Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu zbog nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Apelacionog suda u Kragujevcu. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer je sud proizvoljno primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima umesto Zakona o radu (lex specialis).

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branislava Milovanovića iz Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branislava Milovanovića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2425/12 od 25. januara 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2425/12 od 25. januara 2013. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Užicu P1. 83/12 od 31. maja 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branislav Milovanović iz Užica podneo je, 15. marta 2013. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 21, 32 . i 36. Ustava. Podnosi lac ustavne žalbe se poziva i na povredu prava garantovanih odredbama člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da su mu osporenom drugostepenom presudom povređena označena prava, budući da je kao nezakonito poništeno rešenje direktora tuženog na osnovu kojeg je dobio otkaz ugovora o radu, te da mu stoga pripada tražena naknada štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporenu presudu i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Osnovnog suda u Užicu P1. 83/12 od 31. maja 2012. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi „Impol seval Tehnika“ DOO iz Užica da mu na ime naknade štete plati iznos od 1.802.040,33 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom , i to na pojedinačne mesečne iznose počev od dvadesetog u mesecu do konačne isplate ; stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da na njegovo ime uplati Republičkom fondu PIO – Filijala u Užicu doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje – Filijala za zlatiborski okrug Užice doprinose za zdravstveno osiguranje i Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala Užice doprinose za slučaj nezaposlenosti, za period od 21. avgusta 2006. do 3. avgusta 2011. godine, na zakonsku osnovicu i prema zakonskoj stopi utvrđenoj na dan upla te ovih doprinosa; savom trećim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2425/12 od 25. januara 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Užicu P1. 83/12 od 31. maja 2012. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu vozača teretnog vozila i viljuškara; da je rešenjem direktora tuženog od 21. avgusta 2006. godine tužiocu prestao radni odnos kod tuženog 21. avgusta 2006. godine, otkazom ugovora o radu zbog nepoštovanja radne discipline; da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Užicu P1. 1 11/08 od 14. aprila 2008. godine usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je kao nezakonito poništeno rešenje direktora tuženog o otkazu ugovora o radu zbog zastarelosti prava za davanje otkaza ugovora o radu od strane poslodavca, u smislu odredbe člana 184. stav 1. Zakona o radu; da je presudom Osnovnog suda u Užicu P 1. 67/11 od 30. avgusta 2011. godine obavezan tuženi „Impol seval Finalizacija“ DOO Sevojno da tužiocu na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, u smislu člana 191. stav 4. Zakona o radu („Službeni glasnik PC", broj 24/05 i 61/05) , plati iznos od 436.542,08 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom.

Drugostepeni sud je ocenio da je za svoju odluku prvostepeni sud dao dovoljno jasne i osnovane razloge. Naime, iako je odredbom člana 191. stav Zakona o radu („Službeni glasnik PC “, br. 24/05 i 61/05) propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom, kome je nezakonito prestao radni odnos, pored vraćanja na rad, isplati i naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, ošptem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, drugostepeni sud nalazi da navedena odredba ne isključuje primenu odredaba člana 154. stav 1 . i člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, koje imaju karakter imperativnih normi. U slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa, potrebno je da postoje opšti uslovi za odgovornost poslodavca po osnovu krivice. U konkretnom slučaju štetna radnja je donošenje nezakonitog rešenja o otkazu ugovora o radu, a šteta je izgubljena zarada. Međutim, uzročna veza između štetne radnje i nastale štete je u konkretnom slučaju prekinuta usled okolnosti koja postoji na strani samog zaposlenog, a čini je postupanje zaposlenog koje je takve prirode da je prouzrokovalo donošenje rešenja o otkazu i nastanak štete. Kako j e oštećeni tužilac doprineo ne samo da šteta bude veća nego što bi inače bila, već je isključivo odgovoran za njen nastanak, to je osnov za naknadu štete u potpunosti otpao, pa sama činjenica postojanja nezakonite odluke poslodavca ne može dovesti do automatizma prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu štete u vidu izostale zarade i drugih primanja iz radnog odnosa jer je sa sigurnošću utvrđeno da je šteta nastala isključivom krivicom tužioca koja predstavlja osnov isključenja odgovornosti poslodavca za nastanak štete.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama člana 191. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu podnosiocu, propisano je : da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad, ako zaposleni to zahteva (stav 1.); da je pored vraćanja na rad, poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); da ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice (stav 4.); da poslodavac i zaposleni mogu podneti zahtev iz st. 4. i 5. ovog člana do okončanja glavne rasprave pred sudom (stav 6.).

5. Kako se navodi o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnje o pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, s obzirom na svoju nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi, a u kontekstu navoda na kojima podnosilac zasniva tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. ustava, Ustavni sud može samo da ispita da li je primena merodavnog materijalnog prava bila arbitrerna na štetu podnosilaca.

Po shvatanju Ustavnog suda, intencija zakonodavca prilikom propisivanja prava zaposlenog na naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, u važećem Zakonu o radu (član 191.), bila je da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Pri to me, zakon izričito propisuje uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (prihodi ostvareni nakon prestanka radnog odnosa). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima i u svojim odredbama koje regulišu prava zaposlenog povodom nezakonitog otkaza ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih p ravila o deliktnoj odgovornosti (videti Odluku Ustavnog suda Už-776/12 od 11. aprila 2013. godine).

Ustavni sud konstatuje da je osnov obrazloženja osporene drugostepene presude kojim je odbijen zahtev podnosioca za naknadu štete u vidu izgubljene zarade, zaključak suda da sama činjenica postojanja nezakonite odluke poslodavca ne može dovesti do automatizma prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu štete u vidu izostale zarade i drugih primanja iz radnog odnosa jer je sa sigurnošću utvrđeno da je šteta nastala isključivom krivicom tužioca koja, u smislu odredaba člana 154. stav 1 . i člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, predstavlja osnov isključenja odgovornosti poslodavca za nastanak štete.

Polazeći od ovakvog stava, Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenu odluku utemeljio isključivo na opštim prav ilima o deliktnoj odgovornosti. Ustavni sud konstatuje da se time isključuje primena specijalnih normi o pravima zaposlenog povodom nezakonitog otkaza, koje su sadržane u odredbama Zakona o radu, zbog čega pomenuto tumačenje drugostepenog suda smatra ustavnopravno neprihvatljivim i nalazi da je u konkretnom slučaju materijalno pravo proizvoljno primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio.

Pored toga, a imajući u vidu da je podnosiocu ustavne žalbe pre pokretanja predmetnog parničnog postupka, dosuđena naknade štete koja supstituše zahtev za vraćanje na rad, Ustavni sud ukazuje da je naknada štete koja se isplaćuje zaposlenom, koju on , u smislu odredbe člana 191. stav 4. Zakona o radu, potražuje da se ne bi vratio na rad, ne isključuje pravo da se traži naknada štete zbog ne zakonitog otkaza ugovora o radu, u smislu odredbe člana 191. stav 2. Zakona o radu (videti Odluku Ustavnog suda Už-1242/11 od 28. novembra 2013. godine).

Polazeći od izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, poništio presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2425/12 od 25. januara 2013. godine i odredio da taj sud donese novu odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Užicu P1. 83/12 od 31. maja 2012. godine.

Navode ustavne žalbe o povredi ostalih označenih načela i prava, Ustavni sud nije ocenjivao, s obzirom na to da je osporena presuda poništena i da će žalba tužioca biti predmet ponovnog razmatranja u postupku pred Apelacionim sudom u Kragujevcu.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu zbog nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti