Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su arbitrerno primenili materijalno pravo, pozivajući se na načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja nakon zaključenja ugovora, i nisu obrazložili zašto su odstupili od ranijeg uputstva Vrhovnog kasacionog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva i. p . „S .“ d.o.o, Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva i. p . „S .“ d.o.o. i utvrđuje da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6172/13 od 21. novembra 2013. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 20/14 od 31. oktobra 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Prev. 20/14 od 31. oktobra 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6172/13 od 21. novembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo i. p . „S .“ d.o.o, Beograd, izjavilo je Ustavnom sudu, 24. marta 2015. godine, preko punomoćnika Č. P, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu , dopunjenu 17. novembra 2015. godine, protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6172/13 od 21. novembra 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 20/14 od 31. oktobra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi i njenoj dopuni , između ostalog, istakao: da je prvostepeni sud odlučio postupajući po obaveznom uputstvu Vrhovnog kasacionog suda iz presude Prev. 465/10 od 21. aprila 2011. godine, kojim mu je naloženo da u ponovnom postupku utvrdi pravu volju ugovornih strana u vezi otkupa obveznica i visini stope ugovorene kamate; da je na osnovu izvedenih dokaza utvrdio da je volja ugovornih strana bila da se otkup kratkoročnih hartija od vrednosti izvrši na ugovoreni dan prevremenog otkupa sa kamatom po stopi od 5% na mesečnom nivou, konformnom metodom; da je obrazloženje drugostepene presude nerazumljivo, jer prihvata da je volja ugovornih strana bila da se otkup predmetnih hartija od vrednosti izvrši na ugovoreni dan prevremenog otkupa, ali da je veća kamatna stopa na dan prevremenog otkupa protivna prirodi obveznice kao hartije od vrednosti; da se zauzetim stanovištem dovodi u pitanje načelo autonomije volje, jer je volja parničnih stranaka bila da se otkup hartija od vrednosti izvrši na dan ugovorenog prevremenog otkupa što predstavlja zajedničko opredeljenje ugovornih strana; da je revizijski sud zauzeo stanovište da kako tuženi na dan ugovorenog prevremenog otkupa nije isplatio potraživanje tužioca za koji slučaj je ugovorena kamata od 5% mesečno, to tužiocu na nominalnu vrednost izdatih obveznica pripada kamata po ugovorenoj stopi od 3,9% mesečno; da je obrazloženje revizijske presude „lapidarno“ posebno u delu koji je vezan za utvrđivanje prave volje ugovornih strana pri kupoprodaji hartija od vrednosti, te da bi suprotan obračun bio protivan pravnoj prirodi obveznice kao hartije od vrednosti, jer se njom emitent obavezuje da će izvršiti otkup prodate obveznice na dan dospeća; da je osporenim presudama arbitrerno primenjeno materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe; ukazuje na stanovište zauzeto u presudi Višeg trgovinskog suda Pž. 1229/07 od 27. marta 2007. godine u sporu između istih stranaka, takođe, povodom otkupa obveznica, gde je dat primat izraženoj i utvrđenoj volji stranaka da se otkup hartija od vrednosti izvrši na ugovoreni dan prevremenog otkupa sa ugovorenom kamatom od 5% mesečno, konformnom metodom i da su sudovi u osporenim presudama zasnovali svoja obrazloženja na zakonskom ovlašćenju, a ne na obavezi tuženog da izvrši prevremeni otkup.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporene presude, dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 6648/07 od 20. jula 2009. godine je, u stavu prvom izreke, obavezan tuženi Privredno društvo „M.-P.“ d.o.o. Beograd da isplati tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, iznos od 67.737.344,98 dinara, sa kamatom od 3,9% na mesečnom nivou primenom konformnog metoda , počev od 16. novembra 2008. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 143.344.847,68 dinara , sa kamatom od 5% na mesečnom nivou konformnom metodom , počev od 16. novembra 2008. godine, kao i u delu za kamatu na iznos od 67.737.344,98 dinara preko iznosa kamate dosuđene stavom prvim izreke. Stavom trećim izreke presude je konstatovano povlačenje tužbe u delu kojim je tužilac postavio eventualni tužbeni zahtev. Stavom četvrtim izreke presude obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove spora.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 3908/10 od 6. maja 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena prvostepena presuda u stavu drugom njene izreke, dok je stavom drugim izreke odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, trećem i četvrtom izreke.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 465/10 od 21. aprila 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 3908/10 od 6. maja 2010. godine, u delu kojim je pravnosnažno obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 67.737.344,98 dinara, sa kamatom od 3,9% na mesečnom nivou , primenom konformnog metoda počev od 16. novembra 2008. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke presude ukinut e su presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 3908/10 od 6. maja 2010. godine i presuda Trgovinskog suda u Beogradu P. 6648/07 od 20. jula 2009. godine, u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za obavezivanje tuženog na isplatu iznosa od 143.344.847,68 dinara , sa 5% kamate na mesečnom nivou , primenom konformnog metoda počev od 16. novembra 2008. godine, kao i u delu za kamatu na iznos od 67.737.344,98 dinara preko iznosa kamate dosuđene stavom prvim izreke prvostepene presude i rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude i predmet je ustupljen Privrednom sudu u Beogradu na dalje suđenje. Iz obrazloženja revizijske presude između ostalog, proizlazi: da odbijanje tužbenog zahteva preko dosuđenog nižestepeni sudovi obrazlažu činjenicom da se tuženi nije koristio privremenim otkupom, te da tužiocu ne može pripadati kamata ugovorena po stopi od 5% za prevremeni otkup, s obzirom na sadržinu odredaba čl. 32. i 33. Zakona o tržištu hartija od vrednosti; da zasnivajući svoje obrazloženje na zakonskom ovlašćenju, a ne obavezi tuženog da izvrši prevremeni otkup, nižestepeni sudovi nisu utvrdili pravu volju ugovornih strana prilikom kupoprodaje obveznica, odnosno nisu utvrdili da li je prava volja ugovornih strana bila prevremeni otkup ili otkup na dan dospeća i da nižestepeni sudovi nisu dali razloge da li je tuženi isplatom tužiocu iznosa od 6.536.711 dinara potvrdio volju ugovornih strana pri zaključenju predmetnih zaključnica da se otkup obveznica izvrši na dan prevremenog otkupa uz ugovorenu kamatu po stopi od 5%.

Presudom Privrednog suda u Beogradu P. 7759/11 od 30. maja 2013. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.357.043.818,08 dinara, sa kamatom od 5% na mesečnom nivou , primenom konformnog metoda počev od 9. jula 2012. godine, pa do isplate, dok je stavom drugim izreke obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja presude proizlazi: da je tuženi kao emitent prodao kratkoročne obveznice nominalne vrednosti od 10.000 dinara tužiocu kao kupcu po zaključnicama broj 297461 od 18. septembra 2001. godine, broj 297453 od 18. septembra 2001. godine, broj 351342 od 25. oktobra 2001. godine i broj 351334 od 25. oktobra 2001. godine; da je na svakoj zaključnici predviđen iznos obaveze tuženog na dan prevremenog otkupa po kamatnoj stopi od 5%, kao i da je istim zaključnicama predviđena i kamata od 3,9% po konformnoj metodi mesečno na dan dospelosti; da je u zaključnicama naznačeno da su kao dodatna garancija predviđeni akceptni nalozi „A . b .“ a.d; da je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomske struke utvrđeno da prema prvoj varijanti obračunatoj po kamatnoj stopi od 3,9 % mesečno, konformnom metodom, počev od dana saldiranja do dana veštačenja ( 25. juna 2012. godine), potraživanje tužioca umanjeno za iznos koji je plaćen iznosi 7.387.359,82 dinara; da po drugoj varijanti obračunatoj po kamatnoj stopi od 5 % mesečno konformnom metodom, počev od dana saldiranja do dana veštačenja (25. juna 2012. godine), potraživanje tužioca umanjeno za iznos koji je plaćen iznosi 1.357.043.818,098 dinara. Dalje je navedeno: da je prvostepeni sud iz sadržine samih zaključnica, navoda parničnih stranaka i na osnovu drugih izvedenih pisanih dokaza utvrdio da je prava volja ugovornih strana bila da se izvrši prevremeni otkup predmetnih hartija od vrednosti na ugovoreni dan prevremenog otkupa, odnosno otkup pre roka dospeća od 90 dana; da po oceni prvostepenog suda tuženom nije ostavljena mogućnost izbora da li će obveznice otkupiti na dan prevremenog otkupa ili na dan koji je određen kao dan dospelosti, te kako je tuženi plaćanje izvršio nakon ugovorenog dana prevremenog otkupa, to je plaćanje izvršio u docnji, pa tužiocu osnovano pripada pravo na kamatu od 5% na mesečnom nivou primenom konformnog metoda.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6172/13 od 21. novembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena ožalbena presuda Privrednog suda u Beogradu P. 7759/11 od 30. maja 2013. godine u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 7.387.359,82 dinara, sa 3,9% kamate na mesečnom nivou, primenom konformnog metoda , počev od 9. jula 2012. godine, pa do isplate. Stavom drugim izreke presude je preinačena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.349.655.45826 dinara , sa kamatom od 5% na mesečnom nivou primenom konformnog metoda , počev od 9. jula 2012. godine do isplate, kao i kamatu preko 3,9% na iznos od 7.387.359,82 dinara u stavu drugom izreke, tako što je, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da plati tužiocu iznos od 1.349.655.458,62 dinara , sa kamatom od 5% na mesečnom nivou konformnom metodom , počev od 9. jula 2012. godine do isplate, kao i za kamatu preko 3,9% na iznos od 7.387.359,82 dinara na mesečnom nivou primenom konformnog metoda , počev od 9. jula 2012. godine pa do isplate. Stavom trećim izreke presude je konstatovano da svaka stranka snosi svoje troškove.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 20/14 od 31. oktobra 2014. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6172/13 od 21. novembra 2013. godine. Iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi: da je kod utvrđenih činjenica pravilan zaključak drugostepenog suda da tužiocu na nominalnu vrednost izdatih obveznica od 6.000.000 dinara ne pripada ugovorena kamata od 5% na mesečnom nivou obračunata konformnom metodom, jer je nesporna činjenica da tuženi na dan prevremenog otkupa nije isplatio potraživanje tužioca, odnosno da obveznice nisu otkupljene u roku kraćem od 90 dana za koji slučaj je ugovorena kamata od 5%; da kako nije bilo prevremenog otkupa obveznica od strane tuženog, to tužiocu na nominalnu vrednost izdatih obveznica pripada kamata po ugovorenoj stopi i načinu obračuna za otkup o roku dospeća; da revizijski sud nalazi da bi suprotan obračun, po pravilnom stanovištu drugostepenog suda, bio protivan pravnoj prirodi obveznice kao hartije od vrednosti kojom se emitent obavezuje da će imaocu obveznice o roku njene dospelosti isplatiti iznos nominalne vrednosti i ugovorene kamate; da bi po pravilnoj oceni drugostepenog suda obavezivanje tuženog na otkup obveznica primenom kamate od 5% na mesečnom nivou konformnom metodom bilo suprotno osnovnim načelima iz čl. 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu nominalni iznos obveznica, kao i iznos koji je tuženi već platio tužiocu, te bi obavezivanje istog na isplatu iznosa od još 1.357.043.818,08 dinara, sa kamatom od 5% predstavljalo očiglednu nesrazmeru uzajamnih davanja; da pored navedenog, revizijski sud nalazi da je neosnovano ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu odredbi čl. 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima, kada se imaju u vidu odredbe člana 17. stav 1. i člana 141. istog zakona, posebno iz razloga što je ugovor o kupoprodaji emitovanih obveznica zaključen preko zajedničkog brokera, tržišta novca na Beogradskoj berzi uz kamatu koja se na dan prevremenog otkupa kretala u granicama ugovorenih kamata u tim poslovima; da se načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja koje se izražava kroz načelo ekvivalentnosti direktno može koristiti pri regulisanju obligaciono -pravnih odnosa, što je u konkretnom slučaju učinjeno bez primene instituta prekomernog oštećenja iz člana 139. Zakona o obligacionim odnosima, zelenaških ugovora iz člana 141. istog zakona ili promenjenih okolnosti iz člana 133. istog zakona; da nije sporno da član 17. stav 1. 3akona o obligacionim odnosima propisuje obavezu učesnika u obligaciono -pravnom odnosu da izvrše svoju obavezu, te da su odgovorni za njeno ispunjenje, ali da to podrazumeva da je prethodno ispoštovano načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, što je oboriva pravna pretpostavka; da ugovaranje kamate od 5% kod prevremenog otkupa, a 3,9% kod otkupa u roku dospelosti obveznica očigledno nije u saglasnosti sa načelom savesnosti i poštenja, jer razlika između nominalne vrednosti obveznica i duga naraslog uz obračun kamate od 5% u visini, uz već plaćeni iznos od 239.293.398,86 dinara, očigledno ukazuje na nepostojanje ekvivalentnosti uzajamnih davanja; da činjenica da su stranke ugovorile rok dospelosti obveznica sa kamatom od 3,9% na mesečnom nivou i prevremeni otkup sa 5% kamate na mesečnom nivou, ukazuje da su obe opcije otkupa obveznica bile u opticaju, ali kako nije izvršen prevremeni otkup po ugovorenim uslovima parničnih stranaka, tužilac ima pravo da od tuženog potražuje samo iznos glavnog duga sa kamatom od 3,9% na mesečnom nivou obračunatu konformnom metodom uz umanjenje već isplaćenog iznosa.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o hartijama od vrednosti („Službeni list SRJ“, br. 26/95, 28/96, 59/98, 20/99 i 44/99) bilo je propisano da je obveznica hartija od vrednosti kojom se emitent obavezuje da će imaocu obveznice u roku njene dospelosti isplatiti iznos nominalne vrednosti obveznice i ugovorenu kamatu (član 32.); da zakonom, odnosno odlukom o emisiji obveznica nadležni organ emitenta utvrđuje naročito: firmu, odnosno naziv i sedište emitenta; obim emisije, nominalnu vrednost obveznice i način plasmana; namenu emisije; vrstu obveznice i podatke značajne za pojedine vrste obveznica; rokove plaćanja nominalne vrednosti obveznice i kamate; visinu i način obračuna i plaćanja kamate; iznos trajnog kapitala emitenta i procenat učešća emisije u tom kapitalu i izvore sredstava iz kojih će se isplaćivati obaveze po emisiji i da se zakonom, odnosno odlukom o emisiji mogu imaocima obveznice utvrditi posebne olakšice ili pogodnosti (član 39.)

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja i da se zakonom određuje u kojim slučajevima narušavanje toga načela povlači pravne posledice (član 15.); da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje i da se obaveza može ugasiti samo saglasnošću volja strana u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona (član 17.); da je ugovor zaključen pod uslovom ako njegov nastanak ili prestanak zavisi od neizvesne činjenice i da ako je zaključen pod raskidnim uslovom, ugovor prestaje važiti kad se uslov ispuni (član 74. st. 1. i 3.); da ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine (član 133. stav 1.); da ako je između obaveza ugovornih strana u dvostranom ugovoru postojala u vreme zaključenja ugovora očigledna nesrazmera, oštećena strana može zahtevati poništenje ugovora ako za pravu vrednost tada nije znala niti je morala znati (član 139. stav 1.); da je ništav ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti (član 141.).

5. Ustavni sud najpre podeća da se pravom na pravično suđenje, utvrđenim odredbom člana 32. stav 1. Ustava, jemče pre svega procesne garancije da će postupak u kome je odlučivano o bilo čijim pravima i obavezama biti sproveden na način da kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, svakom bude omogućeno pravično suđenje.

Analizirajući osporene presude sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, citiranih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud polazeći, najpre , od same prirode obveznice, kako je ona definisana u Zakonu o hartijama od vrednosti, nalazi da je obveznica hartija od vrednosti kojom se emitent obavezuje da će imaocu obveznice u roku njene dospelosti isplatiti iznos nominalne vrednosti obveznice i ugovorenu kamatu. Drugim rečima, obveznica je pismena isprava kojom se njen izdavalac (emitent) obavezuje da će licu naznačenom u obveznici ili licu po njegovoj naredbi, odnosno donosiocu obveznice, isplatiti označenog dana dospelosti iznos naveden u obveznici. Kao jedno od spornih pravnih pitanja, postavlja se pitanje prava tuženog kao emitenta da izabere li će izvršiti otkup obveznice na dan ugovorenog prevremenog otkupa, ili na dan predviđen za dospeće za taj otkup od 90 dana. Ustavni sud nalazi da iz utvrđenih činjenica u parničnom postupku proizlazi da su obveznice emitovane u septembru i oktobru 2001. godine, prodate podnosiocu ustavne žalbe, sa datumom dospeća na naplatu - 2. decembra 2001. godine uz obavezu plaćanja ugovorene kamatne stope od 3,9% mesečno, obračunate primenom konformne metode, pri čemu je utvrđena i mogućnost prevremenog otkupa uz obavezu plaćanja ugovorene kamatne stope od 5% mesečno, takođe primenom konformne metode. Prema utvrđenim činjenicama i stanovištu zauzetom u prvostepenoj presudi, prava volja ugovornih strana bila je prevremeni otkup obveznica, iz čega dalje prvostepeni sud izvodi zaključak da je tuženi pao u docnju na dan prevremene otplate, kao i da za ceo period docnje duguje ugovorenu kamatnu stopu od 5% mesečno.

Međutim, Ustavni sud nalazi da se ni drugostepeni, koji je preinačio prvostepenu presudu, niti revizijski sud koji je odbio kao neosnovanu reviziju podnosioca ustavne žalbe, nisu izjašnjavali o tome šta je bila prava volja ugovornih strana vezana za otkup obveznica (da li su predvidele prevremeni otkup ili otkup na dan dospelosti). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija prava na pravično suđenje odnosi i na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu i Evropski sud za ljudska prava: Van der Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, § 61 .). Za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka/revizijski ispitao odlučna pitanja vezana za primenjeno merodavno pravo i utvrđene činjenice. Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud podseća da je u istoj parnici Vrhovni kasacioni sud u presudi Prev. 465/10 od 21. aprila 2011. godine našao da je utvrđivanje prave volja ugovornih strana vezane za dan otkupa obveznica, ključno za osnovanost tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe. U takvoj situaciji, nedostatak obrazloženja zbog čega prava volja ugovornih strana više nije od značaja za presuđenje, po oceni Ustavnog suda, ukazuje da nisu zadovoljeni standardi koji se odnose na pravo na obrazloženu sudsku odluku.

Pored iznetog u vezi sa pravom na obrazloženu sudsku odluku, kao elementom prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi potrebu da se, u konkretnom slučaju, sa posebnom pažnjom osvrne i na navode ustavne žalbe kojima je ukazano i na proizvoljnu primenu merodavnog materijalnog prava.

Naime, osnovni razlog zbog koga je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe je to što je, po mišljenju sudova , došlo do povrede načela jednake vrednosti uzajamnih davanja , i to tako što ugovaranje kamate od 5% kod prevremenog otkupa, a 3,9% kod otkupa u roku dospelosti obveznica očigledno nije u saglasnosti sa načelom savesnosti i poštenja, jer razlika između nominalne vrednosti obveznica i duga naraslog uz obračun kamate od 5%, očigledno ukazuje na nepostojanje ekvivalentnosti uzajamnih davanja.

Međutim, odredbom člana 15. ZOO predviđeno je načelo jednake vrednosti davanja koje obavezuje sve strane, ali samo u zasnivanju ugovornih odnosa, dakle prilikom nastanka ugovorne obaveze. Takođe, ono se ne odnosi na sve ugovore, već samo na dvostrano obavezne ugovore, u kojima taj princip nije isključen po prirodi ugovornih odnosa ili po volji ugovornih strana.

Imajući u vidu da načelo jednake vrednosti davanja može biti povređeno samo prilikom zasnivanja ugovornih odnosa, Ustavni sud ukazuje da je u parničnom postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je ugovor o kupoprodaji obveznica zaključen preko zajedničkog brokera, tržišta novca na Beogradskoj berzi, uz kamatu koja se na dan prevremenog otkupa kretala u granicama ugovorenih kamata u tim poslovima. Tu kamatu je tuženi odredio kao realnu cenu kapitala koji će steći i koristiti prodajom obveznica podnosiocu ustavne žalbe, pri čemu je tako određena kamatna stopa verifikovana rešenjem Savezne komisije za hartije od vrednosti. Iz navedenog proizlazi da nije ustavnopravno prihvatljiv zaključak sudova da je prilikom zasnivanja navedenih ugovora došlo do povrede načela jednake vrednosti uzajamnih davanja. Sadržina navedene odredbe člana 15. ZOO ne upućuje na mogućnost da povreda tog načela nastane kasnije , i to zbog postojanja „razlike između nominalne vrednosti obveznica i duga naraslog uz obračun kamate od 5%“. Stoga, zaključak sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva zbog povrede načela jednake vrednosti uzajamnih davanja, po mišljenju Ustavnog suda , u konkretnom slučaju predstavlja izraz arbitr ernog presuđenja. Pored toga, Ustavni sud konstatuje i da se sudovi nisu bavili pitanjem načina obračuna pripadajuće kamate konfornom metodom, tj. do kog trenutka se takva kamata može tražiti, u konkretnom slučaju.

Na temelju rečenog, Ustavni sud ocenjuje da osporene presude ne zadovoljavaju uslove utvrđene članom 32. stav 1. Ustava i standarde pravičnog suđenja posmatrane kroz prizmu obrazloženih sudski odluka i nearbitr erne primene merodavnog prava, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Ustavni sud zbog toga konstatuje da je podnosiocu ustavne žalbe donošenjem osporenih presuda povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, te utvrdio da je presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 6172/13 od 21. novembra 2013. godine i presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev. 20/14 od 31. oktobra 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu revizijsku presudu i odlučio da Vrhovni kasacioni sud ponovo odluči o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 6172/13 od 21. novembra 2013. godine.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti