Odbijanje ustavne žalbe podnete zbog dugotrajnog pritvora u složenom krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu podnetu zbog dugotrajnog pritvora. Sud je ocenio da su odluke o produženju pritvora zasnovane na zakonskim razlozima – opasnosti od ponavljanja dela i težini krivičnog dela – i da su adekvatno obrazložene.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Hikmeta Hajrovića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 6. oktobra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Hikmeta Hajrovića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K.P. 25/07, Kv-Po1. 115/10 od 5. marta 2010. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž2. Po1. 66/10 od 25. marta 2010. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Hikmet Hajrović iz Novog Pazara, preko punomoćnika Stevana Protića, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 23. aprila 2010. godine ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 21, 25, 31. i 32. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da se protiv podnosioca i više drugih lica pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu vodi krivični postupak zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ; da je podnosiocu rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Kragujevcu Kio. 19/07 od 19. marta 2007. godine određen pritvor koji mu se računa od 17. marta 2007. godine, kada je lišen slobode; da je podnosiocu pritvor više puta produžavan, poslednji put 5. marta 2010. godine osporenim rešenjem Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu K.P. 25/07, Kv-Po1. 115/10 za dva meseca, na osnovu člana 142. stav 1. tač. 3) i 5) ZKP; da je Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje potvrdio osporeno rešenje o produženju pritvora osporenim rešenjem Kž2-Po1. 66/10 od 25. marta 2010. godine, ostajući pri nejasnim i neobrazloženim formulacijama, izbegavajući odgovor na pitanje koliko zapravo može trajati pritvor, uz kršenje prezumpcije nevinosti; da su oba postupajuća suda svoje odluke donela bez upuštanja u postojanje stvarnih razloga za produženje pritvora, već prostim prepisivanjem ranijih rešenja o produženju pritvora; da je podnosilac „zatočenik toka dokaznog postupka protiv drugih lica“, jer se postupak vodi po dve spojene optužnice, podnosilac je optužen samo po jednoj, a dokazi se izvode samo po drugoj optužnici; da su svi ostali saokrivljeni, osim prvooptuženog D.E, pušteni na slobodu, iako se svima sudi za isto krivično delo, zasnovano na istom činjeničnom stanju; da je podnosilac diskriminisan, i da je time povređeno načelo iz člana 21. Ustava, jer je pripadnik nacionalne manjine, kao i po osnovu nezaposlenosti, jer sudovi uzimaju ekonomsko stanje kao osnov za produženje pritvora podnosiocu; da je pravo iz člana 25. Ustava povređeno time „što se podnosiocu ustavne žalbe neopravdano dugotrajnim i neosnovanim držanjem u pritvoru ozbiljno narušava fizički i psihički integritet“; da je podnosiocu povređeno pravo iz člana 31. Ustava nepoštovanjem odredbe o najkraćem mogućem trajanju pritvora i time što mu se ne dozvoljava da se brani sa slobode iako su prestali razlozi za određivanje pritvora; da se pritvor prema podnosiocu pretvara u svojevrsnu sankciju; da je pravo iz člana 32. Ustava podnosiocu povređeno jer postupak traje preko tri godine, pretresi se konstantno odlažu, u postupku se izvode dokazi po optužnici koja ne tereti podnosioca ustavne žalbe i u kome se mera pritvora zloupotrebljava i koristi u svrhu kažnjavanja lica koje nije pravnosnažno osuđeno.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povrede označenih prava, poništi osporena rešenja i naredi njegovo puštanje na slobodu.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ustavne žalbe ističe povredu ustavnog načela iz člana 21. Ustava, kao i povrede ljudskih prava zajemčenih odredbama člana 25, člana 31. st. 2. i 3. i člana 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava. Prema stavu 2. ovog člana Zakona, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporena rešenja i iz njihove sadržine i navoda ustavne žalbe utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:

Pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu protiv podnosioca ustavne žalbe i više drugih lica vodi se krivični postupak zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ, kao i drugih krivičnih dela.

Podnosiocu ustavne žalbe je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Kragujevcu Kio. 19/07 od 19. marta 2007. godine određen pritvor koji mu se računa od 17. marta 2007. godine, kada je lišen slobode. Pritvor je više puta produžavan, poslednji put 5. marta 2010. godine osporenim rešenjem Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu K.P. 25/07, Kv-Po1. 115/10 za dva meseca, na osnovu člana 142. stav 1. tač. 3) i 5) ZKP. Sud je po službenoj dužnosti ispitivao da li i dalje stoje razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru, pa je utvrdio da ti razlozi postoje. Osnov za produženje pritvora iz člana 142. stav 1. tačka 3) ZKP sud je utvrdio jer iz spisa predmeta proizlazi osnovana sumnja da je podnosilac izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret, da je ranije više puta osuđivan, između ostalog i zbog izvršenja istovrsnog krivičnog dela u odnosu na delo koje mu se stavlja na teret, da je bez imovine i redovnih prihoda, pa kako postoji osnovana sumnja da je veliku količinu opojne droge heroin (5.195 grama) predao prvooptuženom radi njenog stavljanja u promet, sve navedene okolnosti ukazuju da bi, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao ponoviti krivično delo, pa je neophodno produžiti mu pritvor.

Osnov za produženje pritvora iz člana 142. stav 1. tačka 5) ZKP sud je našao jer je za krivično delo koje se podnosiocu stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, a u konkretnom slučaju postoje osobito teške okolnosti izvršenja krivičnog dela koje se ogledaju u postojanju osnovane sumnja da je podnosilac nabavio veliku količinu opojne droge heroin, koju je predao prvooptuženom, radi njenog neovlašćenog stavljanja u promet.

Rešavajući o žalbi podnosioca protiv osporenog rešenja o produženju pritvora, Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje je 25. marta 2010. godine doneo osporeno rešenje Kž2-Po1. 66/10, kojim je žalbu odbio, prihvatajući u potpunosti navode i razloge prvostepenog suda za produženje pritvora.

4. Članom 21. Ustava utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.); da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (stav 4.).

Odredbama člana 25. Ustava utvrđeno je: da je fizički i psihički integritet nepovrediv (stav 1.); da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (stav 2.).

Odredbama člana 31. Ustava, pored ostalog, utvrđeno je: da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (stav 3.).
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 142. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP), između ostalog, propisano je da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo – ako osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti (tačka 3)), odnosno ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno preko pet godina za krivično delo sa elementom nasilja i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela (tačka 5)). Ostale odredbe Zakonika o krivičnom postupku koje su od značaja za odlučivanje, propisuju: da se posle predaje optužnice sudu, do završetka glavnog pretresa, pritvor može, po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu, odrediti ili ukinuti samo rešenjem veća, da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja i da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. stav 1. do 4.).

5. Ustavni sud ukazuje da je u više donetih odluka (videti, pored ostalih, odluke u predmetima: Už-1429/2009 od 16. jula 2009. godine, Už-1960/2009 od 16. septembra 2010. godine i Už-1738/2009 od 2. juna 2011. godine) dao tumačenje prava zaštićenih odredbama člana 31. Ustava i zauzeo stav o kriterijumima na osnovu kojih se utvrđuje da li povrede navedenih prava postoje ili ne, pa su u ovom ustavnosudskom predmetu, u postupku ocene, primenjeni već zauzeti stavovi.

6. Trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka glavnog pretresa Ustavom i Zakonikom nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. stav 2. Ustava i člana 146. stav 2. ZKP, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, odnosno da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja i podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ukoliko takvi razlozi i dalje postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda. Takođe, nadležni sud je dužan da sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima.

Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenih prava iz člana člana 31. st. 2. i 3. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je nadležni sud, po službenoj dužnosti, blagovremeno i bez predloga okrivljenog ispitao opravdanost produženja pritvora, odnosno utvrdio i naveo dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, obrazlažući razloge zbog kojih je smatrao da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Nadležni sud je utvrdio da su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru.

Kako je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak koji se u konkretnom slučaju vodi protiv podnosioca ustavne žalbe pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu složen, kako zbog brojnosti optuženih i krivičnih dela za koja postoji osnovana sumnja da su ih optuženi izvršili, tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja nadležni sud treba da raspravi i oceni i na osnovu kojih treba da donese odluku.

Osporena rešenja o produženju pritvora doneta su, po oceni Ustavnog suda, u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom, zasnovana su na zakonom propisanim razlozima iz kojih se prema licu za koja postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo može produžiti pritvor, i u njima su dati detaljni i individualizovani razlozi za za dalje zadržavanje optuženog (podnosioca ustavne žalbe) u pritvoru.

Ustavni sud je posebno cenio i navod podnosioca ustavne žalbe da je prema drugim optuženima pritvor ukinut, ali je mišljenja da ova okolnost nije od značaja za drugačiju odluku Suda. Ovo stoga što se razlozi za produženje pritvora posle podizanja optužnice odnose na objektivne i subjektivne okolnosti vezane za složenost predmeta, prirodu krivičnog dela, način njegovog izvršenja i težinu posledica krivičnog dela koje se optuženima stavlja na teret. Činjenica da se preostali optuženi, koje optužnica takođe tereti za isto krivično delo kao saizvršioce, više ne nalaze u pritvoru, nikako ne znači da je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno načelo zabrane diskriminacije. U konkretnom postupku nadležno krivično veće suda odlučuje o opravdanosti produženja pritvora prema svakom od okrivljenih pojedinačno, primenjujući princip individualizacije ove procesne mere u skladu sa objektivnim, ali i subjektivnim okolnostima vezanim za ličnost konkretnog okrivljenog lica. To podrazumeva da sva pritvorena lica ne moraju da provedu u pritvoru isti vremenski period, te da ukidanje pritvora prema jednom ili više okrivljenih ne dovodi automatski do puštanja na slobodu svih saokrivljenih u istom krivičnom predmetu.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima nisu povređena prava zajemčena odredbama člana 31. st. 2. i 3. Ustava.

7. Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno jer postupak traje preko tri godine, pretresi se konstantno odlažu, u postupku se izvode dokazi po spojenoj optužnici koja ne tereti podnosioca ustavne žalbe, i u kome se mera pritvora zloupotrebljava i koristi u svrhu kažnjavanja lica koje nije pravnosnažno osuđeno.

Imajući u vidu da se predmetni krivični postupak vodi po dve optužnice, jer između izvršenih krivičnih dela postoji personalni i realni koneksitet, a s obzirom na dinamiku kojom je sud zakazivao glavni pretres, kao i ostale radnje koje je u tom periodu preduzimao, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o neažurnosti postupajućeg suda, odnosno o tome da je sud odugovlačio postupak. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da se korišćenje procesnih ovlašćenja u krivičnom postupku ne može olako karakterisati kao zloupotreba prava, već se moraju pružiti dokazi koji ukazuju da takva zloupotreba postoji. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe takve dokaze nije pružio.

Sledstveno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da, u konkretnom slučaju, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.
8. Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je u navedenom krivičnom postupku diskriminisan s obzirom da je pripadnik nacionalne manjine, kao i po ekonomskom osnovu, jer sudovi njegovo ekonomsko stanje uzimaju kao osnov za produženje pritvora, čime je povređeno načelo iz člana 21. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da je podnosilac diskriminisan po bilo kom osnovu. Naime, upoređivanjem okrivljenih koji su pušteni da se brane sa slobode i onih koji se nalaze u pritvoru, ne može se konstatovati da je nadležni sud odluku o pritvoru donosio prema kriterijumu nacionalne pripadnosti optuženih. Pored toga, činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe bez imovine i redovnih izvora prihoda sud je cenio u kontekstu svih okolnosti koje ukazuju na mogućnost ponavljanja krivičnog dela, pa se navođenje ove činjenice ne može smatrati „diskriminacijom po ekonomskom osnovu“.

Po pravnom stavu Ustavnog suda, ustavne garancije iz člana 21. Ustava ne osiguravaju nezavisno i samostalno pravo koje može biti predmet preispitivanja u postupku po ustavnoj žalbi, već se radi o ustavnom načelu akcesorne prirode na koje se neko lice moža pozvati samo u vezi sa uživanjem nekog od ljudskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom (npr. pravom na pravično suđenje, pravom na pravno sredstvo i dr.). Naime, odredbe o ljudskim i manjinskim pravima i slobodama, sadržane u Drugom delu Ustava, moraju se posmatrati kao celina, a osnovna načela, među kojima je i načelo zabrane diskriminacije, moraju se dovesti u vezu sa sadržinom pojedinih prava i sloboda koje se jemče Ustavom. Drugim rečima, o povreda načela može se govoriti samo ukoliko je došlo do povrede ili uskraćivanja nekog od zajemčenih ustavnih prava. U postupku po ustavnoj žalbi nije utvrđena povreda niti uskraćivanje bilo kog zajemčenog prava koja podnosilac ustavne žalbe ističe.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da u osporenom krivičnom postupku nije povređeno ni ustavno načelo iz člana 21. Ustava.

9. U odnosu na navode ustavne žalbe o povredi prava iz člana 25. Ustava time „što se podnosiocu ustavne žalbe, neopravdano dugotrajnim i neosnovanim držanjem u pritvoru, ozbiljno narušava fizički i psihički integritet...“, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije dao posebne ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu istaknutog prava, već tvrdnju o povredi ovog prava zasniva na povredi prava iz člana 31. st. 2. i 3. i člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da Ustavni sud nije utvrdio povredu podnosiočevih prava iz člana 31. st. 2. i 3. i člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenio da nema ni povrede podnosiočevih prava zajemčenih odredbama člana 25. Ustava.

10. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je u odnosu na istaknute povrede prava iz čl. 21. i 25, člana 31. st. 2. i 3. i člana 32. stav 1. (pravo na suđenje u razumnom roku), saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

11. U odnosu na navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da iz navedenih odredaba Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, osim ako se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je ocenio da će podnosilac ustavne žalbe imati mogućnost, ukoliko i dalje bude smatrao da su mu povređena označena ustavna prava, odnosno da odredbe Zakonika o krivičnom postupku nisu pravilno primenjene, a da je to bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravične presude, da sve navedeno osporava u eventualnoj žalbi protiv prvostepene presude koja bude doneta u osporenom krivičnom postupku.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosilac pre podnošenja ustavne žalbe, u vezi sa napred navedenim povredama prava, nije iscrpeo sva pravna sredstva za njihovu zaštitu, odnosno da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena.

Ovakvom odlukom Suda ne utiče se na mogućnost podnosioca ustavne žalbe da se po iscrpljivanju svih pravnih sredstava obrati Ustavnom sudu novom ustavnom žalbom, ako bude smatrao da su mu odlukama nadležnih organa povređena ili uskraćena prava zajemčena Ustavom.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u odnosu na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje Ustavnog suda o podnetoj ustavnoj žalbi.

2. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe podnete zbog dugotrajnog pritvora u složenom krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti