Povreda prava na poštovanje doma u postupku iseljenja zakupca

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda kojom je naloženo iseljenje. Utvrđeno je da stan, u kojem podnositeljka živi preko 25 godina, predstavlja njen dom. Redovni sudovi su propustili da ispitaju proporcionalnost mere iseljenja, čime je povređeno pravo na poštovanje doma.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. V. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba N. V. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8939/19 od 5. decembra 2019. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na poštovanje doma iz člana 8. Evropske konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8939/19 od 5. decembra 2019. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10533/18 od 23. maja 2019. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. N. V. iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 10. februara 2020. godine, preko punomoćnika mr M. P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8939/19 od 5. decembra 2019. godine, zbog povrede prava na poštovanje doma iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija).

Ustavnom žalbom osporena je drugostepena presuda doneta u parničnom postupku vođenom po tužbi radi iseljenja i protivtužbi radi utvrđenja svojstva zakupca na neodređeno vreme, u kome je podnositeljka imala svojstvo tužene-protivtužilje.

U prilog tvrdnji o povredi označenog prava, podnositeljka ustavne žalbe je ukazala na Odluke Ustavnog suda Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine i Už-2486/2017 od 26. decembra 2019. godine, koje su donete u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama, uz isticanje da pravo da nastavi sa korišćenjem predmetnog stana crpi iz činjenica da u njemu neprekidno živi više od 25 godina i da je njen pokojni suprug najpre imao svojstvo člana porodičnog domaćinstva lica koje je bilo nosilac stanarskog prava, a potom i zakupca stana, na osnovu ugovora koji je zaključio sa tužiocem – protivtuženim, kao njegovim vlasnikom.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 35a Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“ RS, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavnu žalbu dostavio M. M. iz Beograda, kao trećem (zainteresovanom) licu, radi izjašnjenja o navodima podnositeljke i okolnostima od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari. Dostavljanje imenovanom trećem licu je izvršeno isticanjem na oglasnu tablu Suda, saglasno odredbama 92. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10533/18 od 23. maja 2019. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, pa je tužena – protivtužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, obavezana da se iseli iz stana u ulici P. broj … u Beogradu, sa svim licima i stvarima, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene – protivtužilje kojim je tražila da se utvrdi da ima pravo da nastavi sa korišćenjem predmetnog stana, u svojstvu zakupca na neodređeno vreme, kao preostali član porodičnog domaćinstva prethodnog zakupca na neodređeno vreme, što je tužilac – protivtuženi dužan da prizna i da trpi.

U žalbi izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, tužena – protivtužilja je, pored ukazivanja na to da se njeno pravo da nastavi sa korišćenjem predmetnog stana temelji na odredbama čl. 34 – 38. Zakona o stanovanju, posebno istakla da u stanu živi neprekidno duže od 24 godine, čak i nakon smrti supruga, čime je nesporno uspostavila trajne i dovoljne veze sa stanom, pa se isti može smatrati njenim domom, u smislu člana 8. Evropske konvcencije.

Postupajući po žalbi tužene – protivtužilje, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 8939/19 od 5. decembra 2019. godine, kojom je žalbu odbio, te je označena prvostepena presuda u celini potvrđena.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac – protivtuženi vlasnik stana u ulici P. broj … u Beogradu; da je nosilac stanarskog prava sve do 18. oktobra 2001. godine bila S. V, koja je stan koristila sa R. V, a nakon njegove ženidbe 1995. godine, i sa snahom, ovde tuženom – protivtužiljom; da je nakon smrti nosioca stanarskog prava, R. V. sa tužiocem – protivtuženim zaključio ugovor o zakupu stana, bez navođenja članova porodičnog domaćinstva; da je navedeni zakupac stan koristio do svoje smrti – 24. jula 2017. godine, a tužena – protivtužilja je nastavila da u njemu živi i nakon toga; da je, na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud, imajući u vidu odredbe člana 2, člana 80. stav 1. i člana 91. Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 29/73), pravilno zaključio da tužena – protivtužilja nema pravni osnov po kome koristi predmetni stan, te je stoga usvojio tužbeni zahtev za njeno iseljenje, a odbio protivtužbeni zahtev za utvrđenje prava da ona stan koristi, dajući razloge koje kao valjane prihvata i drugostepeni sud; da tužena – protivtužilja, kao lice koje se u predmetni stan uselilo nakon 29. jula 1973. godine, kao član porodičnog domaćinstva svog supruga, koji je imao zaključen ugovor o zakupu sa tužiocem – protivtuženim, nema mogućnost sticanja svojstva nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca, iz čega sledi da stan koristi bez pravnog osnova; da su na taj način, po oceni drugostepenog suda, zaštićena stečena prava lica koja su takvo svojstvo stekla do 29. jula 1973. godine, pa je suprug tužene – protivtužilje, kao takvo lice, imao pravo da sa tužiocem – protivtuženim zaključi ugovor o zakupu stana i da isti drži i koristi, a nakon što je ugovor o zakupu prestao, prestao je da egzistira i izvedeni osnov tužene – protivtužilje da drži i koristi predmetni stan; da su navedene zakonske odredbe dale mogućnost vlasniku stana da u određenom trenutku povrati pravo na državinu stana, u smislu člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da u suprotnom, priznavanjem prava korisnika stana članovima porodičnog domaćinstva poslednjeg nosioca stanarskog prava i posle navedenog datuma, odnosno, nakon smrti nosioca stanarskog prava, ta lica bi, saglasno odredbama Zakona o stambenim odnosima, a kasnije i Zakona o stanovanju, kao korisnici stana stekli pravo nosioca stanarskog prava, uz obavezu vlasnika stana da sa njim zaključi ugovor o zakupu, što bi bilo u suprotnosti sa imperativnom zakonskom odredbom o nemogućnosti sticanja tog prava; da su prava i obaveze tužene – protivtužilje, kao člana porodičnog domaćinstva preminulog nosioca stanarskog prava, a potom i zakupca stana, prema stavu drugostepenog suda, u odnosu na prava i obaveze samog nosioca stanarskog prava, akcesorne prirode i dele sudbinu nosioca stanarskog prava u korišćenju stana; da je, u konkretnom slučaju, suprug tužene – protivtužilje useljen u predmetni stan pre 1973. godine, kao član porodičnog domaćinstva poslednjeg nosioca stanarskog prava, svoje majke S. V, pa je nakon njene smrti imao pravo da zaključi ugovor o zakupu sa vlasnikom stana i da isti koristi do smrti; da nakon što je on preminuo, ugovor o zakupu stana koji je zaključio sa njegovim vlasnikom prestao je da proizvodi pravno dejstvo, tako da je otpao i pravni osnov tužene – protivtužilje za dalje korišćenje predmetnog stana, pa se ona smatra licem koje stan drži i koristi bez pravnog osnova; da nije sporno da tužena – protivtužilja ima pravo na dom, u smislu člana 8. Evropske konvencije, te da sporni stan predstavlja njen dom, ali ako neka osoba ima imovinska prava u odnosu na tu nepokretnost, svako mešanje u to pravo pokreće pitanje iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, koji garantuje pravo na mirno uživanje svojine; da su, stoga, neosnovani navodi žalbe da je sud pogrešno odlučio kada nije imao u vidu pravo tužene – protivtužilje na dom.

4. Odredbama člana 8. Evropske konvencije je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 29/73 i 30/80) i Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11), a koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 37/13).

5. Kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava na poštovanje doma iz člana 8. Evropske konvencije, Ustavni sud najpre ukazuje na to da je, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), „dom“ autonomni pojam, pa odgovor na pitanje da li se određeni prostor može smatrati domom nekog lica, u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije, zavisi od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, pre svega, postojanja trajnih i čvrstih veza lica sa tim prostorom, pri čemu je bez uticaja zakonitost osnova korišćenja tog prostora (videti presude Buckley protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj predstavke 20348/92, od 29. septembra 1996. godine, st. 53-54. i McCann protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj predstavke 19009/04, od 13. maja 2008. godine, stav 46.). Takvo stanovište izraženo u praksi ESLjP, prihvatio je i Ustavni sud u svojim odlukama (videti odluke Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine i Už-9495/2013 od 22. oktobra 2015. godine, dostupne na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored navedenog, Ustavni sud smatra da je pravo na poštovanje doma teško razdvojiti od prava na poštovanje porodičnog života, budući da je dom, prema tumačenju ESLjP, ključan za aktivnosti koje obuhvataju porodični život.

Podnositeljka ustavne žalbe u spornom stanu živi najmanje 24 godine (od udaje u decembru 1995. godine, do podnošenja ustavne žalbe). Prethodno je u tom stanu živeo njen suprug, i to, prema sadržini dokumentacije koja je priložena uz ustavnu žalbu (izvod iz matične knjige umrlih i pravnosnažno rešenje Trećeg opštinskog suda u Beogradu R. 162/91 od 30. aprila 1991. godine), ceo svoj život, tačnije, od 27. aprila 1952. godine, kada je rođen, sve do 24. jula 2017. godine, kada je preminuo. On je najpre bio član porodičnog domaćinstva svojih roditelja, koji su sukcesivno imali svojstvo nosilaca stanarskog prava (najpre otac, a nakon njegove smrti, majka), a potom kao zakupac stana, po osnovu ugovora koji je zaključio sa tužiocem – protivtuženim, kao njegovim vlasnikom. Stoga Ustavni sud ocenjuje da podnositeljka ustavne žalbe nesumnjivo ima trajne i čvrste veze sa predmetnim stanom, iz kog razloga se ta nepokretnost može smatrati njenim domom, u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije, nezavisno od toga da li ona ima pravni osnov za njegovo dalje korišćenje.

Gotovo identično stanovište (da predmetni stan predstavlja dom podnositeljke ustavne žalbe, u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije) izrazio je i Apelacioni sud u Beogradu, u obrazloženju osporene drugostepene presude.

Ustavni sud dalje nalazi da osporena drugostepena presuda, kojom je podnositeljka ustavne žalbe obavezana da se iseli iz predmetnog stana, jer nema svojstvo zakupca na neodređeno vreme, predstavlja mešanje u njeno pravo na poštovanje doma. Ustavni sud ukazuje da je i ESLjP u svojim odlukama zauzeo stav da obavezivanje nekog lica na iseljenje iz stana predstavlja mešanje u njegovo pravo na poštovanje doma (videti presude Stankova protiv Slovačke, broj predstavke 7205/02, od 9. oktobra 2007. godine, stav 57. i Ćosić protiv Hrvatske, broj predstavke 28261/06, od 15. januara 2009. godine, stav 18.). Takvo stanovište zauzeo je i Ustavni sud u već pomenutim odlukama Už-5084/2011 i Už-9495/2013.

Razmatrajući pitanje da li predmetno mešanje predstavlja povredu prava na poštovanje doma, Ustavni sud podseća da član 8. stav 2. Evropske konvencije dopušta mešanje u ostvarivanje prava na poštovanje doma, ako je to mešanje u skladu sa zakonom, ako se tim mešanjem ostvaruje jedan ili više legitimnih ciljeva propisanih navedenim članom i ako je ono „neophodno u demokratskom društvu“, radi postizanja tih ciljeva. Pri tome, zahtev neophodnosti u demokratskom društvu odnosi se kako na procesna, tako i na materijalnopravna pitanja (videti pomenutu presudu McCann protiv Ujedinjenog kraljevstva, stav 49. i presudu Yordanova i drugi protiv Turske, broj predstavke 25446/06, od 24. aprila 2012. godine, stav 118.).

ESLjP je u više svojih odluka izrazio stav da gubitak doma predstavlja najizrazitiji oblik mešanja u pravo na poštovanje doma, te da stoga svako lice izloženo riziku mešanja takvog značaja, u principu, trebalo bi da ima mogućnost da srazmernost i opravdanost mere bude utvrđena od strane nezavisnoga suda, u svetlu relevantnih načela iz člana 8. Evropske konvencije, bez obzira na to što je, prema domaćem pravu, njegovo pravo na korišćenje stana prestalo (vidi presude McCann protiv Ujedinjenog kraljevstva, stav 50. i Ćosić protiv Hrvatske, stav 22.). Međutim, to pitanje se ne nameće samo po sebi u svakom sporu vezanom za iseljenje iz stana, već je stranka dužna da ukaže na povredu tog prava, a sud pred kojim se vodi takav građanski postupak je nadležan da oceni srazmernost i opravdanost takvog mešanja.

Polazeći od toga da je, saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava, Evropska konvencija sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuje, Ustavni sud nalazi da su sudovi u postupcima koje vode dužni da odredbe merodavnog prava primenjuju i tumače u skladu sa odredbama Evropske konvencije. Dakle, sudovi su u obavezi da ispitaju da li se radi o mešanju u pravo na poštovanje doma, da utvrde da li je mešanje bilo utemeljeno na zakonu i usmereno na postizanje legitimnog cilja, te konačno, ako jeste, i da ocene može li se mešanje u pravo na poštovanje doma opravdati sa stanovišta razloga propisanih u članu 8. stav 2. Evropske konvencije, odnosno postoji li neophodna društvena potreba za takvo mešanje.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe, u predmetnom parničnom postupku, postavila pitanje mešanja u njeno pravo na poštovanje doma. Podnositeljka je u žalbi protiv prvostepene odluke izričito ukazala na propust prvostepenog suda da primeni odredbu člana 8. Evropske konvencije. Takođe, iz sadržine njenih navoda, koje su postupajući sudovi interpretirali u svojim odlukama, proizlazi da je ona suštinski istkala prigovor mešanja u njeno pravo na poštovanje doma još u prvostepenom postupku. Naime, podnositeljka je sve vreme tokom postupka isticala da u predmetnom stanu boravi od 1995. godine, kada se venčala sa sada pokojnim R. V, sa kojim je živela sve do njegove smrti – 24. jula 2017. godine, uprkos tome što u ugovoru o zakupu predmetnog stana, koji je njen pokojni suprug zaključio sa tužiocem – protivtuženim, nije označena kao član porodičnog domaćinstva.

Ustavni sud konstatuje da su se u vezi sa pitanjem mešanja u pravo na poštovanje doma, postupajući sudovi, u obrazloženjima svojih presuda, bavili ocenom da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi za iseljenje iz stana (kao vid ograničenja prava na poštovanje doma), odnosno da li je ono utemeljeno na zakonu. Naime, u navedenim presudama sudovi su zauzeli stav da ne postoji pravni osnov po kome je podnositeljka ustavne žalbe mogla steći svojstvo nosioca stanarskog prava, niti svojstvo zakupca stana, u smislu odredaba Zakona o stanovanju, s obzirom na to da se u predmetni stan uselila nakon stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine. Iz navedenih razloga, sudovi su ocenili da je osnovan tužbeni zahtev za iseljenje.

Ustavni sud podseća da je isto pravno pitanje koje se postavlja u ovom ustavnosudskom predmetu razmatrao i u Odluci Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine. U tom predmetu utvrđeno je da se podnositeljka ustavne žalbe V.I. u stan u svojini građana uselila 1982. godine zaključenjem braka sa licem koje je postalo nosilac stanarskog prava nakon smrti svoga oca (prethodnog titulara ovog prava) 1981. godine, a koje lice je to svojstvo steklo kao član porodičnog domaćinstva pokojnog oca, jer je u stanu živelo pre i posle 29. jula 1973. godine. Takođe, utvrđeno je i da suprug podnositeljke ustavne žalbe V.I. nakon smrti svoga oca, nije imao zaključen ugovor o korišćenju stana sa vlasnicima. Polazeći od tako utvrđenih činjenica, sudovi su usvojili zahtev za iseljenje podnositeljke. U navedenoj Odluci Ustavni sud je istakao da smatra ustavnopravno prihvatljivim stav redovnih sudova da lice koje se u stan u privatnoj svojini uselilo posle 29. jula 1973. godine, kao dana stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima iz 1973. godine, ne može da stekne svojstvo nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu, ali da se arbitrernost u primeni merodavnog prava ogleda u izjednačavanju pojmova nosioca stanarskog prava i korisnika stana. Ustavni sud je tom prilikom, ukazujući na to da Zakon o stambenim odnosima nije onemogućio da se nakon stupanja na snagu tog zakona stekne svojstvo člana porodičnog domaćinstava nosioca stanarskog prava, odnosno svojstvo korisnika stana, zaključio da je podnositeljka V.I. u režimu Zakona o stambenim odnosima stekla pravo da trajno koristi sporni stan u svojini građana, jer se u njega zakonito uselila zaključenjem braka sa nosiocem stanarskog prava, čime je stekla svojstvo korisnika stana.

Ustavni sud nalazi da je, u konkretnom slučaju, reč o bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kao u predmetu Už-5084/2011, s tim što je pokojni suprug podnositeljke ustavne žalbe imao pravni osnov za korišćenje spornog stana – ugovor o zakupu, u kome podnositeljka, iz neutvrđenog razloga, nije označena kao član porodičnog domaćinstva, iako to u fakticitetu nesumnjivo jeste bila, što su i postupajući sudovi konstatovali. U pomenutom predmetu Už-5084/2011, suprug podnositeljke nije imao ugovor o zakupu stana, niti je u vanparničnom postupku ishodovao rešenje koji zamenjuje takav ugovor. Postupajući sudovi su i u ovom predmetu ocenili da podnositeljka nema pravni osnov za korišćenje spornog stana i obavezali je da se iseli iz stana. Ustavni sud posebno ukazuje na to da u osporenoj drugostepenoj presudi, kojom je potvrđena prvostepena presuda, nisu izneti suštinski drugačiji razlozi za ocenu osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva za iseljenje iz stana, u odnosu na razloge sadržane u odluci koja je bila predmet ustavnosudske ocene u navedenom predmetu Už-5084/2011, niti su pak izneti dodatni argumenti za takvu odluku, a što bi eventualno moglo uticati i na drugačiju ocenu Ustavnog suda o spornom pravnom pitanju. Činjenica da se podnositeljka ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, u predmetni stan uselila u vreme važenja Zakona o stanovanju iz 1992. godine, dok je podnositeljka iz predmeta Už-5084/2011 to učinila kada je u primeni bio Zakon o stambenim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 8/81 – prečišćeni tekst, 18/81 i 38/84), bez značaja je, imajući u vidu odredbu člana 40. stav 1. Zakona o stanovanju.

Ustavni sud, takođe, uzima u obzir i odredbe Zakona o stanovanju i održavanju zgrada („Službeni glasnik RS“, broj 104/16), kojima je, pored ostalog, uređeno pitanje zakupa na neodređeno vreme stana u svojini građana. Tako je odredbama navedenog zakona predviđeno pravo zakupca takvog stana, tj. zakupca koji je to pravo stekao u skladu sa zakonom i stan koristi po pravnom osnovu – član 140. stav 1, kasnije zamenjen samostalnom odredbom člana 52. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, broj 9/20), na preseljenje u stan u javnoj svojini, pod uslovima i na način predviđen zakonom, koje pravo, u slučaju njegove smrti, imaju članovi njegovog porodičnog domaćinstva – član 141.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da nema razloga da u ovom ustavnosudskom predmetu odstupi od svog stava iznetog u Odluci Už-5084/2011 od 17. januara 2013. godine o ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava. Stoga je Ustavni sud ocenio da mešanje u pravo na poštovanje doma nije bilo u skladu sa zakonom, a što za posledicu ima povredu tog prava.

U takvoj situaciji, po pravilu, nije se potrebno dalje upuštati u ocenu ispunjenosti drugih uslova za dopušteno mešanje u pravo na poštovanje doma iz člana 8. stav 2. Evropske konvencije. Ipak, Ustavni sud smatra da je, u okolnostima konkretnog slučaja, neophodno ukazati i na to da prvostepeni sud u svojoj presudi nije razmatrao navode podnositeljke kojima je ukazivala na pitanje prava na poštovanje doma, već je samo utvrđivao činjenice relevantne za postojanje zakonitog pravnog osnova za korišćenje predmetnog stana, odnosno ispunjenost zakonom propisanih uslova za iseljenje iz stana. Drugostepeni sud, pak, u osporenoj presudi posebno ceni navod podnositeljke o propustu prvostepenog suda da primeni odredbu člana 8. Evropske konvencije, pa s tim u vezi, konstatuje da iako sporni stan predstavlja njen dom, u pitanju je svojina tužioca – protivtuženog, a svako mešanje pokreće pitanje iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, koji garantuje pravo na mirno uživanje svojine.

Kada stranka u postupku istakne prigovor mešanja u pravo na poštovanje doma, sudovi su dužni da razmotre i ocene činjenice na kojima stranka temelji takve svoje tvrdnje, i to ne samo one koje se tiču zakonitosti mešanja, naravno, ako ocene da je ono u skladu sa zakonom, već i one koje se odnose na ispunjenost drugih uslova iz člana 8. stav 2. Evropske konvencije, uključujući i pitanje srazmernosti i opravdanosti mešanja (videti Odluku Už-2486/2017 od 26. decembra 2019. godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Beogradu, u suštini, izrazio stav da iseljenje podnositeljke ustavne žalbe predstavlja mešanje u njeno pravo na poštovanje doma, koje je usmereno na postizanje jednog od legitimnih ciljeva utvrđenih članom 8. stav 2. Evropske konvencije – zaštita prava drugih, konkretno, imovinskih prava tužioca – protivtuženog. Međutim, izostao je odgovor na poslednje pitanje – da li je mešanje bilo neophodno u demokratskom društvu, odnosno, da li je bilo proporcionalno legitimnom cilju čijem se postizanju težilo. U okolnostima konkretnog slučaja, postoje dva suprotstavljena privatnopravna interesa. Vlasnik spornih prostorija je tužilac – protivtuženi, koji bi iseljenjem podnositeljke stupio u posed svoje imovine i time došao u priliku da svojinska ovlašćenja vrši u punom obimu. S druge strane, interes je podnositeljke ustavne žalbe da nastavi da živi u predmetnom stanu, imajući u vidu da se u njemu neprekidno nalazi više od dve decenije i da je tu sa svojim suprugom vodila porodični život, sve do njegove smrti, zbog čega, i po shvatanju Apelacionog suda u Beogradu, ta nepokretnost predstavlja njen dom, u smislu člana 8. stav 1. Evropske konvencije. Reč je, dakle, o interesu koji bi za podnositeljku ustavne žalbe mogao biti od egzistencijalne važnosti. Budući da Apelacioni sud u Beogradu nije obrazložio zašto u konkurenciji navedenih privatnopravnih interesa prednost treba dati tužiocu – protivtuženom, Ustavni sud nalazi da podnositeljki u predmetnom parničnom postupku nisu obezbeđene odgovarajuće procesnopravne garancije sa stanovišta zaštite prava na poštovanje doma. Stoga, po oceni Ustavnog suda, takav propust, takođe, predstavlja razlog za utvrđenje povrede prava na poštovanje doma. Sličan stav je zauzeo i ESLjP u više svojih odluka (videti, pored ostalih, presude Paulić protiv Hrvatske, broj predstavke 3572/06, od 22. oktobra 2009. godine, stav 45. i Brezec protiv Hrvatske, broj predstavke 7177/10, od 13. jula 2012. godine, stav 50.).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8939/19 od 5. decembra 2019. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na poštovanje doma iz člana 8. Evropske konvencije, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10533/18 od 23. maja 2019. godine, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

 

Slični dokumenti

• Už 8206/2017: Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 26 godina
• Už 1342/2015: Odluka Ustavnog suda o zaštiti prava na dom u sporu o iseljenju
• Už 5084/2011: Odbijena ustavna žalba za isplatu naknade za topli obrok i regres državnim službenicima
• Už 2486/2017: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na poštovanje doma