupku, ovaj sud našao da žalba nije osnovana; da je prvostepeni sud za svoju odluku dao jasne i na zakonu zasnovane razloge, koje u celosti kao pravilne prihvata i ovaj sud; da su neosnovani žalbeni navodi tužioca da u konkretnom slučaju nije bilo mesta odbacivanju tužbe, imajući u vidu da je tužilac uz tužbu dostavio dokaz – zahtev za naknadu štete koji je podnet nadležnom organu tužene 27. januara 2011. godine, a što je u skladu sa odredbama čl. 556-558. Zakona o krivičnom postupku; da je odredbama člana 193. stav 1. Zakona o parničnom postupku predviđeno da je lice koje namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije dužno da pre podnošenja tužbe Republičkom javnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešavanje spora, osim ako je posebnim propisom predviđen rok za podnošenje tužbe; da je, u konkretnom slučaju, predmet spora naknada štete zbog neosnovanog lišenja slobode, te da za ovakvu tužbu nije propisan poseban rok za njeno podnošenje; da je, kod takvog stanja stvari, pravilno postupio prvostepeni sud kada je ovakvu tužbu odbacio kao nedozvoljenu, imajući u vidu da tužilac nije pružio dokaz da se, u smislu citirane odredbe člana 133. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pre podnošenja tužbe obratio Republičkom javnom pravobranilaštvu sa predlogom za mirno rešenje spora, a što je bio dužan da učini; da je stoga pravilan zaključak prvostepenog suda da je ovakvu tužbu valjalo odbaciti kao nedozvoljenu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2); da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodnog pristanka (član 25. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35 . stav 2.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (36. stav 2.).

Odredbama člana 193. osnovnog teksta Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano: da je lice koja namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije, dužno da pre podnošenja tužbe Republičkom javnom pravobranilaštvu dostavi predlog za mirno rešavanje spora, osim ako je posebnim propisom predviđen rok za podnošenje tužbe (stav 1.); da podnošenjem predloga iz stava 1. ovog člana nastaje zastoj roka zastarelosti u trajanju od 60 dana (stav 2.); da ako u roku iz stava 2. ovog člana Republički javni pravobranilac ne odgovori na predlog, smatra se da predlog nije prihvaćen i u tom slučaju lice iz stava 1. ovog člana može da podnese tužbu nadležnom sudu (stav 3.); da će sud odbaciti tužbu kao nedozvoljenu, ako nije podnet predlog iz stava 1. ovog člana, odnosno ako nije protekao rok iz stava 2. ovog člana (stav 4.); da se odredbe st. 1. do 5. ovog člana ne primenjuju ako je posebnim zakonom propisan postupak za mirno rešavanje spora ili medijacije, koji se odnosi na sporove sa Republikom Srbijom (stav 7.). Zakonom o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 55/14) suštinski je promenjen član 193. ZPP, tako što lice koje namerava da podnese tužbu protiv Republike Srbije više nije dužno da se prethodno obrati Državnom pravobranilaštvu, već može tom organu da dostavi predlog za mirno rešenje spora. Ukoliko to ipak ne učini već odmah podnese tužbu sudu, takva tužba ne bi bila odbačena kako je to ranije bilo propisano.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), u glavi XXXIV kojom je bio uređen postupak za naknadu štete, rehabilitaciju i ostvarivanje drugih prava lica neosnovano osuđenih i neosnovano lišenih slobode, bilo je propisano: da pre podnošenja sudu tužbe za naknadu štete, oštećeni je dužan da se svojim zahtevom obrati ministarstvu nadležnom za pravosuđe, radi postizanja sporazuma o postojanju štete i vrsti i visini naknade (član 557. stav 2.); da ako zahtev za naknadu štete ne bude usvojen ili po njemu ministarstvo nadležno za pravosuđe ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, oštećeni može kod nadležnog suda podneti tužbu za naknadu štete, da ako je postignut sporazum samo u pogledu dela zahteva, oštećeni može tužbu podneti u pogledu ostatka zahteva (član 558. stav 1.). Zakonik o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13), koji se primenjuje od 1. oktobra 2013. godine, sadrži suštinski iste odredbe u pogledu postupka za ostvarivanja prava na naknadu štete lica neosnovano osuđenih i lišenih slobode (čl. 588. i 589.)

5. Ocenjujući osnovanost navoda podnosioca ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje navode o povredi ovog prava zasniva na tome da su sudovi pogrešno primenili merodavno procesno pravo kada su njegovu tužbu odbacili kao nedozvoljenu, jer se prethodno nije obratio Republičkom javnom pravobranilaštvu sa predlogom za mirno rešavanje spora. Iz navedenog, Ustavni sud je zaključio da je potrebno da se osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje ispita u kontekstu prava na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje.

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno pravo na raspravu i odlučivanje pred sudom, koje dalje obuhvata više garancija u situaciji kada je postupak pred sudom već pokrenut. Iako nije izričito utvrđeno navedenom odredbom Ustava, Ustavni sud konstatuje da pravo na pristup sudu predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje i da se ovim pravom u parničnom postupku tužiocu daje mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama (o pravu na pristup sudu kao elementu prava na pravično suđenje vidi: Odluku Ustavnog suda Už-1064/2008 od 14. jula 2010. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 4451/70, od 21. februara 1975. godine, stav 36.).

U konkretnom slučaju, postupajući sudovi su zaključili da je predmetna tužba za naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode nedozvoljena, s obzirom na to da tužilac nije pružio dokaz da se pre podnošenja tužbe obratio Republičkom javnom pravobranilaštvu sa predlogom za mirno rešavanje spora, u smislu odredbe člana 193. stav 1. ZPP. Pri tome, drugostepeni sud je konstatovao da je navedenom zakonskom odredbom propisan izuzetak od obaveze podnošenja predloga za mirno rešavanje spora – ako je posebnim propisom predviđen rok za podnošenje tužbe, te je zaključio da za ovu vrstu tužbe nije propisan poseban rok. Žalbene navode podnosioca da nije bilo mesta odbacivanju tužbe, budući da je podnosilac uz tužbu dostavio dokaz da je podneo zahtev za naknadu štete nadležnom organu, u skladu sa odredbama čl. 556. do 558. ZKP, drugostepeni sud je ocenio kao neosnovane, ne dajući razloge za takvu svoju ocenu.

Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 193. stav 1. ZPP bilo propisano da se pre podnošenja tužbe protiv Republike Srbije mora podneti predlog za mirno rešavanje spora Republičkom javnom pravobranilaštvu. U suprotnom, sud bi odbacio tužbu kao nedozvoljenu, u skladu sa odredbom člana 193. stav 3. ZPP. Međutim, odredbama člana 193. ZPP bili su predviđeni i izuzeci od obaveznog podnošenja predloga za mirno rešenje spora. Tako, prema članu 193. stav 1. ZPP, podnošenje predloga nije obavezno ako je posebnim propisom predviđen rok za podnošenje tužbe. Pored toga, odredbom člana 193. stav 7. ZPP izričito je propisano da se odredbe člana 193. st. 1. do 5. ZPP (o obaveznom podnošenju predloga za mirno rešavanje spora) ne primenjuje ni u slučaju kada je posebnim zakonom propisan postupak za mirno rešavanje spora ili medijacije, koji se odnosi na sporove sa Republikom Srbijom. Ustavni sud naglašava da je poseban postupak za ostvarivanje prava na naknadu štete zbog neosnovane osude i neosnovanog lišenja slobode bio propisan odredbama ZKP. Prema odredbi člana 557. ZKP, oštećeni je bio dužan da se pre podnošenja tužbe sudu obrati ministarstvu nadležnom za pravosuđe, radi postizanja sporazuma o postojanju štete i vrsti i visini naknade. Stoga, Ustavni sud nalazi da je u slučaju naknade štete zbog neosnovane osude i neosnovanog lišenja slobode, oštećeno lice imalo obavezu da se prethodno obrati zahtevom za postizanje sporazuma (mirno rešavanje spora) Ministarstvu pravde, kako je to bilo predviđenom članom 557. ZKP, a ne Republičkom javnom pravobranilaštvu, kako je to bilo propisano članom 193. stav 1. ZPP.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da pravno stanovište sudova o nedozvoljenosti predmetne tužbe nije zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava. Stoga je Ustavni sud ocenio da su postupajući sudovi onemogućili podnosioca ustavne žalbe u obezbeđenju pristupa sudu, kako bi se raspravilo i odlučilo o postavljenom tužbenom zahtevu, u smislu garancija prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38195/13 od 8. oktobra 2013. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 12011/13 od 28. novembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke .

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja i određivanjem da Viši sud u Beogradu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenj a Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 38195/13 od 8. oktobra 2013. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Odlučujući o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog drugostepenog rešenja. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st . 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome su istaknute povrede načela i prava iz člana 21, člana 25 stav 2, člana 35. stav 2. i člana 36. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac i navode o povredi tih načela i prava zasniva na pogrešnoj primeni merodavnog procesnog prava o dozvoljenosti tužbe, kao i tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje. Međutim, Ustavni sud nalazi da se takvi navodi ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa istaknutim povredama označenih načela i prava, za razliku od prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.