Ustavna žalba odbijena jer trajanje postupka nije bilo nerazumno dugo

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Sud je utvrdio da trajanje parničnog postupka od pet godina i četiri meseca, s obzirom na njegovu složenost, nije nerazumno dugo, te da je sud postupao adekvatno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mehdije Šehović – Kotsias iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 201 2. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mehdije Šehović – Kotsias izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 391/09, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mehdija Šehović – Kotsias iz Novog Pazara je 31. decembra 2009. godine preko punomoćnika Mare Popović, advokata iz Novog Pazara podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 391/09.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru 10. decembra 2004. godine, da postupak i dalje nije okončan iako se ne radi o složenom predmetu i da je neizvesno koliko će još trajati. Traži da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu zbog povrede navedenih ustavnih prava, da joj naknadi nematerijalnu štetu i da naloži nadležnom sudu da parnični postupak okonča u najkraćem roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava. Odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 391/09 (raniji broj P. 1767/04) utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 10. decembra 2004. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru protiv tuženih Dobrice Belić i Safeta Memića, obojice iz Novog Pazara, radi utvrđenja prava svojine.

Pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru održano je ukupno šest ročišta za glavnu raspravu, dok dva ročišta nisu održana i to jedno iz razloga što je veštak obavestio sud da nije izvršio veštačenje a drugo zbog nedolaska tužioca i drugotuženog.

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1767/04 od 12. septembra 2007. godine, u stavu jedan izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je utvrđeno da tužilja po osnovu nasleđa ima pravo svojine na jednosobnom stanu površine 49 m 2 u Novom Pazaru, u ulici 28. novembra broj 46, u stavu dva izreke preostali deo tužbenog zahteva kojim je traženo da se utvrdi da je tužilja vlasnik podruma uz navedeni stan i da se tuženi obavežu da joj to pravo priznaju, oslobode podrumske prost orije i predaju na raspolaganje je odbijen kao neosnovan , a u stavu tri izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Okružni sud u Novom Pazaru je rešenjem Gž. 307/08 od 24. aprila 2009. godine odlučujući o žalbama tužilje i prvotuženog, usvoj io žalb u tužilje, ukinu o prvostepen u presud u Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1767/04 od 12. septembra 2007. godine u stavu drugom izreke i predmet u pobijanom delu vra tio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku, a u stavu dva izreke odba cio je kao nedozvoljen u žalb u prvotužen og. Zatim je u nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano jedno ročište za glavnu raspravu i 6. oktobra 2009. godine doneta je presuda P. 391/09 kojom je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilja po osnovu nasleđa vlasnik podruma koji pripada uz jednosoban stan površine 49 m2 u Novom Pazaru , pa se tuženi obavezuju da joj to pravo priznaju i oslobode podrumske prostorije od stvari i lica i predaju joj ga na raspolaganje, kao i da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2341/10 od 27. aprila 2010. godine u stavu jedan izreke preinačena je presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 391/09 od 6. oktobra 2009. godine, tako da se: u stavu prvom izreke delimično usvaja tužbeni zahtev tužilje, pa se utvrđuje da ista ima pravo zajedničke nedeljive svojine na podrumu koji se nalazi u ul. 28. novembra br. 46 u Novom Pazaru, što su tuženi dužni priznati i predati tužilji na sukorišćenje, u roku od 15 dana po prijemu presude; u stavu dva izreke odbija deo tužbenog zahteva tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je isključivi vlasnik jednog podruma koji pripada uz jednosoban stan, površine 49 m 2 u Novom Pazaru u ul. 28. novembra br. 46, da se obavežu tuženi da oslobode podrumske prostorije od stvari i lica i da ih predaju tužilji na isključivo korišćenje i raspolaganje u roku od 15 dana, kao neosnovan; u stavu tri izreke odbija kao neosnovana žalba tužilje, a ista presuda u stav u d rugom se potvrđuje.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10).

Takođe i odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme vođenja i okončanja ovog parničnog postupka stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, i sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 10. decembra 2004. godine.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni parnični postupak trajao pet godina i četiri meseca. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ocenjujući postupanje sudova u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da su nadležni sudovi u konkretnom slučaju, preduzeli sve mere i radnje na koje su po zakonu bili obavezni kako bi se osporeni parnični postupak završio u razumnom roku.

Naime, od podnošenja tužbe 10. decembra 2004. godine do okončanja postupka pred drugostepenim sudom prošlo je pet godina i četiri meseca, što po svim merilima i kriterijumima kako Ustavnog suda tako i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava ne predstavlja nerazumno dug period. Ustavni sud nalazi da je prvostepeni sud redovno zakazivao i održavao ročišta za glavnu raspravu , na kojima su izvođeni dokazi saslušavanjem svedoka, parničnih stranaka , kao i veštačenja od strane veštaka građevinske struke. Takođe, od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude prošlo je nepune tri godine, dok je nakon ukidanja prvostepene presude od strane drugostepenog suda, prvostepeni sud posle šest meseci doneo novu odluku. Takođe, drugostepeni sud je posle šest meseci odlučio o žalbi protiv nov e prvostepen e presud e.

Ustavni sud je ocenio da je navedeni parnični postupak bio postupak određene složenosti jer je iziskivao saslušanje većeg broja svedoka i veštačenja od strane veštaka građevinske struke. Takođe, Ustavni sud nalazi da je i podnositeljka ustavne žalbe donekle doprinela dužini trajanja postupka jer se nije odazvala na jedno ročište za glavnu raspravu iako je bila uredno pozvana.

Na osnovu svega iznetog Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru vodio u predmetu P. 391/09, te je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

5. U vezi isticanja povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe nije navela nijedan razlog za povredu ovog ustavnog prava , već se razlozi ustavne žalbe odnose na „dugogodišnje trajanje parničnog postupka sa neizvesnošću njegovog okončanja“, odnosno na povredu prava na suđenje u razumnom roku, te je u tom delu ustavna žalba odbačena , saglasno član u 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , zbog nedostatka pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

U vezi navođenja podnositeljke da joj je povređeno i pravo iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud ukazuje da je pravo iz člana 6. Evropske konvencije već sadržano u članu 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , čiju je povredu Ustavni sud ocenjivao u osporenom postupku.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević