Odbijanje ustavne žalbe protiv revizijske presude u stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da odluka revizijskog suda, kojom je utvrđeno svojstvo člana porodičnog domaćinstva drugoj strani, nije proizvoljna i zasnovana je na prihvatljivom tumačenju Zakona o stanovanju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. R. iz O, V. B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. R. protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2102/10 od 9. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D . R. iz O, V. B, podnela je 10. maja 20 11. godine, preko punomoćnika N. R, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2102/10 od 9. februara 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je protiv nje, kao tužene, a vlasnice stana broj 5. u Z. broj 8 u B, vođen spor po tužbi B.S, kao korisnika dela njenog stana, radi utvrđenja da tužilja B.S. ima svojstvo člana porodičnog domaćinstva sa babom - pok. M.K, koja je imala zaključen ugovor o korišćenju stana sa pravnim prethodnikom tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Pravni interes podnositeljke u tom sporu bio je da se odbije takav tužbeni zahtev (kako je odlučio drugostepeni sud), te da se tužilja iseli iz dela njenog stana, ali osporenom revizijskog odlukom je preinačena presuda drugostepenog suda i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1016/07 od 10. aprila 2008. godine, koja je bila u korist tužilje. Podnositeljka smatra, da je revizijski sud, odlučujući o reviziji tužilje, doneo odluku uz "grube" povrede pravila parničnog postupka, s obzirom na to da osporena odluka ne sadrži "bilo kakvo ozbiljno obrazloženje", uz očiglednu pogrešnu primenu materijalnog prava. Po mišljenju podnositeljke, pitanje ko se može smatrati članom porodičnog domaćinstva ranijeg nosioca stanarskog prava - zakupca, što je predmet spora, uređuje se odredbom člana 9. stav 4. Zakona o stanovanju, na koju se pravilno pozvao drugostepeni sud, dok je revizijski sud u osporenoj presudi pogrešno primenio materijalno pravo kada se pozvao na odredbu člana 34. stav 2. istog zakona, s obzirom na to da ta odredba ne uređuje pitanje ko se može smatrati članom porodičnog domaćinstva već "utvrđuje" ko postaje zakupac stana posle smrti zakupca ili njegovog iseljenja. Istovremeno, podnositeljka ističe da je "nelogično" da se u izreci revizijske presude utvrđuje da tužilja ima svojstvo člana porodičnog domaćinstva svoje babe, a u obrazloženju presude iznosi stanovište da iz prava majke tužilje proizlazi i pravo tužilje da nastavi sa korišćenjem stana posle smrti majke. Podnositeljka ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporenu revizijsku odluku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. stav 1, Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu, kao i presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1016/07 od 10. aprila 2008. godine, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu R- 40/00 od 25. januara 2002. godine, donetom u vanparničnom postupku vođenom radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana po predlogu predlagača, B.S. - tužilje u osporenom parničnom postupku, podnetom protiv protivnika predlagača Z.P. (pravnog prethodnika tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe), upućena je na parnicu predlagač B.S. radi utvrđivanja svojstva člana porodičnog domaćinstva sa pok. M. K. u stanu u ul. Z. broj 8. U obrazloženju rešenja je, između ostalog navedeno, da je sporna činjenica da li je predlagač bila član porodičnog domaćinstva jer nije bila upisana u ugovor o korišćenju stana koji je zaključila, kao pravi prethodnik, njena baba M.K, te da li ona pripada krugu lica koja mogu nakon smrti ranijeg zakupca postati novi zakupac u smislu člana 34. stav 1. a u vezi sa članom 9. stav 1. Zakona o stanovanju.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1016/07 od 10. aprila 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje B.S. i utvrđeno da tužilja ima svojstvo člana porodičnog domaćinstva sa babom pok. M.K. u delu stana broj 5. u ulici Z. broj 8 u B, bliže opisanog u tom delu izreke, i obavezana tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, da kao vlasnik tog dela stana trpi i ovakvo stanje prizna. U obrazloženju presude je navedeno da je sud na osnovu ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno utvrdio sledeće: da je pok. M.K. - baba tužilje zaključila ugovor o korišćenju dela predmetnog stana 1. jula 1990. godine sa pravnim prethodnikom tužene, kojim su priznati i ranije zaključeni ugovori od 20. marta 1946. godine i 7. decembra 1967. godine; da je M. K. umrla 10. maja 1996. godine, a 2. novembra 1999. godine je umrla njena ćerka - majka tužilje V.S; da je tužilja po izveštaju MUP, sa svojom babom pok. M.K. i majkom pok. V.S. živela u delu spornog stana od 10. septembra 1969. godine, i da nije menjala adresu; da je tužiljina pok. majka V.S pre poslednje prijave napustila sporni deo stana ali se posle razvoda vratila kod svoje majke sa ćerkom - tužiljom, koja joj je po pravosnažnoj presudi o razvodu braka dodeljena na brigu i staranje; da je otac tužilje 1974. godine postao nosilac stanarskog prava na drugom stanu, ali bez članova domaćinstva. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja sud je utvrdio da su majka tužilje pok. V.S. i tužilja, bile članovi porodičnog domaćinstva sada pok. M.K, te da saglasno članu 34. Zakona o stanovanju, pravo da nastavi da koristi stan posle smrti babe M.K. imala je sada pokojna V.S. njena ćerka, koja je umrla 1999. godine, sa kojom je tužilja kao ćerka bila član porodičnog domaćinstava, te je očito da tužilji pripada pravo da nastavi korišćenje ovog stana posle smrti svoje majke u svojstvu zakupca na neodređeno vreme.

Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 9030/08 od 15. oktobra 2008. godine preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, imajući u vidu sadržinu pravne zaštite koja se tužbom traži - da se utvrdi da tužilja ima svojstvo člana porodičnog domaćinstva sa babom pok. M.K, drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud propustio da primeni odredbu člana 9. stav 2. Zakona o stanovanju važećeg u vreme smrti babe tužilje, kao nosioca stanarskog prava odnosno zakupca, kojim je propisano ko se smatra članom porodičnog domaćinstva. Iz tih razloga, tužilja kao unuka ranijeg zakupca očigledno ne pripada tom krugu, ni kao srodnik, ni kao lice prema kome je zakupac imao zakonsku obavezu izdržavanja pored živih roditelja, te ne ispunjava uslove za utvrđenje da ima svojstvo člana porodičnog domaćinstva.

Protiv drugostepene presude tužilja je izjavila reviziju navodeći da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, te da tužilja spada u krug članova porodičnog domaćinstava svoje bake obzirom da je neprekidno živela u porodičnom domaćinstvu sa svojom majkom i babom.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2102/10 od 9. februara 2011. godine preinačena je presuda Okružnog suda u Beogradu Gž. 9030/08 od 10. aprila 2008. godine, te odbijena kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1016/07 od 10. aprila 2008. godine. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je stanovište prvostepenog suda pravilno. Citirajući član 32. Zakona o stanovanju, taj sud zaključuje da je sada pok. M.K. 1969. godine zasnovala porodično domaćinstvo sa svojom ćerkom i unukom (tužiljom), te da je posle njene smrti stan nastavili da koristi njena ćerka (majka tužilje) kao član porodičnog domaćinstva u smislu člana 34. stav 2. Zakona. Po samom zakonu majka tužilje, a ćerka ranijeg nosioca stanarskog prava, smatra se zakupcem (bez obzira što formalno ne postoji ugovor o korišćenju odnosno zakupu stana). Iz prava majke tužilje, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud, proizlazi pravo tužilje da nastavi sa korišćenjem ovog stana posle smrti svoje majke.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosi teljka ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i Zakona:

Odredbom član 32. stav 1. Ustava u tvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o stanovanju („Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97 i 46/98) (u daljem tekstu: Zakon), koji je važio, prvo u momentu smrti babe, a potom i smrti njene ćerke - majke tužilje, bilo je propisano: o zakupu stana zaključuje se ugovor između vlasnika stana, odnosno nosioca prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini (u daljem tekstu: zakupodavac) i lica koje zakupljuje stan (u daljem tekstu: zakupac) (član 7. stav 1.); da u slučaju smrti zakupca, članovi porodičnog domaćinstva, koji su sa zakupcem stanovali u istom stanu, nastavljaju sa korišćenjem tog stana, s tim što ugovor o zakupu zaključuje lice koje oni sporazumno odrede (član 9. stav 2); da ako u stanu, u slučaju smrti zakupca, nije ostao nijedan član porodičnog domaćinstva zakupca, novi ugovor o zakupu zaključuje lice koje je prestalo da bude član porodičnog domaćinstva zakupca, ili lice koje je bilo član porodičnog domaćinstva prethodnog zakupca (brat, sestra i sl.), ako je nastavilo da stanuje u istom stanu (član 9. stav 3.); da se pod članom porodičnog domaćinstva zakupca stana, u smislu ovog zakona, smatraju bračni drug, dete (rođeno u braku ili van braka, usvojeno ili pastorak), roditelji zakupca i njegovog bračnog druga, kao i lice koje je zakupac po zakonu dužan da izdržava (član 9. stav 4.); da lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona stekla stanarsko pravo po ugovoru o korišćenju stana, nastavljaju sa korišćenjem stana po osnovu tih ugovora, sa pravima i obavezama utvrđenim ovim zakonom, pod uslovima iz čl. 31. do 39. ovog zakona (član 30. stav 2); da ugovor o zakupu društvenog stana prestaje: smrću zakupca (član 33. stav 1.); da u slučaju smrti zakupca ili njegovog iseljenja, zakupac na tom stanu postaje član porodičnog domaćinstva koji je nastavio da koristi taj stan, po sledećem redosledu - bračni drug, dete rođeno u braku, van braka, usvojeno i pastorče, a ako u stanu nije ostao niko od ovih članova porodičnog domaćinstva zakupac postaje roditelj zakupca, roditelj njegovog bračnog druga ili lice koje je zakupac dužan po zakonu da izdržava, ako je stanovao u tom stanu i nema rešenu stambenu potrebu (član 34. stav 1.); da ako posle smrti zakupca ili njegovog iseljenja iz stana nije ostalo ni jedno lice iz stava 1. ovog člana, zakupac postaje lice koje je prestalo da bude član porodičnog domaćinstva ili lice koje je bilo član porodičnog domaćinstva ranijeg zakupca stana, ako je nastavilo da koristi stan i ako nema na drugi način rešenu stambenu potrebu (član 34. stav 2.); da članovi porodičnog domaćinstva zakupca društvenog stana imaju pravo da trajno koriste taj stan, pod uslovima iz ovog zakona (član 36. stav 1.); da u slučaju iz st. 1. i 2. ovog člana, lica koja su ostala u stanu su dužna da obaveste zakupodavca o smrti zakupca najkasnije u roku od 60 dana (član 36. stav 1.); da je zakupodavac dužan da u roku od 30 dana od dana isteka roka iz stava 4. ovog člana zaključi ugovor o zakupu stana, odnosno odredi lice koje će biti zakupac stana, a ako to ne učini, zainteresovano lice može podneti predlog nadležnom sudu da u vanparničnom postupku donese rešenje kojim se zamenjuje ugovor o zakupu stana ( član 36. stav 5.); da nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme koji to pravo ima na stanu u svojini građana, od dana stupanja na snagu ovog zakona nastavlja sa korišćenjem tog stana u skladu sa odredbama čl. 30. do 39. ovog zakona (član 40. stav 1.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka smatra da je revizijski sud prilikom donošenja osporene presude pogrešno primenio materijalno pravo na štetu podnositeljke i utvrdio da je potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u sprovedenom postupku odlučio na osnovu činjenica utvrđenih u postupku pred nadležnim sudovima, primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnositeljke ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Pored toga, u smislu prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta, ovo pogotovu jer, u konkretnom slučaju, ovaj vanredni pravni lek nije uložila podnositeljka ustavne žalbe, u čiju je korist bila doneta drugostepena odluka.

Revizijski sud, ispituje pobijanu presudu u delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći, između ostalog, po službenoj dužnosti, i na pravilnu primenu materijalnog prava.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je odlučeno da se preinači drugostepena presuda i potvrdi prvostepena presuda, odnosno da tužilja ispunjava uslove za utvrđivanje svojstva člana porodičnog domaćinstva svoje pok. babe M.K. U situaciji kada Zakon o stanovanju predviđa "običan" zakup i zakup stana u društvenoj svojini, kome je, shodno odredbi člana 30. stav 2. Zakona o stanovanju, upodobljen i zakup stanova u svojini građana, pravilno je revizijski sud, potvrđujući prvostepenu presudu, na konkretne odnose primenio odredbe Zakona koje regulišu zakup društvenog stana i uslove korišćenja. Nasuprot navodima podnositeljke, da nije bilo mesta primeni člana 34.stav 2. Zakona, jer je predmet spora utvrđivanje svojstva člana porodičnog domaćinstva, koje je po tumačenju podnositeljke regulisano isključivo članom 9. stav 2. Zakona, Ustavni sud ukazuje da je, između ostalog, upravo odredbom člana 34. Zakona utvrđen krug članova porodičnog domaćinstva, njihov redosled u korišćenju u stana u slučaju smrti zakupca i ako nema tih lica, ko postaje zakupac. Imajući u vidu da, nakon stupanja na snagu Zakona o stanovanju, raniji nosioci stanarskog prava nastavljaju da koriste stan kao zakupci društvenog stana na neodređeno vreme , to je, revizijski sud držeći se formalnog pravnog akta iz 1990. godine, koji je imala samo baba tužilje, a iz kojeg je proizašlo pravo, najpre, V.S. - njene ćerke da nastavi sa korišćenjem stana u skladu sa članom 34. stav 2. Zakona, zaključio da nakon njene smrti, kao faktičkog zakupca stana, sada njena ćerka B.S, koja je stanovala u istom stanu i nije imala rešenu stambenu potrebu, ulazi u krug članova porodičnog domaćinstva propisanog Zakonom, a što je i bio predmet spora.

Po oceni Ustavnog suda, ovakav stav i ocena revizijskog suda zasnovana je na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava , te se ne može govoriti o nepravičnoj primeni materijalnopravnih propisa na štetu podnositeljke ustavne žalbe , s obzirom na to da tužilja u režimu važećeg Zakona o stanovanju ima svojstvo člana porodičnog domaćinstva svoje babe, koje je stekla preko svoje majke, a što u krajnjem ishodu ima za posledicu i korišćenje stana.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jer su u osporenoj sudskoj odluci dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi za utvrđivanje svojstva člana porodičnog domaćinstva tužilje sa licem koje je bilo ugovorna strana ugovora o korišćenju stana zaključenog 1990. godine.

6. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe protiv revizijske presude u stambenom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti