Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe privatnog tužioca

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu privatnog tužioca izjavljenu zbog oslobađajuće presude u krivičnom postupku. Sud je zauzeo stav da pravo na pravično suđenje u krivičnom postupku primarno pripada okrivljenom, a ne privatnom tužiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Lujića iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Zorana Lujića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K-511/10 od 24. decembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 950/11 od 22. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Lujić iz Rume podneo je Ustavnom sudu 9. maja 2011. godine, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K-511/10 od 24. decembra 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 950/11 od 22. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredbi Ustava i Zakona proizilazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava ili slobode čija se zaštita traži ustavnom žalbom, povređena ili uskraćena onom licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe Ustavnom sudu obraća kao privatni tužilac u krivičnom postupku u kome su donete osporene presude Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici K-511/10 od 24. decembra 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.1. 950/11 od 22. marta 2011. godine. Iz sadržine ustavne žalbe proizilazi da se njom ukazuje da je osporenim presudama povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, jer je krivični postupak pravnosnažno okončan tako što je okrivljeni oslobođen od optužbe da je prema privatnom tužiocu izvršio krivična dela uvrede i klevete.

Odredbom člana 32. Ustava, između ostalog, zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret, to se, po oceni Ustavnog suda, u krivičnom postupku Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje pre svega okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 46/06, 47/07 i 122/08), kojom je propisano da se ovim Zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da privatni tužilac, kao ni oštećeni kao tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni Ustavom zajemčeno, ni zakonom utvrđeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se privatni tužilac ne može pozivati na to da mu je pravnosnažnom sudskom presudom kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe da je učinio krivično delo za koje je optužen privatnom krivičnom tužbom, povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava. Ovakav stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u presudi Krzak protiv Poljske, st. 23. i 24, od 6. aprila 2004. godine, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je ocenio da je inkompatibilna ratione materiae sa odredbama Konvencije.

4. Kako podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju ne navodi ustavnopravne razloge za povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o ustavnom sudu.

5. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe privatnog tužioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti