Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 11 godina. Sud je ocenio da je utvrđenje povrede prava dovoljna satisfakcija, te je odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P. iz V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. P. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju P1. 3/10 (ranije predmet P1. 224/01 Opštinskog suda u Vranju) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. P. iz V. je 9. maja 20 11. godine, preko punomoćnika Z. M, advokata iz V, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju P1. 3/10 (ranije predmet P1. 224/01 Opštinskog suda u Vranju). Istovremeno, podnosilac je istakao da je u osporenom postupku došlo do "diskriminacije, nepravičnog suđenja, neadekvatnog pravnog leka i dovođenja u neravnopravan položaj u odnosu na druge građane", bez označavanja odgovarajućih odredaba Ustava kojima se ta prava jemče.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da osporeni parnični postupak radi naknade materijalne i nematerijalne štete, koji je vodio protiv poslodavca, traje od 2001. godine, a da još uvek nije pravnosnažno okončan, iako je sud više puta ponavljao prvostepeni postupak. Dopunom ustavne žalbe od 23. aprila 2012. godine podnosilac je naveo da je postupak, čije je trajanje prethodno osporio, okončan "tako što je odbijen njegov tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete u duhu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i time je povređen materijalni zakon, a i nije mu priznata naknada štete na ime razlike zarade". Predložio je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u označenom postupku, povredu prava na pravično suđenje, te da "preinači presudu Osnovnog suda u Vranju P1. 3/10 od 29. marta 2010. godine i presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1947/10 od 13. februara 2012. godine tako što će obavezati tuženog da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 240.000,00 dinara, i to na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povreda ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, te preinači navedene odluke tako što će obavezati tuženog da mu na ime naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha isplati iznos od 240.000,00 dinara, a sve zbog donošenja nezakonite odluke o privremenom udaljenju sa posla, kao i obaveže tuženog da mu naknadi troškove postupka po AT ili ukine navedene presude i predmet vrati na ponovno suđenje. Podnosilac je tražio naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom. Podnescima od 12. decembra 2012. godine, 12. aprila i 27. novembra 2013. godine podnosilac je u suštini ponovio ranije istaknute navode.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), zahtevao od Osnovnog suda u Vranju dostavljanje spisa P1. 3/10 i nakon izvršenog uvida u spise utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 9. aprila 2001. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Vranju (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv poslodavca AD "J." iz V, kao tuženog, radi naknade materijalne i nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog udaljenja sa rada. U tužbi je naveo da su disciplinski postupci protiv njega obustavljeni, te da je zbog nezakonitog udaljenja sa rada trpeo štetu - materijalnu u vidu neisplaćene stimulacije, zatim po osnovu naknade razlike zarade za bolovanje i neostvarene izostale zarade sa dnevnicama, prekovremenim i noćnim radom, i radom u vreme državnih praznika. Takođe, tužilac je naveo i da je trpeo nematerijalnu štetu zbog nezakonitog udaljenja sa rada: zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, te pretrpljenog straha za svoju egzistenciju. Po svim ovim osnovima tužilac je potraživao određene iznose sa pripadajućim kamatama, navodeći da je u ovu poziciju kod poslodavca došao kao član sindikata šikanom u tuženom preduzeću. Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P1. 224/01.

Opštinski sud je nakon šest održanih ročišta, od 12 zakazanih, zaključio glavnu raspravu 7. februara 2002. godine. Na održanim ročištima sprovedeno je finansijsko veštačenje, te veštačenje od strane veštaka neuropsihijatra, pribavljeni dopunski nalazi veštaka, sprovedeno usaglašavanje nalaza veštaka neuropsihijatara, saslušani veštaci i jedan svedok. Razlozi za neodržavanje ročišta su, prevashodno, bili vezani za izostanak veštaka ili dostavljanje nalaza veštaka, s tim što su, i tužilac, i tuženi po jednom predali podneske neposredno pred ročište što je zahtevalo ostavljanje roka za izjašnjenje drugoj strani.

Presudom Opštinskog suda u Vranju P1. 224/10 od 7. februara 2002. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj 4. marta 2002. godine, Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž1. 665/02 od 28. juna 2002. godine ukinuo prvostepenu presudu u usvajajućem delu i povodom odluke o troškovima i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden u Opštinskom sudu pod brojem P1. 712/02. Nakon šest održanih ročišta, od 12 zakazanih, na kojima je obavljeno dopunsko veštačenje finansijske i medicinske struke, te saslušan svedok i izvršen uvid u Pojedinačni kolektivni ugovor, Opštinski sud je zaključio glavnu raspravu. Preostalih šest ročišta nije održano zbog neblagovremnog dostavljanja nalaza veštaka ili dokaza od strane tuženog.

Presudom Opštinskog suda u Vranju P1. 712/02 od 22. januara 2004. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Protiv navedene presude tužilac i tuženi su izjavili žalbe. Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž1. 1369/2004 od 22. septembra 2004. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu u usvajajućem delu, a odbijena je žalba tužioca izjavljena protiv odbijajućeg dela za naknadu nematerijalne štete po svim vidovima i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev2. 997/05 od 7. juna 2006. godine usvojio njegovu reviziju i ukinuo presude nižestepenih sudova u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog udaljenja sa posla, te vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su u Opštinskom sudu zavedeni pod brojem P1. 966/04.

U drugom ponovnom prvostepenom postupku pred Opštinskim sudom je bilo zakazano 20 ročišta za glavnu raspravu i održano 11, a u 2010. godini, zbog izvršene reforme pravosuđa, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Vranju pod brojem P1. 3/10, koji je na prvom održanom ročištu 29. marta 2010. godine zaključio glavnu raspravu. Na ukupno 11 održanih ročišta, ponovo su pribavljeni dopunski nalazi veštaka, kako finansijske, tako i medicinske struke, s tim što je veštačenje povereno Centru za sudsku psihijatriju pri specijalnoj bolnici G. T, a saslušana su i tri svedoka i veštaci. Preostalih devet ročišta za glavnu raspravu nije održano jer je tužilac dva puta neposredno na/pred ročište dostavio podnesak, odnosno precizirani tužbeni zahtev, jednom, jer predsedniku veća nisu bili izneti spisi predmeta, te tri puta jer je izostao veštak ili nalaz nije bio blagovremeno dostavljen. Međutim, tri ročišta nisu održana jer je sud pokušavao da pribavi spise krivičnog predmeta za koji je punomoćnik tužioca dao sudu netačan broj predmeta.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1. 3/10 od 29. marta 2010. godine delimično je usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Prvim stavom izreke presude obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete, u vidu razlike između primljene zarade za vreme udaljenja do punog iznosa zarade za period od 16. februara do 22. marta 2001. godine, isplati iznos od 11.304,74 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 1. januara 2010. godine do dana isplate, a da mu na ime nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha isplati iznos od 50.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. marta 2010. godine do isplate. U preostalom delu (drugi stav izreke) odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je potraživao naknadu materijalne štete zbog neisplaćene stimulacije za mesec decembar 2010. godine u iznosu od 190,46 dinara, po osnovu razlike između isplaćene zarade za vreme bolovanja do pune zarade u periodu od 20. decembra do 31. januara 2001. godine u iznosu od 9.913,00 dinara, sve sa pripadajućom kamatom na navedene iznose, kao i zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povreda prava iz radnog odnosa i nepravde koja mu je naneta - povreda ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, povodom nezakonite odluke o privremenom udaljenju u iznosu od 240.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. marta 2010. godine do isplate, te na ime nematerijlane štete zbog pretrpljenog straha za veći iznos od dosuđenog pa do traženog iznosa od 240.000,00 dinara i kamatu na taj iznos. Trećim stavom izreke presude tuženi je obavezan da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 51.704,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca i tuženog, Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1. 1947/03 od 13. februara 2012. godine, u prvom stavu izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i povredio presudu Osnovnog suda u Vranju P1. 3/10 od 29. marta 2010. godine u delu stava dva izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete po osnovu neisplaćene stimulacije, te razlike između isplaćene naknade zarade za vreme bolovanja do pune zarade, koju bi ostvario da je radio, kao i zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, u navedenom iznosima i na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha za razliku od 50.000,00 do 200.000,00 dinara. Prvostepena presuda je preinačena u stavu jedan izreke, kao i u pogledu odluke o troškovima tako da je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime naknade materijalne štete u u vidu razlike između primljene naknade zarade za vreme udaljenja u periodu od 16. februara 2001. godine do 22. marta 2001. godine do punog iznosa zarade u ovom periodu isplati iznos od 1.851,19 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, i to na iznos od 1.310,30 dinara počev od 15. marta 2001. godine do isplate, a na iznos od 540,89 dinara počev od 15. aprila 2001. godine pa do isplate, dok je tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan za razliku od dosuđenih iznosa i iznosa od 1.851,19 dinara, sa kamatom na ime materijalne štete do traženog iznosa od 11.304,74 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, kao i zahtev za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha u iznosu od 50.000,00 dinara. Odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove. Navedena presuda uručena je punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe 22. marta 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 11/09 ), koji je važio u vreme presuđenja, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1 .), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak trajao deset godina, 11 meseci i 13 dana.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom radnom sporu od skoro 11 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, pogotovu u pogledu izvođenja dokaza veštačenjem, ali da ovo ne može da opravda dužinu trajanju postupka.

Polazeći od značaja koji sporovi iz radnog odnosa imaju, Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju moralo biti od izuzetnog značaja za podnosioca. Međutim, istovremeno, stoji i da je podnosilac svojim ponašanjem u toku postupka doprineo dužini trajanja, jer je u tri navrata podneske kojima uređuje tužbu ili precizira tužbeni zahtev dostavljao neposredno pred ročište ili na ročištu, zbog čega nije bilo uslova da se ročišta održe. Takođe, radi izvođenja dokaza po predlogu punomoćnika tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, sud je tražio na uvid spise krivičnog predmeta, ali pogrešnog broja, tako da tri ročišta nisu održana iz tih razloga, odnosno tužilac je tek posle pet meseci od datog predloga dostavio ispravan broj predmeta.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo nedelotvorno i neefikasno postupanje prvostepenog suda - Opštinskog suda u Vranju, i pored toga što je ročišta zakazivao u malim vremenskim razmacima, vodeći računa o hitnosti postupka. Po oceni Ustavnog suda, o nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka govore donete dve prvostepene presude koje su obe ukidane u delu od strane drugostepenog suda, pa i revizijskog suda i vraćane Opštinskom sudu na ponovno suđenje, da bi tek po donošenju treće prvostepene presude postupak bio okončan, i to preinačavanjem prvostepene presude. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Na strani drugostepenih sudova, kao ni revizijskog suda, ne stoji odgovornost za trajanje postupka, jer su postupci po redovnim pravnim lekovima, kao i jednom vanrednom pravnom leku, okončani u granicama razumnog roka.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju P1. 3/10 (ranije predmet P1. 224/01 Opštinskog suda u Vranju), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao tački 1. izreke.

6. Uvažavajući značaj ove pravne stvari za podnosioca, Ustavni sud ukazuje da je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odlučivano o pitanjima koja, po oceni Ustavnog suda, nisu takvog karaktera da ukazuju na to da podnosilac trpi značajniji gubitak. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je usvajanje ustavne žalbe i utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe i da je primeren okolnostima konkretnog predmeta. Ustavni sud je stoga odbio zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete i odlučio kao u tački 2. izreke. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava, prema kojem se prilikom primene kriterijuma "značajne štete" stepen ozbiljnosti procenjuje u svetlu finansijskog uticaja spornog pitanja i važnosti predmeta za podnosioca (videti odluke „Ionescu protiv Rumunije“, od 1. juna 2010. godine i „Korolev protiv Rusije“, od 1. jula 2010.godine).

7. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da nakon i umesto nadležnih sudova, odnosno drugih državnih organa sprovodi postupak i rešava sporne odnose, već samo da ispituje da li su nadležni organi pojedinačnim aktima koje su doneli i radnjama koje su preduzeli, a koji se ustavnom žalbom osporavaju, podnosiocu ustavne žalbe povredili ili uskratili označeno ustavno pravo ili slobodu.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku, a na osnovu navoda sadržanih u ustavnoj žalbi, dopunjenoj sa više podnesaka, utvrdio da nisu konkretizovana Ustavom zajemčena prava čija se zaštita traži ustavnom žalbom, već da se podnosilac ustavne žalbe, u suštini, pritužuje na rad državnih organa "sudova u Nišu i Vranju u koje nema poverenja", tražeći da Ustavni sud odluči o njegovom tužbenom zahtevu tako što će presudu Osnovnog suda u Vranju P1. 3/10 od 29. marta 2010. godine i presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1947/10 od 13. februara 2012. godine preinčiti ili ukinuti, odnosno utvrditi njegovo pravo na naknadu nematerijalne štete od 6500 evra.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio zbog nenadležnosti da po njoj postupa, kao i drugom delu tačke 1. izreke.

8. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanjem tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti