Odbacivanje ustavne žalbe u radnom sporu zbog nedostatka ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Nišu u radnom sporu. Utvrđeno je da žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu Ustavom zajemčenih prava, već izražava nezadovoljstvo ishodom postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Ćokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Rastka Mitića iz Poloma, opština Vladičin Han, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. septembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Rastka Mitića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 412/10 od 4. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rastko Mitić iz Poloma, opština Vladičin Han, podneo je 9. maja 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 412/10 od 4. marta 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede odredaba člana 3. i člana 60. stav 4. Ustava.
U ustavnoj žalbi se navodi da je suđenje ''neopravdano trajalo četiri godine, a tužiocu nije priznata tražena sudska zaštita'', te da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu samo iz razloga što se kao tuženi poslodavac javlja javno preduzeće čiji je osnivač Republika Srbija.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, Ustavni sud je utvrdio da se pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu vodio radni spor po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tuženog JP ''Srbijašume'' Beograd – Šumsko gazdinstvo Vranje, radi isplate zarade.
Presudom Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 1459/08 od 4. maja 2009. godine obavezan je tuženi da tužiocu plati na ime naknade štete zbog manje obračunate i isplaćene zarade za period od 1. aprila 2004. godine do 4. aprila 2006. godine iznos od 166.761,62 dinara i na ime naknade za prekovremeni rad za 2004. godinu i 2005. godinu iznos od 29.817,93 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. oktobra 2007. godine pa do isplate, kao i iznos od 75.463,18 dinara na ime parničnih troškova, sve u roku od osam dana.
Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 412/10 od 4. marta 2011. godine, u prvom stavu izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca.
U obrazloženju osporene presude se navodi: da je tužilac mašinski inženjer i da je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima i radnim zadacima poslovođe mehaničarske radionice sve do 5. marta 2004. godine; da je kod tuženog proveden postupak restrukturiranja preduzeća, što je dovelo do ukidanja radne jedinice mehanizacija u kojoj je tužilac obavljao poslove poslovođe; da je 2009. godine tuženi doneo novi Pravilnik o sistematizaciji poslova i radnih zadataka po kome je ukinuto radno mesto poslovođe mehaničarske radionice; da je tužiocu ponuđeno radno mesto mehaničar – varilac, što je tužilac prihvatio i potpisao ugovor o radu broj 45000134 od 1. marta 2004. godine, nakon čega je doneto rešenje broj 623 dana 17. marta 2004. godine kojim je tužilac raspoređen na poslove i radne zadatke mehaničara – varioca kod tuženika; da je protiv ovog rešenja tužilac pokrenuo spor pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu kojim je tražio poništaj navedenog ugovora o radu od 1. marta 2004. godine koji se vodio pod brojem P1. 494/04, a koji je okončan povlačenjem tužbe 9. maja 2006. godine; da je zaključeni ugovor ostao na snazi; da je tužilac potpisivanjem novog ugovora o radu od 1. marta 2004. godine pristao da radi na radnom mestu sa nižom stručnom spremom, pa ne može tražiti razliku u zaradi između radnog mesta na kome je ranije radio, jer je to radno mesto ukinuto, i radnog mesta za koje je potpisao ugovor o radu 1. marta 2004. godine.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je osporenom presudom povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zato što je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu samo iz razloga što se kao tuženi – poslodavac javlja preduzeće čiji je osnivač Republika Srbija.
Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povreda Ustavom zajemčenog prava podnosioca ustavne žalbe koje je u ustavnoj žalbi označeno, već podnosialac interpretira sadržinu osporene presude, kao i sadržinu prvostepene presude, te odredbe Ustava na čiju se povredu poziva.
Takođe, samo navod podnosioca da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i ''odbio tužbeni zahtev samo iz razloga što se kao tuženi – poslodavac javlja javno preduzeće čiji je osnivač Republika Srbija'' ne može ukazivati na povredu označenih prava.
Kako se u ustavnoj žalbi ne ističu drugi razlozi, Ustavni sud je konstatovao da se izneti navod ne može smatrati ustavnopravnim razlogom kojim se ukazuje na povredu označenih prava. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku utvrđuje činjenično stanje i ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, ili diskriminatorno na štetu jedne od stranaka, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u osporenoj presudi došlo do proizvoljne primene zakona. Apelacioni sud je za svoju odluku dao jasne, logične i dovoljno obrazložene razloge, pa takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrarnim.
Ocenjujući navode podnosioca koji se odnose na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da se povreda tog ustavnog prava dovodi isključivo u vezu sa dužinom trajanja sudskog postupka, koji je pred dve sudske instance u ovoj pravnoj stvari trajao četiri godine. Ustavni sud je ocenio da se navedeno trajanje postupka u konkretnom slučaju objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, te u tom smislu izneti navodi ustavne žalbe nisu prihvatljivi.
Kako podnosilac povredu prava iz člana 60. stav 4. Ustava obrazlaže na isti način kao i povredu prava na pravično suđenje, to iz iznetih razloga nisu ustavnopravno prihvatljivi navodi o povredi označenog Ustavom zajemčenog prava.

5. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe kojima se poziva na povredu načela vladavine prava iz člana 3. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim odredbama ne jemči nijedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o jednom od osnovnih načela na kojem, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog načela akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom došlo do povrede navedenog načela, navodi o učinjenoj povredi moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Odbacivanje ustavne žalbe u radnom sporu zbog nedostatka ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti