Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu Z. D. izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku. Iako je postupak trajao preko osam godina, Sud je ocenio da odgovornost za dužinu trajanja nije na sudu, već na podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2094/2013
12.05.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, čanovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i Z. D . iz Lapova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se ustavna žalba Z. D . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Požarevcu u predmetu K. 244/05-40, kasnije pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu K. 45/10-40.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. D . iz Lapova podneo je Ustavnom sudu , 16. marta 2013. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Požarevcu u predmetu K. 244/05-40, kasnije pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu K. 45/10-40.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je u navedenom krivičnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naveo je okolnosti, koje se po njegovom mišljenju, mogu staviti na teret sudu, a koje su doprinele nerazumnom trajanju postupka.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalb u, spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu u predmetu K. 45/10-40 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Opštinsko javno tužilaštvo u Požarevcu je, 14. marta 2005. godine, protiv podnosioca ustavne žalbe, kao osumnjičenog, podnelo predlog za preduzimanje istražnih radnji Opštinskom sudu u Požarevcu.

Nakon saslušanja okrivljenog, troje svedoka i obavljenog medicinskog veštačenja, Opštinsko javno tužilaštvo u Požarevcu je 9. maja 2005. godine podiglo optužnicu kojom je okrivljenom stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 3. u vezi člana 195. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS.

Optužnica je stupila na pravnu snagu 8. jula 2005. godine, kada je odlučeno o izjavljenom prigovoru.

Do donošenja prvostepene presude, sud je glavni pretres zakazao 19 puta, a održao samo osam puta. Glavni pretres sedam puta nije održan zbog izostanka uredno obaveštenog okrvljenog (od čega je dva puta dostavio potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad, jednom je molio da se pretres neodrži radi angažovanja novog branioca i jednom zbog poslovnih obaveza). Glavni pretres jednom nije održan na saglasan predlog učesnika u postupku, jednom zbog nedolaska branioca okrivljenog, jednom jer je okrivljeni neposredno pre početka glavnog pretresa tražio izuzeće javnog tužioca (zahtev je odbačen jer u njemu nije naveden nijedan zakonski razlog za izuzeće) i jednom jer se predmet nalazio u Vrhovnom sudu radi odlučivanja o zahtevu okrivljenog za delegaciju nadležnosti (zahtev je odbačen kao nedozvoljen jer okrivljeni ne spada u krug lica koja su zakonom ovlašćena da podnesu ovaj zahtev). Okrivljeni je podneo i zahtev za izuzeće predsednika Opštinskog suda u Požarevcu, koji je takođe odbačen, zahtev za sprovođenje istrage protiv sudije koja je postupala u predmetu i krivičnu prijavu protiv predsednika Opštinskog suda u Požarevcu. U cilju obezbeđivanja prisustva učesnika u postupku, sud je jednom naredio da se okrivljeni prinudno dovede i jednom je novčano kaznio svedoka koji nije došao na glavni pretres, iako je uredno pozvan.

Presudom Opštinskog suda u Požarevcu K. 244/05-40 od 12. novembra 2008. godine okrivljeni je oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela za koje je optužen i osuđen je na novčanu kaznu u iznosu od 40.000 dinara.

Navedena presuda je ukinuta presudom Okružnog suda u Požarevcu Kž. 139/09 od 15. maja 2009. godine.

U ponovnom postupku, sud je glavni pretres zakazao 34 puta, a održao 17 puta. Okrivljeni i njegov branilac nisu došli sedam puta, iako su bili uredno obavešteni. Glavni pretres jednom nije održan zbog sprečenosti postupajućeg sudije, pet puta jer se predmet nalazio na M. fakultetu U . u B . - Insistutu za sudsku medicinu, i tri puta jer se nalazio na M . fakultetu U . u N . S . - Odboru za sudsko-medicinska veštačenja. Sud se šest puta obratio navedenim ustanovama radi dostavljanja predmeta. U toku postupka izveden je dokaz saslušanjem 13 svedoka i tri sudska veštaka, obavljeno je medicinsko i saobraćajno-tehničko veštačenje. M . fakultet U. u B . je izradio osnovni nalaz, dopunski nalaz i izjašnjenje, veštačenje je potom obavio i M . fakultet U . u N . S. Okrivljeni je podneo zahtev za izuzeće v.f. predsednika Višeg suda u Požerevcu, pritužbu na rad postupajućeg sudije, zahtev za njegovo izuzeće i prijavu Disciplinskom tužiocu.

Nakon reforme pravosuđa, postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu K. 45/10-40.

Rešenjem Osnovnog suda u Požarevcu K. 45/10-40 od 4. decembra 2013. godine krivični postupak protiv okrivljenog je obustavljen, zbog odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja.

4. Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, 9. maja 2005. godine, kada je protiv njega podignuta optužnica, do 4. decembra 2013. godine, kada je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak u odnosu na podnosioca ustavne žalbe trajao osam godina i sedam meseci , što može ukazivati da nije okončan u okviru razumnog roka.

Polazeći od toga da je pojam trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavnih žalbi tokom postupka, postupanj a nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak bio složen, imajući u vidu da je za utvrđivanje sporne činjenice – vrste povreda koje je oštećena pretrpela u saobraćajnoj nesreći, povodom koje se protiv podnosioca vodio krivični postupak, bilo neophodno izvesti dokaz saslušanjem većeg broja svedoka i veštačenjem, koje je bilo potrebno i dopuniti i ponoviti od strane druge ustanove za veštačenje.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe , kao okrivljenom , bilo u interesu da se postupak što pre okonča, ali da je svojim ponašanjem doprineo njegovom dužem trajanju. Naime, glavni pretres je odložen čak 14 puta zbog izostanka okrivljenog ili njegovog branioca, iako su bili uredno pozvani, zbog čega je sud jednom naredio da se okrivljeni prinudno dovede. Iako su neki od tih izostanaka pravdani zdravstvenim ili poslovnim razlozima na strani podnosioca, činjenica da je do odlaganja glavnog pretresa došlo usled razloga koji se njega tiču, ne može se staviti na teret sudu. Pored toga, jednom je glavni pretres odložen na saglasan predlog svih učesnika u postupku i jednom jer je okrivljeni neposredno pre glavnog pretresa tražio izuzeće javnog tužioca. Okrivljeni je više puta podnosio pritužbe na rad postupajućeg sudije (u jednoj od njih je napomenuo i da se glavni pretres često zakazuje na 15 dana), tražio je izuzeće sudije, predsednika suda, v.f. predsednika Višeg suda, delegaciju nadležnosti, podneo je prijavu Disciplinskom tužiocu, krivičnu prijavu protiv sudije, zahtev za sprovođenje istrage protiv sudija, što predstavlja njegovo pravo, ali se duže trajanje postupka zbog korišćenja ovih ovlašćenja ne može pripisati sudu.

Razmatrajući kriterijum postupanja sudova, Ustavni sud ocenjuje da je sud nastojao da se glavni pretres održi, zakazujući ga u kratkim vremenskim razmacima, određujući prinudno dovođenje okrivljenog i urgirajući da se nalazi veštaka dostave što pre.

Do povrede prava na suđenje u razumnom roku može doći samo ako je za nerazumno trajanje krivičnog postupka pretežno odgovoran sud. Samo ona odlaganja za koja se država može smatrati odgovornom mogu opravdati ocenu da je prekoračen razumni rok (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Napijalo protiv Hrvatske, broj. 66485/01 od 13. novembra 2003. godine, stav 61.). Od stranke u postupku se očekuje da pokaže ažurnost u preduzimanju procesnih radnji koje su za nju relevantne i da se uzdrži od taktike odlaganja, ali se od okrivljenog ne može očekivati da aktivno doprinese ubrzanju postupka koji može dovesti do njegove osude. Ipak, postupci podnosioca mogu predstavljati objektivnu činjenicu koja se ne može prepisati sudovima, što se mora uzeti u obzir pri određivanju da li je postupak trajao duže od razumnog roka (videti presudu Eckle protiv Nemačke, broj 8130/78 od 15. jula 1982. godine, stav 82.). Stoga, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, a naročito ponašanje okrivljenog u postupku, Ustavni sud je ocenio da se odgovornost za trajanje krivičnog postupka ne može pripisati sudu, te da podnosiocu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

5. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odre daba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu i doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti