Odbijanje ustavne žalbe oštećenog zbog trajanja krivičnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu oštećenog zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Uprkos dužini, sud je ocenio da postupanje sudova nije bilo neažurno s obzirom na složenost predmeta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Živorada Pavlovića iz Smedereva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Živorada Pavlovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu K. 273/11, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Živorad Pavlović iz Smedereva je 9. maja 2011. godine, preko punomoćnika Dušana Kostića, advokata iz Smedereva, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, u krivičnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu K. 273/11.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo: da je pred nadležnim sudom u Smederevu 2005. godine pokrenut krivični postupak protiv J.Ž; da je prvostepena presuda prvi put doneta tek 2009. godine, ali da tom presudom okrivljeni nije obavezan da podnosiocu ustavne žalbe kao oštećenom nadoknadi pričinjenu materijalnu štetu, iako je visina štete utvrđena u krivičnom postupku; da je Apelacioni sud u Beogradu prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovno suđenje; da do podnošenja ustavne žalbe postupak još uvek nije okončan, zbog čega mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da zbog nedonošenja „meritorne i konačne odluke... podnosilac trpi nenadoknadivu štetu visokih razmera“, jer okrivljeni nije osuđen i nije obavezan „da plati ono što duguje“ podnosiocu; da je „pred nadležnim Trgovinskim sudom u Požarevcu, paralelno sa krivičnim postupkom, pokrenuo postupak radi naplate svojih ugovorenih potraživanja prema firmi J.Ž.“, u kome je sud doneo rešenje o izvršenju Iv. 1593/03 u korist podnosioca ustavne žalbe kao poverioca, ali je „tek šest meseci kasnije“ pristupio izvršenju, kada je imovina koja je trebalo da bude zaplenjena i prodata radi namirenja podnosiočevog potraživanja već bila popisana u drugom postupku, čime je podnosiocu onemogućeno da „u postupku prinudne naplate protiv dužnika naplati i smanji štetu koja mu je pričinjena“. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu navedenim postupanjem nadležnih sudova povređena Ustavom zajemčena prava na pravično suđenje i na mirno uživanje imovine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu K. 273/11 utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

Okružno javno tužilaštvo u Smederevu je Okružnom sudu u Smederevu 10. marta 2005. godine podnelo zahtev za sprovođenje istrage protiv J.Ž, zbog osnovane sumnje da je na štetu podnosioca ustavne žalbe izvršio krivično delo prevare iz člana 171. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS.

Istražni sudija Okružnog suda u Smederevu je 6. juna 2005. godine saslušao podnosioca ustavne žalbe u svojstvu oštećenog, koji se tom prilikom pridružio krivičnom gonjenju osumnjičenog i istakao imovinskopravni zahtev.

Rešenje o sprovođenju istrage Kio. 37/05 protiv okrivljenog J.Ž. istražni sudija Okružnog suda u Smederevu je doneo 18. jula 2005. godine, zbog krivičnog dela prevare iz člana 171. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS, pa kako je osumnjičeni bio nedostupan pravosudnim organima, određen mu je pritvor i za njim je raspisana poternica, po kojoj je 12. oktobra 2005. godine lišen slobode.

Okružni javni tužilac u Smederevu je 28. oktobra 2005. godine protiv okrivljenog podigao optužnicu zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi st. 3. i 1. KZ RS.

Glavni pretres u ovom predmetu je prvi put zakazan za 17. novembar 2006. godine, ali nije održan jer poziv okrivljenom nije uručen. Okružni sud u Smederevu je prvostepenom presudom K. 112/05 od 27. marta 2009. godine optuženog oglasio krivim za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi st. 3. i 1. Krivičnog zakonika, i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od dve godine i tri meseca, dok je oštećenog, za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva, uputio na parnicu.

Odlučujući o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Kž.I. 141/10 od 23. septembra 2010. godine prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovno suđenje.

Više javno tužilaštvo u Smederevu je 5. novembra 2010. godine izvršilo prekvalifikaciju krivičnog dela i optuženom stavilo na teret krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2) Krivičnog zakonika, zbog čega se Viši sud u Smederevu 10. novembra 2010. godine oglasio nenadležnim za postupanje i predmet je dostavio Osnovnom sudu u Smederevu, koji je izazvao sukob nadležnosti 21 novembra 2010. godine, pa je Apelacioni sud u Beogradu 20. januara 2011. godine odredio da je nadležan za postupanje u predmetu Osnovni sud u Smederevu.

U ponovnom postupku, glavni pretres je prvi put zakazan za 20. oktobar 2011. godine, ali nije održan zbog bolesti okrivljenog, kao ni naredni put zakazan za 13. decembar 2011. godine , jer okrivljenom poziv nije uredno uručen, pa je postupajući sudija naredio njegovo prinudno dovođenje na pretres 10. februara 2012. godine.

Nova prvostepena presuda K. 273/11 je doneta 19. aprila 2012. godine, optuženi je oglašen krivim, osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od tri godine, a oštećenom je dosuđena naknada štete u iznosu od 3.340.472,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je 31. oktobra 2012. godine presudom Kž.I. 4578/12 preinačio prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na kaznu, pa je optuženom izrekao kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci, dok je u preostalom d elu prvostepenu presudu potvrdio, čime je osporeni krivični postupak pravnosnažno okončan.

U osporenom krivičnom postupku glavni pretres je zakazan 16 puta, održan je deset puta, dok šest puta nije održan, i to tri puta zbog nedolaska pozvanih svedoka, pa je sud naložio njihovo prinudno dovođenje, a tri puta zbog nedolaska okrivljenog, od čega dva puta jer mu poziv nije uredno uručen, a jednom zbog bolesti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je d a svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da p ravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se z akonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.);

da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.) .

Odredbom člana 221. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakoniku imaju ovo značenje: da je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo (tačka 6)) i da je tužilac javni tužilac, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac (tačka 7)).

5. Polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, tačka 6. obrazloženja, Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, tačka 6. obrazloženja i Už-452/2009 od 14. jula 2011. godine, tačka 5. obrazloženja), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Ristić protiv Srbije“, od 18. januara 2011. godine, app. 32181/08, stav 44.), Ustavni sud ukazuje da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. Stoga se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na ostvarivanje njihovih građanskih prava (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Boris Stojanovski protiv ’Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije’“, od 6. maja 2010. godine, app. 41916/04, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava u predmetima „Atanasova protiv Bugarske“, od 2. oktobra 2008. godine, app. 72001/01, stav 51. i „Boris Stojanovski protiv ’ Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije’“, od 6. maja 2010. godine, app. 41916/04, stav 40.).

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosi lac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome nije optužen, već ima svojstvo oštećen og. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe istakao imovinskopravni zahtev 6. juna 2005. godine, iz čega nesumnjivo proizlazi da je jasno izrazio svoju nameru da traži naknadu štete , bez obzira na činjenicu da je osporeni krivični postupak formalno započeo nešto kasnije – 18. jula 2005. godine, donošenjem rešenja o sprovođenju istrage.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, i to od 18. jula 2005. godine, kada je osporeni krivični postupak započeo.

6. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Ustavni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi da se prilikom utvrđivanja razumnosti roka uzme u obzir period trajanja predmetnog sudskog postupka od 18. jula 2005. godine, kada je osporeni krivični postupak započeo donošenjem rešenja o sprovođenju istrage, imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe u tom postupku i pre njegovog formalnog otpočinjanja, ali prilikom saslušanja pred istražnim sudijom Okružnog suda u Smederevu u svojstvu oštećenog, istakao imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom štetom koju je pretrpeo kao posledicu eventualno izvršenog krivičnog dela.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe krivični postupak traj ao nešto više od sedam godina (računajući do 31. oktobra 201 2. godine, kada je osporeni krivični postupak pravnosnažno okončan), što bi moglo da ukazuje da nije okončan u okvirima razumnog roka.

Međutim, Ustavni sud ukazuje i na to da je u postupku, za nešto više od sedam godina zakazano ukupno 16 ročišta za glavni pretres, od čega je održano deset, a šest nije održano (tri zbog nedolaska pozvanih svedoka, dva zbog nedolaska okrivljenog kome poziv za glavni pretres nije uručen i jednom zbog njegove bolesti). Predsednik postupajućeg veća je na svaki nedolazak pozvanih svedoka reagovao naredbom za prinudno dovođenje, što je rezultiralo njihovim prisustvom na pretresu. Prisustvo okrivljenog u postupku sud je obezbedio odredivši mu pritvor 29. januara 2007. godine, koji je trajao do donošenja prve prvostepene presude 27. marta 2009. godine. U postupku je sprovedeno dva veštačenja (neuropsihijatrijsko i ekonomsko-finansijsko) i dva puta je doneta prvostepena presuda. Nakon prekvalifikacije krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret, izazvan je sukob nadležnosti između Višeg i Osnovnog suda u Smederevu koji je rešen u roku od deset dana. Glavni pretres je zakazivan u razmacima od dva meseca, osim u periodima kada je sprovođeno veštačenje i kada je razmak bio četiri i pet meseci. Tokom osporenog krivičnog postupka nije bilo dužeg zastoja u njegovom vođenju , osim tokom prvog žalbenog postupka, kada je od donošenja prve prvostepene presude do donošenja drugostepene presude prošlo oko godinu i po dana.

Činjenična i pravna pitanja koja je sud morao raspraviti su bila relativno složena i iziskivala su pribavljanje nešto obimnije dokumentacije i utvrđivanje njihove verodostojnosti.

Značaj utvrđivanja odgovornosti okrivljenog, posebno njegovo obavezivanje da oštećenom naknadi pričinjenu materijalnu štetu, za oštećenog je predstavljalo pitanje od vitalnog značaja, imajući u vidu znatnu materijalnu vrednost radnih i transportnih vozila koja mu okrivljeni nije isplatio i zbog čega je i došlo do pokretanja postupka.

Imajući u vidu složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je u ovom postupku bilo potrebno utvrditi i razjasniti, dinamiku kojom su sudovi zakazivali glavni pretres, kao i ostale radnje koje su u postupku preduzimali, uz konstataciju da je prvostepena presuda u ovom postupku jednom ukinuta i vraćena na ponovni postupak, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o neažurnosti postupajućih sudova, odnosno o tome da su sudovi nepotrebno odugovlačili postupak i tolerisali zloupotrebu prava lica koja u njemu učestvuju. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da je Osnovni sud u Smederevu presudom K. 273/11 od 19. aprila 2012. godine, kojom je optuženog oglasio krivim i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od tri godine, oštećenom dosudio naknadu štete u iznosu od 3.340.472,00 dinara. Ovakvo postupanje prvostepenog krivičnog suda, imajući u vidu da je imao mogućnost da oštećenog radi ostvarenja imovinskopravnog zahteva kao sporednog uputi na parnicu, po oceni Ustavnog suda pokazuje nameru i volju suda da postupak u celosti okonča efikasno i ekonomično, kako u pogledu utvrđivanja krivice, tako i u pogledu naknade štete, bez suvišnog upućivanja oštećenog na parnični postupak, tim pre što je u osporenom krivičnom postupku sud utvrdio iznos pribavljene protivpravne imovinske koristi koji, ujedno, predstavlja i iznos materijalne štete pričinjene oštećenom. Stoga je Ustavni sud ocenio da su sudovi postupali krajnje ekonomično i efikasano, štiteći pri tome u potpunosti i interese oštećenog.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u prvom delu izreke.

7. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ovoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od ustanovljene sudske prakse i prakse Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud ističe da se u krivičnom postupku garancije prava na pravično suđenje jemče pre svega okrivljenom, jer se u tom postupku, kao i u svakom drugom kaznenom postupku, odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, a ne o pravima oštećenog, oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca. Sa druge strane, kako je isključivo krivični sud nadležan da odlučuje o pokretanju, vođenju i okončanju krivičnog postupka, to je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba, s obzirom na procesni položaj podnosioca u ovom krivičnom postupku, ratione personae nespojiva sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , pa je Ustavni sud utvrdio da je podneta ustavna žalba, u delu koji se odnosi na povredu ovog ustavnog prava, nedopuštena.

U odnosu na navode ustavne žalbe da je podnosiocu povređeno pravo na mirno uživanje imovine jer „okrivljeni nije osuđen i nije obavezan da plati ono što duguje“ podnosiocu, Ustavni sud ukazuje na činjenicu da je osporeni krivični postupak nakon izjavljivanja ustavne žalbe pravnosnažno okončan, odnosno da je okrivljeni osuđen za krivično delo za koje je postupak vođen i obavezan da podnosiocu ustavne žalbe kao oštećenom isplati iznos od 3.340.472,00 dinara. Stoga se Ustavni sud, imajući u vidu prestanak u toku postupka razloga kojima je podnosilac argumentovao tvrdnje o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, nije upuštao u ocenu postojanja povrede ovog ustavnog prava.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da su mu označena ustavna prava povređena i time što je Trgovinski sud u Požarevcu, u izvršnom postupku koji je podnosilac kao poverilac pokrenuo protiv firme J.Ž. kao dužnika, doneo rešenje o izvršenju Iv. 1593/03, ali je „tek šest meseci kasnije“ pristupio izvršenju, kada je imovina koja je trebalo da bude zaplenjena i prodata radi namirenja podnosiočevog potraživanja već bila popisana u drugom postupku, čime je podnosiocu onemogućeno da „u postupku prinudne naplate protiv dužnika naplati i smanji štetu koja mu je pričinjena“. Imajući u vidu da je nadležni Trgovinski sud, postupajući po predlogu podnosioca kao poverioca, doneo rešenje o izvršenju i pristupio njegovom sprovođenju, Ustavni sud je ocenio da se ovi navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu u odnosu na istaknute povred e prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, odbacio , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, i odlučio kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić