Rešenje o odbačaju ustavne žalbe zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava

Kratak pregled

Ustavna žalba je odbačena jer podnositeljka nije iscrpela sva pravna sredstva. Protiv pravnosnažnog rešenja kojim je odbijen predlog za ponavljanje postupka, podnositeljka nije izjavila reviziju Vrhovnom sudu, koja je u tom slučaju zakonom dozvoljena, što je uslov za podnošenje ustavne žalbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi p. d. „R. A.“ doo iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba p. d. „R. A.“ doo i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu K. 308/05 , kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu K. 32/2010, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 300 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. d. „R. A.“ doo iz Čačka, preko punomoćnika M. I, advokata iz Čačka, podneo je , 16. marta 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu K. 308/05 , kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predme tu K. 32/2010.

U ustavnoj žalbi je hronološki izložen tok krivičnog postupka i nave dene okolnosti koje se, po mišljenju podnosioca, mogu staviti na teret sudu, a koje su doprinele nerazumno dugom trajanju postupka. Dalje je navedeno da je okončanjem krivičnog postupka odbijanjem optužbe usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja , podnosiocu naneta šteta , jer smatra da je jedina mogućnost da naplati štetu bila da okrivljene budu osuđene u krivičnom postupku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete i pravo na naknadu troškova postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Čačku u predmeu K. 32/2010 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Okružni sud u Čačku je 29. juna 2004. godine doneo rešenje Ki. 58/2003 o sprovođenju istrage protiv okrivljenih M.Č, D.Č. i G.Č. zbog osnovane sumnje da su izvršile krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS, koje je obuhvatalo osam radnji izvršenja.

Predstavnik oštećenog, ovde podnosilac ustavne žalbe, se 13. jula 2004. godine, u iskazu datom istražn om sudij i, pridruž io krivičnom gonjenju i istakao opredeljeni imovinskopravni zahtev.

U istražnom postupku, sud je saslušao okrivljene i osam svedoka, sprovedeno je finansijsko-ekonomsko veštačenje i pribavljena obimna dokumentacija o poslovanju okrivljenih.

Nakon sprovedene istrage, Opštinsko javno tužilaštvo u Čačku je 7. aprila 2005. godine podiglo optužnicu protiv okrivljenih za krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 139. stav 1. tačka 2. KZ RS i krivično del o zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi stava 1. KZ RS , pri čemu su oba krivična dela obuhvatala po dve radnje izvršenja. U toku postupka, optužnica je dva puta precizirana.

Glavni pretres je otpočeo 12. septembra 2005. godine i ukupno je zakazan 27 puta, a održan sedam puta. Najčešći razlog neodržavanja glavnog pretresa je nedolazak okrivljenih, koje su sa pretresa izostale 13 puta. Pored toga, svedoci su izostali deset puta, a javni tužilac osam puta. U postupku su saslušane okrivljene i dva svedoka, pročitan je iskaz jednog svedoka koji je dat u istrazi, obavljena su četiri dopunska veštačenja, nakon čeka je sudski veštak i saslušan. Utvrđeno je i da u periodu od 20. juna 2008. do 21. novembra 2008. godine, kao i u periodu od 16. oktobra 2009. do 12. marta 2010 . godine, sud nije preduzeo nijednu radnju u postupku.

Postupak je nakon reforme pravosuđa vođen pred Osnovnim sudom u Čačku pod brojem brojem K. 32/2010.

Presudom Osnovnog suda u Čačku K. 32/2010 od 17. februara 2011. godine okrivljene su oglašene krivima za izvršenje krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 2. KZ RS u vezi člana 33. KZ, izrečena im je uslovna osuda i obavezane su da oštećenom preduzeću „R. A.“ na ime naknade štete isplate iznos od 147.072,34 dinara. Istom presudom, oslobođene su optužbe da su izvršile krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 139. stav 1. tačka 2. KZ RS u vezi člana 22. OKZ i jedno produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 4. u vezi stava 1. KZ RS u vezi člana 22. OKZ.

Utvrđeno je da je presuda ekspedovana u septembru 2011. godine, a da su spisi predmeta prosleđeni Apelacionom sudu u Kragujevcu 26. januara 2012. godine, kada je već nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Odlučujući o žalbama javnog tužioca, okrivljenih i oštećenog, Apelacioni sud u Kragujevcu je 14. februara 2012. godine doneo presudu Kž1. 548/12 kojom je odbijena optužba prema okrivljenima zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, a oštećeni je upućen na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

4. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje o osnovanosti navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Sud je najpre ispitivao da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae. Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i pravo na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega , garantuje okrivljenom, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom , niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoje izuzetci.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije , predstavka broj 41916/04, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je ima o svojstvo oštećenog, pri čemu je opredeljeni imovinskopravni zahtev istakao 13. jula 2004. godine, kada je predstavnik oštećenog saslušan pred istražnim sudijom Opštinskog suda u Čačku .

Na osnovu prethodno iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac us tavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak čije se trajanje osporava u odnosu na podnosioca započeo 13. jula 2004. godine, danom isticanja imovinskopravnog zahetva, a da je okončan 14. februara 2012. godine, donošenjem drugostepene presude, te da je u odnosu na podnosioca ukupno trajao sedam godina i sedam meseci, što samo po sebi može ukazivati da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupk a, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da su činjenična i pravna pitanja, na koja je sud trebalo da odgovori u postupku, takve prirode da ukazuju na njegovu značajnu složenost. Naime, postupak se vodio protiv tri okrivljene, za tri krivična dela, pri čemu je bilo četiri oštećena preduzeća. Prvobitno podignutom optužnicom okrivljenima je stavljeno na teret da su izvršile dva krivična dela, od kojih je svako obuhvatalo po dve radnje izvršenja. Optužnica je u toku postupka dva puta precizirana, da bi prvostepenom presudom okrivljene bile osuđene za jedno krivično delo, dok su za dva krivična dela (od kojih je jedno obuhvatalo dve radnje izvršenja) oslobođene od optužbe. Pored osnovnog nalaza i mišljenja, sprovedena su čak četiri dopunska veštačenja, iz čega proizlazi da je sud trebao da utvrditi i oceni niz činjenica, a što je iziskivalo dodatni napor i vreme.

Takođe, Ustavni sud je iz utvrđenog činjeničnog stanja zaključio da se postupajućem sudu ne može staviti prigovor u pogledu delotvornog sprovođenja istrage, pa čak ni odnos prema predmetu u fazi glavnog pretresa, a imajući u vidu prethodno izneto o složenosti krivičnopravne stvari koja je pred sudom raspravljana. U tom smislu, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni postupak okončan donošenjem presude februara 2011. godine, što je realno omogućavalo da se postupak pravnosnažno okonča pre nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja (apsolutna zastarelost za dela za koja su okrivljene oglašene krivim nastupila je sredinom decembra 2011. godine). Prema tome, neažurnost prvostepenog suda u izradi i dostavljanju prvostepene presude i prosleđivanju spisa drugostepenom sudu predstavlja osnovni razlog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja u ovom slučaju.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud nalazi da prethodno naveden propust suda predstavlja dovoljan osnov za utvrđivanje da je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu K. 308/05 , a kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu K. 32/2010, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavn e žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka, prirodu krivičnog dela za koj i je vođen predmetni postupak i utvrđenu složenost predmeta , postupanje sudova i značaj prava o kom e su sudovi odlučivali, te po oceni Suda , navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koj u je pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki da odlučuje o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi podnosioca očigled no neosnovan i. Naime, Zakonikom o krivičnom postupku je predviđeno da oštećeni ima pravo da u krivičnom postupku istakne imovinskopravni zahtev u pogledu materijalne ili nematerijalne štete koju je pretrpeo izvršenjem krivičnog dela, kao i pravo da sud o tom zahtevu odluči, pod uslovom da se time ne bi znatno odugovlačio postupak, pri čemu u slučaju da sud donese presudu kojom je okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija ili rešenje kojim se obustavlja postupak, uputiće oštećeno lice da imovinskopravni zahtev ostvari u parnici. Članom 13. Zakona o parničnom postupku propisano da je (parnični) sud je u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim.

To znači da je, u slučaju da se imovinskopravni zahtev ostvaruje kroz parnicu, podnošenjem tužbe za naknadu štete, parnični sud vezan osuđujućom pravnosnažnom presudom krivičnog suda, i to u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog (štetnika). Međutim, time svakako nije isključena mogućnost oštećenog da i bez osuđujuće pravnosnažne presude krivičnog suda podnese tužbu parničnom sudu, pod uslovima, na način i u rokovima propisanim Zakonom o obligacionim odnosima. Stoga su očigledno neosnovani navodi podnosioca da je jedina mogućnost da naplati štetu koju je pretrpeo bila da okrivljene budu osuđene u krivičnom postupku, te da bez osuđujuće krivične presude nema osnova za pokretanje parničnog postupka.

Iz napred navedenih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu u kome je istaknuta povreda prava na imovinu, odbacio kao očigledno neosnovanu i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatra navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema uslova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Ovo stanovište je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

7. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Rešenje o odbačaju ustavne žalbe zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti