Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu. Sud je ocenio da ukupno trajanje postupka od dve godine i sedam meseci, uključujući i revizijski postupak, ne predstavlja nerazumno dug rok.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Krstanović iz Bačkog Maglića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljiljane Krstanović izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 839/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Krstanović iz Bačkog Maglića je podnescima od 23. aprila i 14. jula 2010. godine, preko Sindikata Solidarnost iz Novog Sada, koji predstavlja Milan Starović, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede načela i prava iz čl. 21. i 22, člana 3 2. stav 1, člana 58. stav 1, člana 60. stav 4. i člana 145. stav 3. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 839/07 i protiv presude P1. 839/07 od 17. aprila 2008. godine donete u istom postupku .

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navela: da je u osporenom postupku prekoračen razumni rok suđenja; da su sudije nepravično i pristrasno sudile, te da nisu utvrdile koje zakonske odredbe poslodavac nije poštovao; da sud nije ni utvrđivao olakšavajuće okolnosti u smislu da se utvrdi stepen povrede radne discipline, odnosno da li je ponašanje takvo da mora biti prekinuto otkazom ugovora o radu; da je Vrhovni sud Srbije u mnogim postupcima utvrđivao da li je stepen povrede takav da mora da vodi prestanku radnog odnosa; da joj je povređeno pravo na rad jer, u vr eme protesta, mesecima nije imala nikakvu zaradu, a sud ovo nije uzeo u obzir; da joj je povređeno načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda jer su joj sudovi uskratili pravo na sudsku zaštitu dozvoljavajući kršenje člana 60. Ustava od strane poslodavca; da joj je povređeno pravo na imovinu, budući da su zaposleni, u vreme protesta, zajedno sa malim akcionarima, imali 30% akcija stečenih na osnovu zakona u "Petar Drapšin" AD Novi Sad, a da im je lošim poslovanjem, prekomernim zaduživanjem i opterećivanjem hipotekama, onemogućeno da uživaju ovo pravo; da je postupanjem suda povređeno načelo o obaveznosti sudske odluke, jer su u praksi učinili neobaveznom presudu Vrhovnog suda Srbije U. 6492/04 od 24. novembra 2005. godine; da je presudom suda povređeno načelo o zabrani diskriminacije, tako što je izvršena diskriminacija po osnovu sindikalne pripadnosti, odnosno zauzimanjem stava da je Gradski sindikat metalaca Novog Sada viši organ Samostalnog sindikata "Petar Drapšin" AD Novi Sad, iako sindikati imaju svojstvo pravnog lica i samostalni su. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je došlo do povreda navedenih prava i načela, kao i da poništi presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 839/07 od 17. aprila 2008. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 839/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Ljiljana Krstanović iz Bačkog Maglića, ovde p odnositeljka ustavne žalbe, zajedno sa još troje tužilaca, podnela je 30. jula 2007. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu, preko Samostalnog sindikata grada Novog Sada, odnosno punomoćnika Lazara Brborića iz Službe pravne pomoći, tužbu protiv tuženog "Petar Drapšin" AD Novi Sad, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o utvrđivanju prava , obaveza i odgovornosti tužilaca, kao nezakonitog i vraćanja tužilaca na rad.

Odgovor tužilaca na tužbu primljen je u Opštinskom sudu u Novom Sadu 5. septembra 2007. godine, a 5. oktobra 2007. godine održano je pripremno ročište. Na ročištu održanom 13. decembra 2 007. godine saslušani su tužioci prvog do četvrtog reda i naloženo je strankama da dostave dokumentaciju i izjašnjenja na podneske predate na ročištu , na ročištu 8. februara 2008. godine saslušan je svedok predložen od strane tužilaca, a na ročištu 17. aprila 2008. godine saslušan je zakonski zastupnik tuženog i izvedeni dokazi čitanjem spisa i celokupne pismene dokumentacije, te je zaključena glavna rasprava.

Opštinski sud u Novom Sadu je 17. aprila 2008. godine doneo osporenu presudu P1. 839/2007 kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je sud utvrdio činjenično stanje, te primenom odredaba Zakona o radu ( "Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05) i ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti od 19. juna 2003. godine, zaključenih između tužilaca i tuženog, utvrdio da su tužioci, odlaskom na protest ispred sedišta Agencije za privatizaciju u Novom Sadu u radno vreme, učinili povredu radne obaveze , zbog koje je i usledio otkaz ugovora o radu.

Rešavajući o žalbi tužilaca izjavljenoj podnescima od 16. i 20. maja 2008. godine, Okružni sud u Novom Sadu je 6. novembra 2008. godine doneo presudu Gž. 5151/08 kojom je potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju je navedeno: da je pobijana presuda doneta bez bitnih povreda postupka, a da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo; da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je otkaz ugovora o radu zakonit; da su tužioci već zaključenjem ugovora o radu bili upoznati da nepoštovanje radne obaveze ulaska i izlaska iz kruga preduzeća bez odobrenja ovlašćenog lica predstavlja mogućnost za otkaz govora o radu; da su tužioci takođe bili upoznati da se okupljanje na koje su otišli smatra protestom, a ne štrajkom, imajući u vidu da se ne radi o zaštiti profesionalnih i ekonomskih interesa, već o protestu koji ima veze sa privatizacijom iz 2004. godine; da je drugostepeni sud našao da su ostali žalbeni navodi irelevantni; da ne postoje razlozi zbog kojih se prvostepena presuda pobija, kao ni razlozi na koje sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužioci su 31. decembra 2008. godine izjavili reviziju protiv drugostepene presude, koja je nakon dostavljanja na izjašnjenje tuženom i Republičkom javnom tužilaštvu, upućena Vrhovnom kasacionom sudu 5. februara 2009. godine.

Vrhovni kasacioni sud je 4. marta 2010. godine doneo presudu Rev II 252/10 kojom je odbio reviziju tužilaca kao neosnovanu. U obrazloženju revizijske presude je navedeno: da je utvrđeno da su tužioci izaš li iz kruga preduzeća bez odobrenja ovl ašćenog lica ne bi li učestvovali u protestu; da je organizovani skup protest, a ne štrajk, budući da za cilj nije imao zaštitu profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada; da su tužioci bili upoznat i sa upozorenjem tuženog da će se navedeni izlazak smatrati kao povreda radne obaveze u skladu sa ugovorom o radu i da je nesumnjivo da je ponašanje tužilaca takvo da se tumači kao povreda radne obaveze predviđena samim ugovorom o radu , gde je decidno navedeno da takva povreda povlači prestanak radnog odnosa otkazivanjem ugovora o radu od strane poslodavca. Po oceni tog a suda, tužiocima je pravilno je otkazan ugovor o radu.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član. 21. stav 3.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.); da su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole (član 145. stav 3.).

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 , 111/09 i 36/11), kojima je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnog odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.) .

Odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak tr ajao dve godine i sedam meseci.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od složenosti predmeta, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova, kao i od značaja istaknutog prava.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio: da ovaj parnični postupak nije iziskivao složeniji dokazni postupak; da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužem trajanju postupka; da su sudovi postupali efikasno tokom celog postupka, imajući u vidu da su u navedenom periodu i pravnosnažno odlučili o tužbenim zahtevima i okončali revizijski postupak; da je u osporenom postupku odlučivano o v eoma značajnom pravu podnositeljke ustavne žalbe.

Po oceni Ustavnog suda, postupak pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 839/07 koji je pravnosnažno okončan za godinu dana i nešto više od tri meseca, nije nerazumno dug sa stanovišta ustavnog prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud posebno ističe činjenicu da je, saglasno odredbi člana 195. stav 3. Zakona o radu, propisan rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora. Navedeni rok od šest meseci nije prekluzivan, već instrukcioni, iz čega proizlazi da njegovo kršenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, ukupno trajanje parničnog postupka od dve godine i nešto manje od sedam meseci ne može se smatrati nerazumno dugim rokom, kada se ima u vidu da je u okviru ovog roka okončan i postupak po vanrednom pravnom sredstvu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je našao da podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu.

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na istaknutu povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i iznete razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnositeljka u suštini žali na primenu materijalnog prava prilikom donošenja osporenih presuda .

Međutim, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da osporena presuda sadrži dovoljno i jasno obrazloženje odluke koja se zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da je Vrhovni sud Srbije u svemu obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari, kada je odbio reviziju izjavljenu protiv drugostepen presude kao neosnovanu. U pogledu navoda podnositeljke o pristrasnom suđenju, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu pruženi nikakvi dokazi o tome. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke, koji u osnovi izražavaju nezadovoljstvo podnositeljke donetom sudskom odlukom, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda, te je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje.

7. S obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, kao i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava i sadržinu odredbe člana 145. stav 3. Ustava, u kome je utvrđeno da „ su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole“, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da su joj osporenom presudom povređena navedena ustavna načela i prava, jer se njihova sadržina ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja u osporenoj presudi, te je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka .

8. Polazeći od iznetog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) , kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti