Ustavna žalba zbog odbijanja prerastanja radnog odnosa direktora u neodređeno

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnositeljke, bivše v.d. direktorke, čiji je zahtev za utvrđenje prerastanja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme odbio Vrhovni kasacioni sud. Potvrđeno je da je član 48. Zakona o radu *lex specialis*.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. S. iz R, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. S. izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2009/10 od 19. oktobra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. S. iz R. je 30. decembra 2011. godine, preko punomoćnika Z. P, advokata iz K, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2009/10 od 19. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je podnositeljka, nakon prestanka funkcije vršioca dužnosti direktora, nastavila da radi kod tuženog S-p. c. (SPC) "O." najmanje pet radnih dana, iz kog razloga je podnela tužbu radi utvrđenja da je njen radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme; da su nižestepeni sudovi (Viši sud u Somboru i Apelacioni sud u Novom Sadu) pravilno utvrdili odlučne činjenice i našli da su ispunjeni uslovi iz člana 37. stav 4. Zakona o radu; da je Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene presude i tužbeni zahtev podnositeljke odbio kao neosnovan, ukazujući da se, u konkretnom slučaju, nije mogla primeniti odreba člana 37. stav 4. Zakona o radu, već isključivo odredba člana 48. istog zakona, koja predstavlja "specijalno pravilo", da je podnositeljka, kao direktor tuženog SPC "O.", zasnovala radni odnos na određeno vreme i da joj je ugovor o radu, nakon isteka roka, pravilno otkazan; da je takvo tumačenje revizijskog suda suprotno smislu i cilju navedenih odredbi Zakona o radu; da je, u konkretnom slučaju, bio sporan status podnositeljke nakon prestanka direktorske funkcije, kada je ona nastavila da radi kod tuženog, bez zaključenog ugovora o radu; da odredbe člana 37. stav 4. i člana 48. Zakona o radu regulišu potpuno različite pojmove i institute radnog prava, zbog čega se ne može reći da je odredba člana 48. odstupanje od odredbe člana 37. stav 4. Zakona o radu i da istu derogira; da je očigledno pogrešnom primenom materijalnog prava, Vrhovni kasacioni sud povredio označena ustavna prava podnositeljke.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u osporenu presudu i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stavom I izreke p resude Višeg suda u Somboru P1. 2/10 od 19. aprila 2010. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje A. S, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i poništena su rešenja Privremenog organa tužene Opštine Odžaci broj 02-42/09-II od 16. septembra 2009. godine u delu kojim je utvrđen prestanak radnog odnosa tužilje sa 14. septembrom 2009. godine i tuženog SPC "O." broj 440/09 od 5. oktobra 2009. godine kojim je tužilji otkazan ugovor o radu broj 487/08 od 23. jula 2008. godine i utvrđen prestanak radnog odnosa na dan 7. oktobra 2009. godine, zatim je utvrđeno da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog SPC "O.", te je ovaj tuženi obavezan da tužilju vrati u radni odnos na neodređeno vreme počev od 8. oktobra 2009. godine i da sa njom zaključi ugovor o radu za rad na poslovima koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi; stavom II izreke presude odbijen je tužbeni zahtve tužilje kojim je tražila da se ponište rešenja Privremenog organa tužene Opštine Odžaci broj 02-42/09 od 14. septembra 2009. godine kojim je tužilja razrešena dužnosti vršioca dužnosti direktora tuženog SPC "O." sa 14. septembrom 2009. godine i broj 02-42/09-II od 14. septembra 2009. godine u delu kojim je Đ.T. imenovan za vršioca dužnosti direktora tuženog SPC "O."; stavom III izreke presude tuženi Opština Odžaci i SPC "O." su obavezani da tužilji solidarno isplate troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tuženih, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presudu Gž1. 4047/10 od 1. oktobra 2010. godine, kojom je žalbu odbio i presudu Višeg suda u Somboru P1. 2/10 od 19. aprila 2010. godine u celini potvrdio. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Skupštine opštine Odžaci broj 02-38/2008 - II od 4. jula 2008. godine tužilja imenovana za vršioca dužnosti direktora tuženog SPC "O.", po kome mandat tužilje traje do imanovanja direktora, a najduže godinu dana; da je nakon toga tuženi SPC "O." sa tužiljom zaključio ugovor o radu na određeno vreme broj 487/08 od 23. jula 2008. godine, i to u trajanju od godinu dana, saglasno navedenom rešenju, s tim da tužilja stupa na rad 7. jula 2008. godine; da je 29. juna 2009. godine sa tužiljom zaključen aneks ugovora o radu, kojim je izmenjena tačka 3. ugovora o radu i određeno da radni odnos tužilje zasnovan na određeno vreme traje do imenovanja direktora tuženog SPC "O."; da u periodu od jedne godine od imenovanja tužilje za vršioca dužnosti direktora kod tuženog SPC "O." nije izvršen izbor direktora; da je Upravni odbor tuženog SPC "O.", dana 8. juna 2009. godine, doneo odluku o raspiavanju konkursa za izbor direktora, na koji se, pored ostalih, prijavila i tužilja, iako nije ispunjavala uslov koji se ticao stečenog radnog iskustva; da je Upravni odbor 1. jula 2009. godine uputio predlog za imenovanje tužilje na mesto direktora tuženog SPC "O."; da u tom periodu Skupština opštine Odžaci nije funkcionisala, već da je imenovan Privremeni organ; da je Privremeni organ 14. septembra 2009. godine doneo zaključak da se neće vršiti izbor direktora tuženog SPC "O.", a istog dana je doneo i rešenje kojim se tužilja razrešava funkcije vršioca dužnosti direktora i na osnovu kojeg tužilji prestaje radni odnos kod tuženog SPC "O." sa 14. septembrom 2009. godine, te kojim se sa 15. septembrom 2009. godine za vršioca dužnosti tuženog SPC "O." imenuje Đ.T, čiji će mandat trajati do imenovanja direktora, a najduže godinu dana; da je novoimenovani vršilac dužnosti direktora, dana 5. oktobra 2009. godine, doneo rešenje broj 440/09 kojim je tužilji otkazan ugovor o radu 487/08 od 23. jula 2008. godine i određeno da tužilji radni odnos prestaje 7. oktobra 2009. godine; da je tužilja, međutim, nakon što je Privremeni organ tužene Opštine Odžaci doneo rešenje kojim joj je odredio prestanak funkcije i prestanak radnog odnosa, nastavila da radi kod tuženog SPC "O.", tako što je u septembru 2009. godine, u kome je bilo 22 radna dana, radila ukupno 15 radnih dana, zaključno sa 21. septembrom 2009. godine, zatim koristila četiri dana godišnjeg odmora i bila na bolovanju sve do 2. oktobra 2009. godine, a potom iskoristila još dva dana godišnjeg odmora; da je tužilja, nakon 14. septembra 2009. godine, nastavila da radi još najmanje pet radnih dana (15, 16, 17, 18. i 21. septembra 2009. godine), u kom periodu je jednom overila spisak prisutnosti zaposlenih na radu (18. septembar 2009. godine), a novimenovani vršilac dužnosti direktora Đ.T. overom takvog spiska od 21. septembra 2009. godine potvrdio da je tužilja toga dana radila kod tuženog SPC "O." u vremenu od 7,00 do 14,00 časova; da je prvostepeni sud pravilnom ocenom izvedenih dokaza utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužilje delimično usvojio; da iz svega navedenog proizlazi da je tužilja bila u radnom odnosu na određeno vreme duže od 12 meseci, što je protivno odredbi člana 37. stav 1. Zakona o radu, koji se kao matični propis, počev od stupanja na snagu Zakona o državnim službenicima (1. jul 2006. godine), primenjuje i na zaposlene u ustanovama javnih službi; da iz obrazloženja osporenog rešenja broj 02-42/09-II od 14. septembra 2009. godine proizlazi da je mandat tužilji prestao 5. jula 2009. godine, a da je tužilja od tog momenta faktički obavljala dužnost direktora sve do 14. spetembra 2009. godine, što znači da je radila dva meseca duže od vremena za koje je zasnovala radni odnos, i to na radnom mestu na kojem je radni odnos zasnovan; da je, osim navedenog, prvostepeni sud utvrdio da je tužilja nastavila da obavlja poslove sa punim radnim vremenom u trajanju od pet radnih dana i nakon prestanka funkcije vršioca dužnosti direktora (od 15. do 21. septembra 2009. godine), u kom periodu je vodila "knjigu šanka" u računovodstvu, što potvrđuje i šef računovodstva S. D, u svom svedočkom iskazu.

U postupku po reviziji tužene Opštine Odžaci, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev2. 2009/10 od 19. oktobra 2011. godine kojom je reviziju usvojio i preinačio presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4047/10 od 1. oktobra 2010. godine i Višeg suda u Somboru P1. 2/10 od 19. aprila 2010. godine, tako što je tužbeni zahtev tužilje u celini odbio kao neosnovan. U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je utvrđeno da je rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito i da je tužilji radni odnos na određeno vreme zakonito prerastao u radni odnos na neodređeno vreme; da tužilja jeste u radnom odnosu provela duže od 12 meseci, što je u suprotnosti sa članom 37. stav 1. Zakona o radu, imajući u vidu da je faktički obavljala dužnost direktora i po isteku mandata u trajanju od jedne godine; da se, međutim, na konkretan pravni odnos ne primenjuje pravilo iz člana 37. stav 4. Zakona o radu, već pravilo iz člana 48. istog zakona, po kome direktor može da zasnuje radni odnos na neodređeno ili određeno vreme, te da radni odnos na određeno vreme može da traje do isteka roka za koji je direktor izabran, odnosno do njegovog razrešenja; da kako je tužilja zasnovala radni odnos na određeno vreme do imenovanja direktora, pravilno joj je otkazan ugovor o radu posle izbora novog direktora; da se uslovi za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, kao i za utvrđenje da je radni odnos zasnovan na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, zbog primene specijalnog pravila koje predstavlja odstupanje i izuzetak od pravila o prerastanju radnog odnosa iz člana 37. stav 4. Zakona o radu, nisu stekli.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.) .

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09), bitnim za konkretan spor, bilo je propisano: da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl. za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci, da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos (član 37. st. 1. i 4.); da direktor, odnosno drugi zakonski zastupnik poslodavca može da zasnuje radni odnos na neodređeno ili određeno vreme, da se radni odnos zasniva ugovorom o radu, da radni odnos na određeno vreme može da traje do isteka roka na koji je izabran direktor, odnosno do njegovog razrešenja (član 48. st. 1 . - 3.) .

5. Ustavni sud konstatuje da podnositeljka, kroz tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, u suštini ukazuje da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljnio primenio materijalno pravo prilikom odlučivanja o njenom tužbenom zahtevu za konverziju radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme.

Stoga Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je postupak bio vođen na način koji je podnositeljki osigurao pravo na pravično suđenje , odnosno da li je od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda , te da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da je u postupku koji prethodi ustavnoj žalbi utvrđeno da je podnositeljka rešenjem Skupštine opštine Odžaci od 4. jula 2008. godine imenovana za vršioca dužnosti direktora SPC "O.", po kom osnovu je zaključen ugovor o radu na određeno vreme od 23. jula 2008. godine, sa stupanjem podnositeljke na rad počev od 7. jula 2008. godine. Radni odnos podnositeljke, kao vršioca dužnosti direktora SPC "O.", ugovorom o radu je prvobitno bio oročen na period od godinu dana, a aneksom ugovora o radu od 29. juna 2009. godine taj rok je izmenjen, tako što je ugovoreno da tužilja bude u radnom odnosu sve do imenovanja direktora. Izmenom ugovorenog roka, podnositeljki je produženo trajanje radnog odnosa i ona je nastavila da obavlja dužnost direktora i nakon isteka perioda od godinu dana od imenovanja za vršioca dužnosti direktora. Osporenim rešenjem Privremenog organa opštine Odžaci od 14. septembra 2009. godine podnositeljki je prestala funkcija vršioca dužnosti direktora SPC "O." i za novog vršioca dužnosti direktora imenovan je Đ.T, počev od 15. septembra 2009. godine. Po donošenju pomenutog rešenja, podnositeljka je nastavila rad kod SPC "O.", u kom periodu je obavljala određene poslove u računovodstvu (vođenje "knjige šanka") i koristila određena prava iz radnog odnosa (godišnji odmor i plaćeno odsustvo usled privremene sprečenosti za rad). Rešenjem vršioca dužnosti direktora SPC "O." od 5. oktobra 2009. godine podnositeljki je otkazan ugovor o radu od 23. jula 2008. godine (izmenjen aneksom od 29. juna 2009. godine), po kom osnovu joj je radni odnos u SPC "O." prestao 7. oktobra 2009. godine.

Ocenjujući da li je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne primene materijalnog prava na štetu podnositeljke ustavne žalbe , Ustavni sud je pošao od toga da se oročenje radnog odnosa direktora na određeno vreme, saglasno odredbi člana 48. stav 3. Zakona o radu, vrši na bitno drugačiji način u odnosu na radni odnos na određeno vreme u opštem radnopravnom režimu (član 37. stav 1. Zakona o radu). Naime, jedno lice, po osnovu izbora/imenovanja na funkciju direktora, može zasnovati radni odnos na određeno vreme do isteka roka na koji je izabrano/imenovano, odnosno do njegovog razrešenja. Ovakvo zakonsko rešenje, po shvatanju Ustavnog suda, predstavlja odstupanje (izuzetak) od pravila da radni odnos na određeno vreme neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci, polazeći od toga da izbor na funkciju direktora najčešće podrazumeva period (tzv. mandat) u trajanju dužem od 12 meseci. Dakle, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka mogla biti u radnom odnosu na određeno vreme i nakon isteka perioda od 12 meseci od imenovanja za vršioca dužnosti direktora SPC "O.".

Sledom rečenog, Ustavni sud ocenjuje da se radni odnos direktora na određeno vreme vezuje isključivo za dužinu trajanja njegovog mandata, što podrazumeva da tako zasnovan radni odnos ne može trajati duže od vremena za koje je direktoru utvrđen mandat. Drugim rečima, istekom vremena na koje je izabran, direktoru ex lege prestaje i radni odnos na radnom mestu direktora. Prema tome, Ustavni sud smatra da je u vezi spornog ustavnopravnog pitanja, eksplicitno postavljenog i u ustavnoj žalbi, koje se tiče radnopravnog statusa podnositeljke od njenog razrešenja sa mesta vršioca dužnosti direktora (14. septembar 2009. godine) do 7. oktobra 2009. godine, kada je njen radni odnos formalno prestao na osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu od 5. oktobra 2009. godine, Vrhovni kasacioni sud dao ustavnopravno prihvatljivo tumačenje odgovarajućih odredaba Zakona o radu, da se pravilo o konverziji radnog odnosa iz člana 37. stav 4. Zakona ne može primeniti kada je u pitanju radni odnos direktora na određeno vreme, imajući u vidu njegovu specifičnu pravnu prirodu.

Saglasno navedenom, Ustavni sud je zaključio da osporen om presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2009/10 od 19. oktobra 2011. godine nije povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu .

Kada je reč o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se podnositeljka samo formalno poz vala na povredu ovog prava, a da pri tome n ije navela nijedan razlog na kome zasniva takvu tvrdnje , zbog čega se Sud time nije posebno bavio.

Ocenjujući postojanje povrede prava iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoju tvrdnju o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već je, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio da pravo podnositeljke na pravično suđenje nije povređeno, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava iz člana 60. stav 4. Ustava.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.