Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku podnosioca Lj. T

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu Lj. T. zbog desetogodišnjeg trajanja parničnog postupka za naknadu štete. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1000 evra zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova tokom postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. T. iz Vračevića kod Lajkovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. T. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 365/16 (inicijalno predmet P. 21005/10) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Lj. T. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. T. iz Vračevića kod Lajkovca je podneo 20. februara 2021. godine, preko punomoćnika M. L, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 425/18 od 3. juna 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 365/16 (inicijalno predmet P. 21005/10 Višeg suda u Beogradu).

U ustavnoj žalbi podnosilac, koji je u navedenoj parnici, vođenoj radi naknade štete, imao svojstvo tužioca, te koja je okončana odbijanjem njegovog tužbenog zahteva, iznos svoje viđenje imovinsko – pravnog spora, osporavajući posebno ocenu dokaza, kao i pravilnu primenu materijalnog prava kod donošenja osporene revizijske presude, kojom je potvrđena drugostepena presuda. Smatra da je tužena Opština Lajkovac odgovorna za štetu koju je pretrpeo od klizišta, a koja je nastala na njegovim objektima, na ime uništene vrednosti voćnih zasada, na ime izmakle dobiti u stočarskoj proizvodnji i proizvodnji povrća, te da je pogrešan zaključak suda da je nastupila zastarelost potraživanja jer je proteklo više od 5 godina od dana nastanka štete, s obzirom na to da su se samo prvi znaci štete pojavili 2005. godine, a da je on za puni obim štete saznao 2009. godine. Navodi da je u predmetnom postupku sudovima trebalo 11 godina da odluče o njegovom tužbenom zahtevu, zbog čega ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku, ukazujući na postupanje sudova, kao jedini uzrok dugom trajanju postupka, a koji su, između ostalog, dva puta ukidali prvostepenu presudu. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu, te utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 365/16, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. juna 2010. godine podneo tužbu Višem sudu u Beogradu protiv tuženih Republika Srbija – Fond za sanaciju i zaštitu od elementarnih nepogoda i Opština Lajkovac, radi naknade štete zbog elementarne nepogode nastale na stambenim i pomoćnim objektima i usled prestanka rada na gajenju stoke u periodu od 2006. do 2010. godine. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 21005/10.

Viši sud u Beogradu se rešenjem P. 21005/10 od 28. jula 2010. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje po podnetoj tužbi, te odredio da se spisi predmeta nakon pravnosnažnosti rešenja dostave Višem sudu u Valjevu.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 13852/10 od 12. oktobra 2010. godine ukinuo navedeno rešenje i premet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Pred Višim sudom u Beogradu predmet je dobio novi broj P. 21342/10 i prvo ročište je zakazano za 20. decembar 2010. godine.

Do zaključenja glavne rasprave na ročištu zakazanom za 23. april 2013. godine, bilo je zakazano osam ročišta, od kojih je održano šest. U dokaznom postupku saslušan je tužilac u svojstvu stranke; određena i sprovedena tri veštačenja, preko veštaka iz oblasti geologije, građevinskog veštaka i veštaka poljoprivredne struke; saslušana su četiri svedoka i sva tri veštaka. U ovom delu postupka tužilac je precizirao tužbeni zahtev. Dva ročišta nisu održana iz sledećih razloga: zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jer je nalaz veštaka građevinske struke drugotuženoj dostavljen tri dana pred ročište, zbog čega je trebalo ostaviti rok za izjašnjenje.

Međupresudom Višeg suda u Beogradu P. 21342/10 od 23. aprila 2013. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da solidarno naknade štetu od elementarne nepogode aktivnog klizišta, nastale na građevinskim, stambenim i pomoćnim objektima na kat. parcelama tužioca i utvrđeno da su tuženi u obavezi da solidarno naknade štetu tužiocu na ime uništenih vrednosti voćnog zasada i na ime izmakle dobiti u stočarskoj proizvodnji, s tim da se do pravnosnažnosti presude zastane sa raspravljanjem o visini tužbenog zahteva, te da o visini tužbenog zahteva i troškovima postupka bude odlučeno konačnom presudom. Protiv presude su žalbe izjavili prvotužena i drugotužena.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6856/13 od 4. juna 2014. godine ukinuo međupresudu Višeg suda u Beogradu P. 21342/10 od 23. aprila 2013. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su dostavljeni nadležnom prvostepenom sudu 24. juna 2014. godine.

Nakon zakazanih pet, a održanih četiri ročišta za glavnu raspravu, doneta je presuda Višeg suda u Beogradu P. 21342/10 od 20. novembra 2015. godine kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca postavljen u odnosu na tužene u celini, kao neosnovan.

Do donošenja navedene presude, u dokaznom postupku su pribavljene dopune nalaza i mišljena trojice veštaka, pribavljeni izveštaji i drugi pisani dokazi od drugotužene Opštine Lajkovac, a punomoćnik tužioca je 22. maja 2015. godine precizirao, odnosno preinačio tužbeni zahtev, povećavši ga, te opredeljujući visinu iznosa koje je tražio kao naknadu štete. Protiv navedene presude žalbu je izjavio tužilac, a tužene su dostavile odgovor na žalbu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 734/16 od 10. februara 2016. godine, u prvom stavu izreke, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena ožalbena presuda u delu stava prvog i drugog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže Republika Srbija – Vlada Republike Srbije - Fond za sanaciju i zaštitu od elementarnih nepogoda da tužiocu nadoknadi štetu, kao i u delu kojim je tužilac obavezan da Republici Srbiji nadoknadi troškove postupka. U drugom stavu izreke navedene presude je ukinuta presuda Višeg suda u Beogradu P. 21342/10 od 20. novembra 2015. godine u preostalom delu stava prvog, drugog i trećeg izreke, a u odnosu na tuženu Opštinu Lajkovac i predmet je u tom delu vraćen na ponovno suđenje. U stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan zahtev prvotužene za naknadu troškova žalbenog postupka. Predmet je dobio novi broj P. 365/16 pred Višim sudom u Beogradu.

Nakon dva zakazana i održana ročišta, te sprovedenog finansijskog veštačenja, glavna rasprava je zaključena 27. septembra 2016. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. 365/16 od 27. septembra 2016. godine, u stavu prvom, izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu Opštinu Lajkovac da mu na ime naknade štete od elementarne nepogode aktivnog klizišta nastale na građevinskim, stambenim i pomoćnim objektima na kat. parcelama tužioca, kao iz izreke, isplati iznos od 11.032.692,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. maja 2015. godine do isplate kao neosnovan, a u stavu drugom izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena isplati na ime naknade štete na ime uništene vrednosti voćnog zasada iznos od 1.217.299,90 dinara, na ime izmakle dobiti na stočarskoj proizvodnji iznos od 6.868.048,10 dinara i na ime izmakle dobiti na proizvodnji povrća iznos od 920.970,17 dinara, što ukupno iznosi 9.006.318,17 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. maja 2015. godine do isplate. U trećem stavu izreke tužilac je obavezan da tuženoj nadoknadi troškove postupka. Protiv navedene presude žalbu je izjavio tužilac 27. oktobra 2016. godine, a tužena je 16. novembra 2016. godine dostavila odgovor na žalbu

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 8632/16 od 26. aprila 2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P. 365/16 od 27. septembra 2016. godine. Protiv navedene drugostepene presude je punomoćnik tužioca izjavio reviziju 10. jula 2017. godine, a odgovor tužene na reviziju dat je 28. septembra 2017. godine, koji je sud dostavio tužiocu. Dostavna naredba postupajućeg sudije data je 8. januara 2018. godine da se spisi predmeta dostave Vrhovnom kasacionom sudu.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 425/2018 od 3. juna 2020. godine je odbijena kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8632/16 od 26. aprila 2017. godine. Spisi predmeta su vraćeni Višem sudu u Beogradu 23. decembra 2020. godine, a osporena presuda je dostavljena podnosiocu 21. januara 2021. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, 28. juna 2010. godine Višem sudu u Beogradu, pa do njegovog okončanja 3. juna 2020. godine, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 425/2018, koja je dostavljena podnosiocu 21. januara 2021. godine, ukupno trajao za podnosioca, u sve tri sudske instance, deset godina i bezmalo sedam meseci.

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak bio u značajnoj meri složen, jer su, radi rasvetljavanja činjeničnog stanja, sprovedena čak četiri veštačenja preko veštaka različitih struka, shodno tome kako je tužilac postavio zahteve za naknadu štete i izgubljene dobiti, a vodeći spor protiv dve tužene, da bi pri kraju postupka na strani tuženih ostala samo Opština Lajkovac.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao interes da se predmetni parnični postupak efikasno sprovede i da on svojim ponašanjem, odnosno ponašanjem njihovog punomoćnika, nije uticao da postupak duže traje, s obzirom na to da je samo jedno ročište nije održano zbog toga što je punomoćnik tužioca neposredno na ročištu predao preciziran tužbeni zahtev, odnosno preinačenu tužbu.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da, prevashodno, nadležni prvostepeni sud nije preduzimao sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno, te da odgovornost za trajanje postupka od preko deset godina i bezmalo sedam meseci leži na tom sudu. Naime, zbog nepravilnog zaključka o mesnoj nenadležnosti tog suda, prvo ročište je zakazano tek posle šest meseci, a međupresuda doneta posle nepune tri godine, gledajući od dana podnošenja tužbe, s tim da nije konačno odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca i da je sud odlučio da zastane sa raspravljanjem o visini tužbenog zahteva do pravosnažnosti međupresude. Međutim, ova međupresuda je ukinuta i predmet je vraćen na ponovno suđenje, a za nešto manje od dve godine od ukidnog rešenja doneta je prva prvostepena konačna odluka o tužbenom zahtevu, Ipak, i ona je delimično potvrđena, i to u odnosu na prvotuženu Republiku Srbiju, ali ukinuta u odnosu na tuženu Opštinu Lajkovac, tako da je predmet vraćen na ponovni postupak prema ovoj tužnoj, te je sud za kratak rok od nešto preko pet meseci doneo drugu prvostepenu presudu, koja je potvrđena za manje od godinu dana od strane drugostepenog suda. Međutim, o reviziji tužioca je odlučeno za još dve godine i nepunih šest meseci, gledajući od dostavljanja spisa tome sudu, s tim da je dostavljanje revizijske presude produžilo postupak za još sedam meseci, jer je revizijski sud spise predmeta vratio Višem sudu u Beogradu tek 23. decembra 2020. godine (posle više od šest meseci od donošenja odluke), tako da i na strani ovog suda ima doprinosa dužem trajanju postupka.

Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da osporeni postupak, u tri sudske instance traje deset godina i bezmalo sedam meseci, bez obzira na sve cenjene okolnosti. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, pre svega složenost postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije od 5. aprila 2016. godine (broj predstavke 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca iz ustavne žalbe ne mogu se smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene sudske odluke.

Nakon izvršenog uvida u osporeni akt, Ustavni sud smatra da je revizijski sud, na razumljiv i ustavnopravno prihvatljiv način primenio merodavno pravo, te jasno i dovoljno obrazložio osporenu odluku, izjašnjavajući se na bitne navode podnosioca, kao revidenta, koji su ponovljeni i u ustavnoj žalbi. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu podnosioca izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 425/18 od 3. juna 2020. godine, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku podnosioca Lj. T

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti