Odluka Ustavnog suda o odbacivanju tužbe za pobijanje pravnih radnji

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja kojim je tužba za pobijanje dužnikovih pravnih radnji (paulijanska tužba) odbačena kao neblagovremena. Sud je utvrdio da su redovni sudovi pravilno primenili jednogodišnji prekluzivni rok, te da nisu povređena ustavna prava podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Božidara Puzovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Božidara Puzovića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 15412/07 od 8. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Božidar Puzović iz Beograda je 27. aprila 2010. godine, preko punomoćnika Dragane Vićentijević, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv re šenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 15412/07 od 8. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo: da je sa prvotuženim zaključio ugovor o zajmu 24. decembra 2001. godine, ali da prvotuženi nije izvršio obavezu iz navedenog ugovora, a ni kasnije po zaključenom poravnanju 19. septembra 2002. godine , nakon čega je podneo tužbu protiv dužnika Drugom opštinskom sudu u Beogradu koji je doneo delimičnu presudu u predmetu P. 6821/05; da je radi obezbeđenja svog potraživanja postigao sporazum sa dužnikom da se na kući prvotuženog upiše založno pravo-hipoteka; da je zemljišnoknjižno odeljenje Opštinskog suda u Obrenovcu odbi lo da izvrši upis hipoteke, jer ugovor o zajmu nije overen pred sudom, već pred opštinskim organom uprave; da je prvotuženi 27. decembra 2002. godine sa drugotuženom zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, odnosno kuće na katastarskoj parceli broj 1389/1 ZKUL 3628 , KO Barič, koja nepokretnost je predstavljala jedinu garanciju za tužiočevo potraživanje, na kojoj je tužilac tražio upis hipoteke; da je 8. oktobra 2004. godine podneo tužbu radi poništaja ugovora o kupoprodaji od 27. decembra 2002. godine protiv tuženih, ali da je sud istu rešenjem odbacio kao neblagovremenu, a drugostepeni sud je potvrdio navedeno rešenje; da je nakon godinu dana od zaključenja ugovora saznao za isti; da je prvotuženi znao da preduzetim pravnim poslom nanosi štetu tužiocu, te da je samim tim postupao krajnje nesavesno; da sudovi prilikom donošenja rešenje, nisu uzeli u obzir da su tuženi postupali protivno načelu savesnosti i poštenja; da je momenat iseljenja prvotuženog važan za određivanje roka za podnošenja paulijanske tužbe, jer je prvotuženi postupao nesavesno. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11 ) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2743/06 od 21. septembra 2007. godine odbačena je tužba u ovoj pravnoj stvari. Iz obrazloženja rešenja proizlazi da je predmet ugovora o kupoprodaji od 27. decembra 2002. godine, zaključenog između prvotuženog kao prodavca i drugotužene kao kupca , overenog pred Opštinskim sudom u Obrenovcu, Ov. br. 5911/02 od 27. decembra 2002.godine, nepokretnost koju čine katastarske parcel e br . 1389/1, 1388/1 i 1388/2, KO Barič i da je na njima uknjižena hipoteka na ime Stojčić, te da prodavac jemči da je on isplatom duga isposlovao ispravu o brisanju hipoteke . Kod činjenice da je tužba protiv tuženih radi poništaja ugovora tj. pobijanja dužnikovih pravnih radnji podneta 8. oktobra 2004. godine, to je protekao zakonski rok od jedne godine od zaključenja pravnog posla koji se tužbom pobija iz člana 285. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je tužba neblagovremena.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 15412/07 od 8. septembra 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2743/06 od 21. septembra 2007. godine. Iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da tužbu radi pobijanja pravnih radnji, u smislu čl. 280. i 281. Zakona o obligacionim odnosima, može podneti svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za naplatu, i bez obzira kada je nastalo, ukoliko je pravna radnja preduzeta na njegovu štetu, s tim što se smatra da je pravna radnja preduzeta na štetu poverioca ukoliko usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja. Uslovi za pobijanje teretnog raspolaganja propisani su odredbom člana 281. Zakona o obligacionim odnosima i podrazumevaju da je dužnik znao ili morao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima i ako je trećem licu sa kojim je ili u čiju je korist pravna radnja preduzeta to bilo poznato ili moglo biti poznato. Međutim, odredbom člana 285. istog Zakona propisan je rok za podizanje tužbe koji iznosi jednu godinu za teretno raspolaganje, koji se računa od dana kada je preduzeta pravna radnja koja se pobija, odnosno od dana kada je trebalo preduzeti propuštenu radnju. Kako je ugovor između tuženih zaključen 27. decembra 2002. godine, a tužba radi pobijanja dužnikovih pravnih radnji podneta 8. oktobra 2004. godine, rok od godinu dana propisan navedenom zakonskom odredbom je istekao, pa je tužba tužioca odbačena kao neblagovremena u skladu sa odredbom člana 279. tačka 2) Zakon o parničnom postupku. Drugostepeni sud je cenio navode tužioca, ali je našao da ne utiču na pravilnost postupanja prvostepenog suda, već se odnose na razmatranje osnovanosti tužbenog zahteva i dokazivanje okolnosti da su tuženi znali ili morali znati da zaključenje navedenog ugovora preduzimaju na štetu tužioca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; pravo svojina može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine; oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom.

Zakonom o o bligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99)) je propisano : da s vaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca; da se smatra da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja (član 280. stav 1. i 2.); da se teretno raspolaganje može pobijati ako je u vreme raspolaganja dužnik znao ili mogao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima i ako je trećem licu sa kojim je ili u čiju je korist pravna radnja preduzeta to bilo poznato ili moglo biti poznato (član 281. stav 1.) ; pobijanje se može vršiti tužbom ili prigovorom (član 283. stav 1.); tužba za pobijanje može se podneti u roku od jedne godine za raspolaganje iz člana 281. stav 1. a za ostale slučajeve u roku od tri godine; rok iz prethodnog stava računa se od dana kada je preduzeta pravna radnja koja se pobija, odnosno od dana kada je trebalo preduzeti propuštenu radnju (član 285.)

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04 ) bilo je propisano da sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je tužba podignuta neblagovremeno, ako je posebnim propisima određen rok za podizanje tužbe ( član 279. stav 1. tačka 2).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda prava na pravično suđenje i prava na imovinu zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i navedenih zakonskih odredaba, Ustavni sud je našao da je osporeno re šenje done o zakonom ustanovljen sud, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog na osnovu odredaba važećeg procesnog zakona.

Ustavni sud konstatuje da tužbu za pobijanje dužnikovih radnji preduzetih na štetu poverilaca (Actio Pauliana), saglasno odredb ama člana 280. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, može podneti svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca i ako je pravna radnja koja je preduzeta na štetu poverilaca dovela do toga da usled njenog izvršenja dužnik više nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja. U konkretnom slučaju, u postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da je prvotuženi, odnosno dužnik ovde podnosioca ustavne žalbe zaključio teretni pravni posao sa drugotuženom, odnosno ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 27. decembra 2002. godine. Odredbom člana 285. Zakona o obligacionim odnosima propisan rok za podizanje tužbe od jedne godine za teretno raspolaganje, koji se računa od dana kada je preduzeta pravna radnja koja se po bija, odnosno od kada je trebalo preduzeti propuštenu radnju, a tužba radi pobijanja dužnikovih pravnih radnji podneta je 8. oktobra 2004. godine, to je protekao rok od jedne godine predviđen odredbom člana 285. stav 1. navedenog zakona. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, redovni sudovi su izveli zaključak da tužba neblagovremena, pa je ista odbačena primenom odredbe člana 279. stav 1. tačka 2) Zakona o parničnom postupku. U kontekstu navedenog, budući da su redovni sudovi dovoljno jasno obrazložili svoje odluke primenjujući relevantne odredbe materijalnog prava, Ustavni sud, u navodima podnosioca ustavne žalbe i dokumentaciji dostavljenoj Sudu, nije utvrdio da ima osnova za ocenu da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosi oca.

Dakle, tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da su m u osporen im drugostepenim rešenjem povređen i pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu predstavlja izraz nje gove subjektivne ocene o neupuštanju sudova u razloge niti u sumnju tužioca koja je bila razlog za pokretanje postupka za pobijanje dužnikovih pravnih radnji, ali ne i stvarni dokaz o učinjenoj povredi Ustavom zajemčenih prava.

Razmatrajući navode o povredi prava na imovinu, Ustavni sud konstatuje da se ovi navodi zasnivaju na tvrdnjama o pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, te nepravilnoj primeni materijalnog i procesnog prava. Međutim, Ustavni sud je, razmatrajući ove navode u okviru člana 32. stav 1. Ustava, već zaključio da su isti neosnovani. Stoga, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju ništa ne ukazuje na to da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, niti da je osporenim rešenjem na bilo koji način ograničeno njihovo pravo na mirno uživanje imovine.

6. Polazeći od iznetog, Sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS" br. 107/07 i 99/11), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević