Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu Zorana Ratkovića izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je parnični postupak trajao preko šest godina, utvrđeno je da je podnosilac žalbe svojim ponašanjem značajno doprineo odugovlačenju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bose Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Ratkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Ratkovića iz javljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 40/04, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Ratković iz Beograda je 17. januara 201 1. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 275/10 od 15. septembra 2010. godine i zbog trajanja postupka koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 40/04, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je u parničnom postupku koji je vođen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 40/04 i pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž1. 275/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Naime, ističe da je 4 . februara 200 4. godine podneo tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi isplate razlike zarade, a da je ovaj parnični postupak pravnosnažno okončan po proteku šest godina, umesto zakonom propisanih šest meseci. Podnosilac je osporio i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 275/10 od 15. septembra 2010. godine kojom je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev, zbog povrede prava na pravično suđenje, s obzirom na to da je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, pretrpeo štetu povodom isplate zarade , jer ministar odbrane nije donosio odluku o vrednosti boda za obračun zarade, a suprotno važećim zakonskim propisima i podzakonskim aktima, što Apelacioni sud nije uvažio kao razlog. Smatra da je ovakvom odlukom suda diskriminisan i da su sudovi različito postupali u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Predlaže da sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu odluku i naknadi mu materijalnu i nematerijalnu štetu koju je pretrpeo u osporenom postupku.

Podnosilac se istovremeno pozvao i na povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ali obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. Ustava Republilke Srbije suštinski ne razlikuju od navedenih odredaba Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povred e ovog prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.



2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku..

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.



3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 14728/10 (ranije P1. 40/04 Petog opštinskog suda u Beogradu) utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 4 . februara 200 4. godine podneo tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene Državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane, radi isplate razlike zarade.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P1. 40/04 od 16. aprila 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, kao neosnovan, i odlučeno da svaka strana snosi svoje troškove.

Do odlučivanja u prvom stepenu, navedenom presudom, Opštinski sud je zakazao 17 ročišta za glavnu raspravu. Održano je osam ročišta za glavnu raspravu na kojima je određeno i sprovdeno veštačenje po veštaku ekonomsko- finansijske struke i saslušan veštak . Preostalih devet ročišta ostalo je neodr žano iz sledećih razloga: sa pripremnog rošišta izostale su obe stranke iako su uredno bile pozvane, pet ročiša je odloženo na predlog tužioca (radi zauzimanja pravnog stava Vrhovnog suda povodom spornog pravnog pitanja, da bi angažovao novog punomoćnika, jer je predložen prekid postupka zbog razdvajanja državne zajednice Srbija i Crna Gora, jer je neposredno na ročištu predao predlog za dostavljanje predmeta Vrhovnom sudu radi rešavanja spornog pitanja i zbog dostavljanja sudske prakse), a jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jer nije bilo dokaza da je tuženi uredno pozvan.

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 1. avgusta 2008. godine, koja je uručena tuženom 8. septembra 2008. godine, pa kako nije bilo odgovora na žalbu tuženog, Opštinski sud je izdao dostavnu naredbu 18. septembra 2008. godine da se spisi predmeta proslede Okružnom sudu u Beogradu. Po izvršenoj reformi pravosuđa, o izjavljenoj žalbi odlučivao je Apelacioni sud u Beogradu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 275/10 o d 15. septembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P1. 40/04 od 16. aprila 2008. godine godine. U obrazloženju presude, između ostalog, je navedeno da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, našavši da je tužiocu u tuženom periodu pravilno utvrđena i isplaćivana zarada od strane tuženog u skladu sa odredbama merodavnog zakona i uredbe, citiranim u obrzloženju, te je stoga drugostepeni sud kao pravilnu i na zakonu zasnovanu prvostepenu odluku u celosti potvrdio. Obijeni su kao neosnavni razlozi žalbe koji su se odnosili na sastanak sa zastupnikom tužene kada je postignut načelni dogovor kako da se sudi u ovim parnicama, jer tužilac za ove navode nema činjenično uporište , kao i navod žalbe da je vrednost boda bila niža od zakonom utvrđene , jer tužilac zanemaruje da slovo zakona ne definiše ni vrednost boda ni način njenog određivanja, već merila za obezbeđenje novčanih sredstava za ovu namenu dok vrednost boda određuje ministar odbrane na osnovu ovlašćenja iz uredbe; nije ni prihvaćen navod žalbe da se prvost epeni sud nije osvrnuo na nalaz veštaka iz razloga što je suština da se odgovarajuće odredb e Zakona o Vojsci Jugoslavije ne primenjuju neposredno, već je merodavan ukupan iznos sredstava za plate civilnih lica u Vojsci, a u okviru tog iznosa sredstava, i zavisno od toga , određuje se vrednost boda . Takođe, sud nalazi da tužilačka strana nije dokazala da je bilo moguće odrediti znatno veću vrednost boda uzimajući u obzir sve zaposlene kojima je obračunavana i isplaćivana plata iz budžetskih sredstava. Spisi predmeta po žalbi vraćeni su prvostepnom sudu 1. decembra 2010. godine. Ova presuda uručena je punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, 22. decembra 2010. godine.



4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), bio je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak od dana podnošenja tužbe pred Petim opštinskim sudom u Beogradu do dana dostavljanja drugostepene odluke trajao š est godina i osam meseci i 18 dana .

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od sledećih kriterijuma: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanj a sudova u konkretnom slučaju, kao i značaj a istaknutog zahteva za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak bio relativno činjenično i pravno složen, a posebno u pogledu izvođenja dokaza veštačenjem.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on, kao tužilac u parničnom postupku, u znatnoj meri doprineo produžavanju postupka jer je , pored izostanka sa pripremnog ročišta na koje je uredno bio pozvan , na njegov predlog, odnosno predlog njegovog punomoćnika odloženo pet zakazanih ročišta .

Ocenjujući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud redovno, prosečno četiri puta godišnje zakazivao ročišta za glavnu raspravu, osim u periodu od 11 meseci (18. april 2005. godine do 16. mart 2006. godine), po predlogu punomoćnik a tužioca da se zastane sa postupkom do zauzimanja pravnog stava Vrhovnog suda povodom spornog pravnog pitanja. Međutim, kako je odlaganje još četiri ročišta bilo na predlog tužioca, sa jednim njegovim izostankom, do donošenja prvostepene presude proteklo je četiri godine i dva i po meseca . Na strani Apelacionog suda u Beogradu, kao drugostepenog suda nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka jer je postupak odlučivanja u žalbi sproveo u razumnom roku od jedne godine i pet meseci.

Kako se u konkretnom slučaju radi o radnom sporu, efikasno rešavanje spora bilo je nesumnjivo od značaja za podnosioca , iako njegovo ponašanje nije bilo u skladu sa nastojanjem da se postupak okonča bez odugovlačenja. Pored ovoga, Ustavni sud ukazuje da rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora, na koji se on poziva, predstavlja instrukcioni rok u ovoj vrsti parnica, jer je nesporno da postupak neće biti obustavljen ukoliko ne bude prav nosnažno okončan u roku od šest meseci, a što bi bila pravna posledica da je reč o prekluzivnom roku.

Polazeći od izloženog, upravo ocene navedenih kriterijuma u osporenom postupku, a pre svega doprinosa podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka, Ustavni sud je utvrdio da trajanjem predmetnog postupka od šest godina , osam meseci i 24 dana, u konkretnom slučaju rešenog u dve instance, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.



6. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo u predmetnom parničnom postupku donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 275/10 o d 15. septembra 2010. godine, Ustavni sud je imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, u kojoj se ponavljaju razlozi iz žalbe protiv prvost epene presud e, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom, najpre, osporava navedenu presudu u pogledu pravilnosti činjeničnog stanja utvrđenog tokom sprovedenog parničnog postupka i ocenu izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, što nisu ustavnopravni razlozi za pobijanje drugostepene presude. Podnosilac osporava i pravilnu primenu materijalnog prava, ali Ustavni sud odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud je stanovišta da je Apelacioni sud dovoljno i jasno obrazložio osporenu odluku, osvrnuvši se na sve razloge žalbe, koji su u suštini ponovljeni i u ustavnosudskom postupku, i da se takvo obrazloženje ne može smatrati arbitrarnim.

Razmatrajući navode podnosioca da je donošenjem osporene presude povređeno njegovo pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima, kako podnosilac nije dostavio dokaze da je drugostepeni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

Konačno, u odnosu na pozivanje na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno samostalno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te da do njegove povrede može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog određenog ljudskog prava ili slobode.

Kako u konkretnom slučaju nije utvrđena povreda bilo kog Ustavom garantovanog prava ili slobode, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnju podnosioca ustavne žalbe da je osporenom presudom povređeno načelo zabrane diskriminacije garantovano članom 21. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br.109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), u odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.



7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević