Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu povodom otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatrajući da ukupno trajanje postupka od dve godine i četiri meseca nije nerazumno. Žalba protiv sudskih presuda odbačena je kao očigledno neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dejana Radovanovića iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dejana Radovanovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P1. 1100/07.

2. Odbacuje se ustavna žalba Dejana Radovanovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Boru P1. 1100/07 od 15. maja 2008. godine, presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1564/08 od 29. septembra 2008. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 152/10 od 11. februara 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dejan Radovanović iz Bora je 23. aprila 2010. godine, preko punomoćnika Dragane Videnović i Mileta Petkovića, advokata iz Bora, podneo ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Boru P1. 1100/07 od 15. maja 2008. godine, presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1564/08 od 29. septembra 2008. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 152/10 od 11. februara 2010. godine, zbog povrede prava iz člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, odnosno povrede prava iz člana 6. stav 1, člana 1 3. u vezi sa članom 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je , pored ostalog, nav edeno: da je podnosilac ustavne žalbe tužbu, u tom radnom sporu, podneo 11. oktobra 2007. godine, ali da postupak nije okončan u roku od šest meseci, te da mu je zbog toga povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je u postupku pred prvostepenim sudom pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, ali je materijalno pravo arbitrerno primenjeno; da su obrazloženja sudova pogrešna, jer se u njima konstatuje da tuženi – poslodavac nije povredio odredbe člana 172. st. 1. i 2. Zakona o radu ; da je ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu broj 410/1 od 22. juna 2007. godine morala biti dostavljena podnosiocu u pismenoj formi osam dana pre nego njegovog izjašnjenja, a što nije poštovano. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ceni da li je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda, te se stoga i navodi u ustavnoj žalbi moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine zajemčenog prava ukazuje na njegovu povredu ili uskraćivanje.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 11. oktobra 2007. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Boru sa tužbenim zahtevom da se poništi kao nezakonito rešenje direktora tuženog „Mlino-lup“ d.o.o. iz Bora broj 224 od 2 5. septembra 2007. godine i obaveže tuženi da tužioca vrati na rad.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Boru P1. 1100/07 od 15. maja 2008. godine u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan navedeni tužbeni zahtev tužioca, dok je u stavu drugom izreke tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 37.500 dinara.

Osporenom presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1564/08 od 29. septembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Boru P1. 1100/07 od 15. maja 2008. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 152/10 od 11. februara 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1564/08 od 29. septembra 2008. godine. U obrazloženju revizijske presude je, pored ostalog, navedeno da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi: da je tužilac kod tuženog radio kao vozač, po ugovoru o radu od 2. septembra 2004. godine; da je rešenjem tuženog od 25. septembra 2007. godine tužiocu otkazan ugovor o radu zbog odbijanja da zaključi aneks ugovora o radu; da je tužiocu upućena ponuda za potpisivanje aneksa ugovora od 22. juna 2007. godine, koji se odnosi na obavezu isplate minimalne zarade zaposlenima, odnosno zarade u iznosu nižem od minimalne u slučaju neostvarenog standardnog učinka; da je ponuda za zaključenje aneksa sadržala upozorenje o izjašnjavanju u roku od osam dana, kao i o pravnim posledicama odbijanja aneksa; da tužilac nije potpisao ponuđeni aneks ugovora o radu, pa mu je upućeno pismeni upozorenje od 15. septembra 2007. godine o postojanju otkaznih razloga zbog odbijanja da sa poslodavcem zaključi ponuđeni aneks ugovora o radu. Dalje je navedeno: da je pravilno u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja kojim mu je otkazan ugovor o radu i za vraćanje na rad tuženog , kao i da je pobijano rešenje otkaza ugovora o radu zakonito u smislu odredbe člana 179. stav 1. tačka 7) Zakona o radu, budući da je ponuda za zaključivanje aneksa sadržala sve zakonom propisane elemente iz člana 172. istog zakona, a tužiocu je ostavljen rok od osam radnih dana da se izjasni o aneksu ugovora; da se revizijom neosnovano ističe da mu nisu bili poznati razlozi za ponudu za zaključivanje ovog aneksa, te da mu nije ostavljen rok za izjašnjenje; da je tužiocu bilo upućeno pismeno upozorenje 15. septembra 2007. godine, sa navedenim otkaznim razlogom odbijanja zaključenja pobijanog aneksa, ali da tužilac nije posle tog upozorenja ponuđeni aneks nije potpisao; da iz navedenih razloga proizilazi da je rešenje tuženog zakonito, a da se revizijom neosnovano ističe da je materijalno pravo pogrešno primenjeno; da je iz navedenih razloga odlučeno kao u izreci, na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje, je utvrđeno: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na čije se povrede ukazuje u ustavnoj žalbi, suštinski ne razlikuju od odredaba Ustava kojima se jemči pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo, to postojanje eventualne povrede navedenih prava Ustavni sud ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava Republike Srbije.

Pored navedenih odredaba Ustava, za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) i Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05).

Zakonom o parničnom postupku bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o radu je propisano: da je uz ponudu za zaključivanje aneksa ugovora poslodavac dužan da zaposlenom u pismenom obliku dostavi i razloge za ponudu, rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi i pravne posledice koje mogu da nastanu odbijanjem ponude, da je zaposleni je dužan da se izjasni o ponudi za zaključivanje aneksa ugovora u roku koji odredi poslodavac, a koji ne može biti kraći od osam radnih dana, da se smatra da je zaposleni odbio ponudu za zaključivanje aneksa ugovora ako se ne izjasni u roku iz stava 2. ovog člana, kao i da ako zaposleni prihvati ponudu za zaključivanje aneksa ugovora, zadržava pravo da pred nadležnim sudom osporava zakonitost tog ugovora (član 172.); da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava, kao i da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 195.).

5. Ocenjujući najpre navode o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su isti neosnovani. Naime, podnosilac ustavne žalbe je 11. oktobra 2007. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Boru, a parnični postupak je pravnosnažno okončan za nepunih godinu dana - 29. septembra 2008. godine , kada je Okružni sud u Zaječaru doneo presudu Gž. 1564/08, dok je celokupan postupak u tri stepena ukupno trajao dve godine i četiri meseca. Navedeno trajanje parničnog postupka se, po stanovištu ovog suda, ne može smatrati nerazumnim za odlučivanje. Ustavni sud napominje da iako se, u konkretnom slučaju, radi o postupku u parnici iz radn og odnosa u kome je propisana hitnost prilikom rešavanja, odnosno potreba da se isti pravnosnažno okonča u roku od šest meseci od dana pokretanja spora , to ipak ne može biti od uticaja na postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ovo stoga, što je navedeni rok, po stanovištu Ustavnog suda, instruktiv an, a ne obavezan.

Na osnovu navedenog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv osporenih akata, Ustavni sud konstatuje da i z sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan time što je odbijen njegov tužbeni zahtev, ponavlja navode iznete u žalbi i reviziji, koji su bili predmet razmatranja drugostepenog, odnosno revizijskog suda i u suštini osporava zakonitost navedenih sudskih odluka, ukazujući, pre svega, na činjenicu da podnosiocu nije od strane poslodavca – tuženog, dostavljen primerak aneksa ugovora o radu u pisanoj formi.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, sudovi su izneli jasne razloge zbog kojih smatraju da je zakonito rešenje tuženog kojim je podnosiocu ustavne žalbe otkazan ugovor o radu. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je od strane tuženog upućena ponuda za potpisivanje aneksa ugovora od 22. juna 2007. godine, koji se odnosio na obavezu isplate minimalne zarade zaposlenima, odnosno zarade u iznosu nižem od minimalne u slučaju neostvarenog standardnog učinka, koja je sadržala sve zakonom propisane elemente iz člana 172. Zakona o radu. Kako je tuženi poštovao proceduru utvrđenu Zakonom o radu, sudovi su izveli zaključak da je rešenje tuženog o otkazu ugovor o radu zakonito. Ovakav stav sudova je, sa stanovišta zaštite navedenih Ustavom zajemčenih prava, prihvatljiv i za Ustavni sud.

Ustavni sud ocenjuje da iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi, kao i razloga datih u obrazloženju osporenih presuda, ne proizilazi da je zaključivanje redovnih sudova bilo očigledno proizvoljno ili arbitrerno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da podnosiocu ustavne žalbe osporenim aktima nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, to ni navodi o povredi prava na sudsku zaštitu zajemčenog odredbom člana 22. stav 1. Ustava ne mogu biti osnovani.

Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Ocenjujući povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv osporene presude Opštinskog suda u Boru P1. 1100/07 od 15. maja 2008. godine, koje je iskoristio i na osnovu koga je doneta osporena presuda Okružnog suda u Zaječaru Gž. 1564/08 od 29. septembra 2008. godine. Štaviše, tužilac je protiv pravnosnažne drugostepene presude izjavio reviziju, o kojoj je odlučio Vrhovni kasacioni sud. N a opisani način podnosiocu nije povređeno pravo na pravno sredstvo, jer su o žalbi i reviziji odlučili nadležni sudovi , u postupku u kome mu je bilo obezbeđeno pravično suđenje .

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, kao tački 2. izreke Odluke.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 , 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu povodom otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti