Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko šest godina. Neprihvatljivo je da je apelacioni sud odlučivao o žalbi skoro četiri godine. Deo žalbe protiv presuda je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2097/2010
13.06.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Bogoljuba Kostića iz Knjaževca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Bogoljuba Kostića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Knjaževcu P1. 616 /05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bogoljub Kostić iz Knjaževca je 23. aprila 2010. godine, preko punomoćnika Dragane Videnović i Mileta Petkovića, advokata iz Bora, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, koju je dopunio 21. septembra 2011. godine, protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 23/10 od 11. februara 2010. godine i Vrhovnog kasacionog suda RevII. 2000/10 od 1. juna 2011. godine, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke, zajemčenih odredbama člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije. Podnosilac se istovremeno pozivao i na povredu prava garantovanih čl. 1, 6, 13. i 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe, iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome su donete osporene presude, na vodi da osporenom drugostepenom presudom sud nije savesno i brižljivo ocenio svaki dokaz posebno i sve dokaze zajedno, niti je presudu doneo na osnovu rezultata celokupnog postupka kako je propisano članom 8. Zakona o parničnom postupku. Podnosilac, takođe, iz istih razloga osporava i revizijsku presudu. Ustavnom žalbom se osporava i dužina trajanja predmetnog parničnog postupka, jer nije okončan u zakonom predviđenom roku od šest meseci od dana pokretanja. Stoga podnosilac smatra da su mu povređena označena ustavna prava, pa predlaže da se osporene presude ponište.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Knjaževcu P1. 616/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je u svojstvu tužioca 11. jula 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Knjaževcu protiv tuženog JKP „Standard“ Knjaževac, radi poništaja rešenja tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i vraćanja na rad.

U sprovedenom prvostepenom postupku do donošenja presude Opštinskog suda u Knjaževcu P1. 616/05 od 24. februara 2006. godine, zakazano je ukupno sedam ročišta za glavnu raspravu, od kojih su četiri ročišta održana i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i svedoka, dok ostala tri ročišta nisu održana bez krivice tužioca.

Tuženo Javno komunalno preduzeće je 20. aprila 2006. godine dostavilo žalbu prvostepenom sudu izjavljenu protiv navedene prvostepene presude.

Odlučujući o navedenoj žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je 11. februara 2010. godine doneo osporenu presudu Gž1. 23/10 kojom je preinačio presudu Opštinskog suda u Knjaževcu P1. 616/05 od 24. februara 2006. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca.

Tužilac je 21. aprila 2010. godine dostavio Osnovnom sudu u Zaječaru - Sudska jedinica u Knjaževcu reviziju izjavljenu protiv navedene drugostepene presude. Revizija je 29. novembra 2010. godine dostavljena Vrhovnom kasacionom sudu na odlučivanje.

Postupajući po navedenoj reviziji, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev II. 2000/10 od 1. juna 2011. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 23/10 od 11. februara 2010. godine. U obrazloženju revizijske presude je, pored ostalog, navedeno da je drugostepeni sud na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad. Naime, tužilac je obavljao poslove svog radnog mesta u alkoholisanom stanju, što predstavlja ponašanje zbog kojeg ne može da nastavi sa radom kod tuženog i otkazni razlog iz člana 179. tačka 3. Zakona o radu. Takođe su bili ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa tužioca i na osnovu člana 179. tačka 2 ) navedenog zakona, jer je ugovorom o radu od 2 . aprila 2003. godine, zaključenim između parničnih stranaka, bilo propisano da dolazak na posao u alkoholisanom stanju predstavlja nepoštovanje radne discipline zbog kojeg poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor. Revizijska presuda je 8. septembra 2011. godine dostavljena punomoćniku tužioca.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) je bilo propisano: da s tranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbama člana 195. Zakonu o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano da se protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava, a da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na parnični postupak koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Knjaževcu P1. 616 /05, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do dostavljanja presude kojom je ovaj postupak trajno okončan proteklo nešto više od šest godina.

Iako utvrđeno trajanje postupka izaziva sumnju u pogledu toga da je postupak okončan u okviru razumnog roka, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja tokom postupka treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje sudova koji vode postupak i značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca ustavne žalbe. Od uticaja ovih činilaca zavisi i ocena da li je konkretni postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja o kojima je sud trebalo da se izjašnjava. U prilog navedenom ukazuje i dokazni postupak koji je sproveden samo saslušanjem parničnih stranaka i svedoka.

Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ničim nije doprineo vremenskom trajanju sudskog postupka, jer za takvo nešto nije ni imao interes. Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer se njime, u suštini, rešavalo o zakonitosti prestanka njegovog radnog odnosa.

Ocenjujući postupanje sudova koji su vodili postupak, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepena presuda doneta za nepunih osam meseci od podnošenja tužbe, ali da je o žalbi izjavljenoj protiv ove presude odlučeno u roku od skoro četiri godine. Polazeći od toga da se u ovom slučaju radilo o klasičnom radnom sporu u kome je tužba podneta protiv odluke o prestanku radnog odnosa podnosioca ustavne žalbe, sa zahtevom, između ostalog, da se osporena odluka poništi i da se tuženi obaveže da podnosioca vrati na rad, Ustavni sud nalazi da je neprihvatljivo za drugostepeni sud da o izjavljenoj žalbi odluči tek posle skoro četiri godine. Stoga je, Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu da navedeni podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, u smislu odredaba člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

6. U pogledu osporenih presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 23/10 od 11. februara 2010. godine i Vrhovnog kasacionog suda RevII. 2000/10 od 1. juna 2011. godine, a imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na te presude, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnonosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu označenih ustavnih prava, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni osnovanost njegovog tužbenog zahteva povodom kojeg je vođena predmetna parnica. Ovo iz razloga što iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da povredu označenih ustavnih prava podnosilac ustavne žalbe obrazlaže, pre svega, nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, odnosno da osporava valjanost ocene izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova. Ovakvo stanovište Ustavnog suda potvrđuje i činjenica da se navodi ustavne žalbe zasnivaju na istovetnim razlozima koje je podnosilac iznosio u reviziji izjavljenoj protiv osporene drugostepene presude.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti