Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i neosnovanosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu. Deo žalbe protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda odbačen je jer nisu navedeni ustavnopravni razlozi za povredu prava, dok je deo protiv presude Apelacionog suda odbačen kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Il ić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Đ. K. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Đ. K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P. 8/97, kasnije pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu P. 17/10, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Đ. K. iz Beograda podneo je, 31. decembra 2013. godine , preko punomoćnika P. B, advokata iz Pančeva, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 9. januara 2014. godine, protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2635 /13 od 14. novembra 201 3. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog istom odredbom Ustava, u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu u predmetu P. 17/10 (inicijalno predmet P. 8/97 ranijeg Opštinskog sud a u Pančevu ).

Podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi u parnici vođenoj po tužbi tužioca, podnetoj 30. decembra 1996. godine Opštinskom sudu u Pančevu, ističe povredu prava na suđenja u razumnom roku, jer je spor „nepotrebno dugo“ trajao punih 17 godina, iako se nije radilo o „previše komplikovanom sporu“. Podnosilac ističe i povredu prava na pravično suđenje, smatrajući da je po osporenoj presudi, kojom je delimično preinačena prvostepena presuda, on ipak morao da plati dug sa ogromnom zakonskom kamatom od 1996. godine. Naime, podnosilac je i u žalbi protiv prvostepene presude ukazivao na sporno pitanje da li se vrednost neplaćenih radova kod raskida ugovora o građenju mora obračunati po cenama na dan raskida ugovora ili na dan presuđenja, te na povredu osnovnog načel a jednake vrednosti davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima ukoliko se utvrđuje vrednost na dan raskida, kao što je u osporenoj odluci. Podnosilac ističe da su sudovi u istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji donosili odluke u kojima su dosledno primenjivali pomenuto načelo, te ukazuje da je osporenom presudom, kod izostale "kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova", narušen princip pravne sigurnosti kao element prava na pravično suđenje. Podnosilac je uz ustavnu žalbu dostavio rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6184/10 od 23. septembra 2010. godine i sentencu iz rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2621/04 od 4. novembra 2004. godine, a uz dopunu ustavne žalbe, još dve sentence iz sudske prakse. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava podnosioca. Podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozva o i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanog članom 6. Evropske konvencije zajemčena odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te se ocena eventualne povrede ili uskraćivanja ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedeni član Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 17/10 O snovnog sud a u Pančevu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, u svojstvu tuženog, tužilac „S. I .“ iz Beograda je podneo tužbu 6. januara 1997. godine Opštinskom sudu u Pančevu (u daljem tekstu: Opštinski sud), radi raskida ugovora o izvođenju radova, isplate naknade za izvedene radove i naknade štete. U tužbi je navedeno da je tužilac izvođač radova, a tuženi investitor, te da mu je po zaključenom ugovoru broj 45/1 od 1. septembra 1996. godine o izvođenju građevinskih, građevinsko-zanatskih i instalaterskih radova na pretvaranju tavanskog prostora u četvorosobni stan u Beogradu u ul. L. broj 2 (u daljem tekstu: ugovor), prema ponudi broj 45 od 11. juna 1996. godine, tuženi ostao dužan za deo avansa, izvedene radove, kao i da je pretrpeo štetu izvođenjem radova po ovom ugovoru, jer je krivicom tuženog raskinut ugovor. Tužilac je započeo sa radovima zbog isticanja građevinske dozvole, kao i građevinske sezone, iako mu je tuženi isplatio samo deo avansa i to sa zakašnjenjem. Po ugovoru tuženi je bio dužan da mu pre otpočinjanja radova isplati 70% vrednosti ugovorenih radova na ime avansa. Po zahtevu tužioca za obezbeđenje dokaza – izvedenih radova, veštak građevinske struke je sačinio nalaz 25. novembra 1996. godine. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 8/9 7. Nakon naloga da uredi tužbu, po čemu je postupljeno 30. januara 1997. godine, zakazano je pripremno ročište za 27. mart 1997. godine, a naredba za dostavljanje tužbe tuženom na odgovor i uručenje poziva data je 20. februara 1997. godine.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude 6. aprila 2006. godine, održano je 19 ročišta za glavnu raspravu, od 37 zakazanih . Na održanim ročištima je sprovedeno građevi nsko veštačenje, više dopunskih građevi nskih veštačenj a, sa menjanjem ličnosti sudskih veštaka, saslušani su direktor tužioca i tuženi u svojstvu parničnih stranka, te dva svedoka i više puta vešta ci građevinske struke. U ovom delu postupka Opštinski sud je dva puta određivao mirovanje postupka, s obzirom da su izostajale obe uredno pozvane stranke sa ročišta, i to 31. maja 2001. godine, te 25. juna 2002. godine, ali je po predlozima tužioca za vraćanje u pređašnje stanje postupak nastavljan. Razlog za neodržavanje ročišta je uglavnom bio na strani veštaka koji su izostajali sa ročišta ili nisu blagovremeno dostavljali svoje osnovne ili dopunske nalaze, dva puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jednom zbog ratnog stanja, te izostanaka uredne dostave poziva za svedoke. Međutim, razlozi za neodržavanje više ročišta bili su i na strani tuženog, koji je jednom tražio da se ne održi ročište, više puta dostavljao podneske neposredno pred ročište, ili saglasno sa drugom stranom predlagao da se ročišta ne drže.

Presudom Opštinskog sud a u Pančevu P. 8/97 od 6. aprila 2006. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je u prvom stavu izreke raskinut u govor, u drugom stavu izreke je tuženi obavezan da tužiocu isplati iznos od 464.697,72 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 28. avgusta 2004. godine, dok je u trećem stavu izreke odbijen tužbeni zahtev tužioca za deo preko dosuđenog dela do traženog novčanog iznosa, a u četvrtom stavu izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Tuženi je protiv navedene odluke lično izjavio žalbu 4. jula 2006. godine, a Okružni sud u Pančevu je rešenjem Gž. 1398/06 od 27. avgusta 2007. godine usvojio žalbu tuženog, te ukinuo prvostepenu presudu u usvajajućem delu (st. 1, 2. i 4. izreke) i predmet vratio na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 1838/07, a do reorganizacije pravosuđa i uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, bilo je zakazano deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet održano. Na održanim ročištima saslušani su direktor tužioca i tuženi u svojstvu parnične stranke, jedan svedok, te sprovedeno najpre dopunsko veštačenje, a zatim i veštačenje od strane G. zavoda za veštačenje, preko komisije veštaka koji su dostavili osnovni nalaz u 2009. godini. Preostala ročišta nisu održana jer nije uredno bio pozvan veštak, a zatim jer dva puta nisu bili dostavljeni sudu dopunski nalaz veštaka, odnosno nalaz Gradskog zavoda za veštačenje, te jer su obe stranke predale svoje podneske na ročištu, a jednom jer je sud strankama na ročištu uručio nalaz veštaka koji je dostavljen neposredno pred ročište

Postupak je u 2010. godini nastavljen pred Osnovnim sudom u Pančevu pod brojem P. 17/10. Do donošenja druge po redu prvostepene presude, 13. marta 20 13. godine, bilo je zakazano 17 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je osam održano. Na održanim ročištima saslušan a su dva svedoka, te predsednik komisije G. zavoda za veštačenje, izvršeno suočavanje svedoka, te pribavljeni dopunski nalazi toga Zavoda. Razlog za neodržavanje ročišta je uglavnom bio na strani tuženog, odnosno njegovog punomoćnika, koji su dva puta tražili odlaganje ročišta, dva puta predavali podneske neposredno na ročištu, a jednom zato što nisu predali priloge na koje su se pozvali u podnesku o kom je tužilac trebao da se izjasni. Pored ovoga, još četiri ročišta nisu održana jer nije bilo izjašnjenja Zavoda, te jer u spisima nije bilo osnovnog nalaza veštaka, a jednom jer je punomoćnik tužioca tražio rok da dostavi konkretan predlog za dopunu veštačenja, te jednom tražio da fotokopira isprave iz predmeta.

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P. 17/10 od 13. marta 2013. godine je, stavom prvim izreke , bio delimično usvojen osnovni tužbeni zahtev tužioca, i to za utvrđenje da je ugovor zaključen između parničnih stranaka, raskinut krivicom tuženog, a stavom dva je odbijen kao neosnovan preostali deo osnovnog tužbenog zahteva. Stavom trećim izreke navedene presude je usvojen eventualni tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 91. 096,69 dinara sa stanjem na dan 20. novembar 1996. godine, odnosno sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom do 6. februara 2013. godin e u ukupnom iznosu od 2.992.074,64 dinara , zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7. februara 2013. godine pa do končane isplate, te da tužiocu naknadi troškove parničnog pos tupka. Protiv navedene presude su žalbe izjavile obe parnične stranke.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2635/13 od 14. novembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, a žalba tuženog je delimično usvojena i delimično odbijena i ožalbena presuda Osnovnog suda u Pančevu P. 17/10 od 13 . marta 2013. godine preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je traženo utvrđenje da je ugovor raskinut krivicom tuženog, a o eventualnom tužbenom zahtevu odlučeno tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 42.805.27 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20. novembra 1996. godine do isplate, dok je u preostalom delu odbijen tužbeni zahtev tužioca za razliku do 91.096,69 dinara glavnice, iznos obračunate zakonske zatezne kamate do 6. februara 2013. godine i za zakonsku zatezn u kamat u na iznos od 2.992.074,64 dinara od 7. februara 2013. godine do isplate, te odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Tuženom nisu dosuđeni troškovi žalbenog postupka. U obrazloženju ove presude se, između ostalog, navodi da prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje nije pravilno primenio materijalno pravo. Apelacioni sud nalazi da je izvođenje radova bilo zasnovano na ugovoru, koji je delom realizovan, a zatim raskinut, te da je, prema dejstvu raskida iz članu 132. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), osnov ano tužiočevo potraživanje prema tuženom od 42.805,27 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20. novembra 1996. godine, a da preko toga nema osnova za usvajanje. Po nalaženju toga suda, objektivno je ono stanje izvedenih radova (ugovorenih i naknadnih) koje je veštak zatekao u postupku obezbeđenja dokaza 19. novembra 1996. godine, pa se kao prihvatljiva za ovaj sud pokazuje varijanta, data od ustanove za veštačenje, kojom se primenom realno ugovorenih jediničnih cena na količinu i vrstu radova utvrđenih od strane veštaka u obezbeđenju dokaza iskazuje vrednost ugovorenih radova od 83.024,14 dinara i vrednost izvedenih naknadnih radova od 55.481,13 dinara, što ukupno iznosi 138.505,27 dinara. Po umanjenju za vrednost isplaćenih 29.000 DM, a u dinarskoj protivvrednosti 95.700,00 dinara, ostaje neisplaćeno 42.805.27 dinara, u kojoj visini je i usvojen tužbeni zahtev tužioca sa kamatom od 20. novembra 1996. godine. Kako obračuni po privremenim situacijama tuženom nisu ispostavljani, iako je ugovorom bilo predviđeno plaćanje u roku od sedam dana po overi nadzornog organa, u toku trajanja radova za tuženog nije ni nastajala obaveza plaćanja kojih drugih iznosa, osim iznosa ugovorenog avansa. Ova presuda je uručena punomoćniku tuženog 2. decembra 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP) , koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) , primenj ivao do okončanja konkretne parnice, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), a na koje se , između ostalih, pozvao drugostepeni sud u osporenoj odluci, je propisano: kad je poverilac zahtevao ispunjenje, pa ga nije dobio u razumnom roku, može izjaviti da raskida ugovor (član 125. stav 3.); da je poverilac koji zbog neispunjenja dužnikove obaveze raskida ugovor, dužan to saopštiti dužniku bez odlaganja (član 130.); da su obe strane raskidom ugovora oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete (član 132. stav 1.); da, a ko je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala ( član 132. stav 2 .); da ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora (član 132. stav 3.); da svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi (član 132. stav 4). da je strana koja vraća novac dužna platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila (član 132. stav 5.) .

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio, a krećući se u granicama postavljenog zahteva ustavnom žalbom, da je postupak čije se trajanje osporava započeo nakon 20. februara 1997 . godine, te da je okončan donošenjem osporene drugostepene presude, koja je uručena punomoćniku tuženog 2. decembra 2013. godine, nakon 16 godina i nepunih deset meseci .

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe, postupanj e sudova u konkretnom slučaju, kao i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je parnični postupak , čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, nasuprot navodima ustavne žalbe da je „nepotrebno dugo trajao“, bio, pre svega, činjenično složen, imajući u vidu da je u dokaznom postupku bilo neophodno izvođenje građevinkog veštačenja, sa više dopunskih veštačenja, i uz menjanje ličnosti veštaka, te konačno sprovođenje veštačenja putem komisije veštaka. Takođe, radi raspravljanja spornih činjeničnih pitanja oko izvedenih ugovorenih radova i izvedenih naknadnih radova, te načina obračuna duga, pored veštačenja, sud je, pored parničnih stranaka, saslušavao više svedoka.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe, zajedno sa svojim punomoćnikom, u manjoj meri svojim ponašanjem doprineo dužini trajanja postupka, time što su tri ročišta odložena na predlog njegovog punomoćnika, a dva puta na saglasan predlog sa drugom parničnom stranom, te jer su pet puta predavali podneske naporedno na ročištu ili pred ročište.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dali su nadležni prvostepeni sudovi. U prilog ovoj oceni upravo govori da je prva prvostepena presuda doneta tek nakon više od devet godina, ali i da je ona, prema odluci drugostepenog suda, ukinuta u celini. Spor je okončan nakon donošenja druge po redu prvostepene presude koja je preinačena presudom drugostepenog suda. Pritom, Ustavni sud ukazuje da na strani drugostepenih sudova nije bilo doprinosa trajanju postupka van granica razumnog roka, jer je prvi žalbeni postupak okončan za godinu i jedan mesec od izjavljivanja žalbe tuženog, a drugi nakon nepunih osam meseci.

Budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud smatra da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda označenog prava, dovoljno da se postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Op štinskim sudom u Pančevu predmetu P. 8/97, a kasnije pred Osnovnim sudom u Pančevu u predmetu P. 17/10 . Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe smatra i da mu je osporenom sudskom odluko m povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe, u suštini nezadovoljan ishodom vođenog parničnog postupka, koji je izgubio, i u kome je odlukom Apelacionog suda obavezan na isplatu, po njegovom mišljenju, previsokog novčanog iznosa, a da nije razrešeno sporno pitanje da li se vrednost neplaćenih radova kod raskida ugovora o građenju mora obračunati po cenama na dan raskida ugovora ili na dan presuđenja.

Ustavni sud ukazuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da kao instancioni sud ispituje zakonitost sudskih odluka. U ovom konkretnom slučaju, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava, kao i da li je osporeno m presudom Apelacionog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno, odnosno uskraćeno pravo na jednaku zaštitu pred sudom iz člana 36. stav 1. Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Apelacioni sud dovoljno jasno obrazložio svoju odluku zašto u konkretnom slučaju postoji obaveza podnosioca ustavne žalbe na isplatu tužiocu dela neplaćenih izvedenih radova, te od kada on duguje tu isplatu. U situaciji jednostrane novčane restitucije, jer se izvedeni radovi ne mogu drugačije nadoknaditi, te utvrđenog trenutka padanja u docnju podnosioca sa plaćanjem dela izvedenih radova, podnosilac pogrešno tumači načelo jednakih vrednosti davanja, kada ukazuje da je kamatu trebalo drugačije računati. Ovo pogotovu, jer ni on ne negira da su izvedeni radovi ostali delom neisplaćeni, kako do raskida ugovora, t ako i kasnije u toku trajanja spora .

U vezi sa iznetim, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom postupku došlo do proizvoljne ili arbitrerne primene zakona, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Stoga se , po oceni Ustavnog suda, izneti navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već podnosilac, u suštini ne zadovoljan ishodom predmetnog postupka, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao revizijski parnični sud, te da preispita i oceni zakonitost osporene drugostepene presude.

Pored iznetog, po oceni Ustavnog suda, podnosilac se samo formalno pozvao na povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje, jer u prilog tvrdnje o nejedakom postupanju sudova, podnosilac ustavne žalbe dostavlja sudske odluke ili sentence iz sudskih odluka, za koje je Ustavni sud utvrdio da ne proizlaze iz isti h činjeničnih i pravnih situacija, te ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi označenog ustavnog prava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neblagovremenosti i neosnovanosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti