Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnosti suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest i po godina. Glavni uzrok kašnjenja bila je neefikasnost žalbenog suda, koji je odlučivao o žalbi preko tri godine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Suvačara iz Loka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Miloša Suvačara i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Titelu P. 57955/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Titelu P. 18/07), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš Suvačar iz Loka je 10. maja 2011. godine, preko punomoćnika Mirjane Stojanov, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Titelu P. 57955/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Titelu P. 18/07).

Predložio je Ustavnom sudu „da se ustavna žalba usvoji i da se utvrdi da su postupajući sudovi napravili propust i da neopravdano odugovlače postupke“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Titelu P. 57955/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Titelu P. 18/07), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Miloš Suvačar, ovde podnosilac ustavne žalbe, i drugi tužilac V.S. su 18. januara 2007. godine Opštinskom sudu u Titelu podneli tužbu protiv opštine Titel, rukovodioca odeljenja za privredu opštine Titel S.G. i građevinskog inspektora opštine Titel R.K, radi naknade štete. Predmet je formiran pod brojem P. 18/07.

Odgovor na tužbu je dostavljen sudu 22. februara 2007. godine.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude zakazano je i održano šest ročišta za glavnu raspravu na kojima je sproveden dokazni postupak izvođenjem veštačenja, saslušanjem veštaka i uvidom u pismenu dokumentaciju.

Opštinski sud u Titelu je presudom P. 18/07 od 12. novembra 2007. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev. Prvostepena presuda je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 17. decembra 2007. godine.

Podnosilac ustavne žalbe i drugi tužilac su 4. januara 2008. godine Okružnom sudu u Novom Sadu zajednički podneli žalbu protiv prvostepene presude. Spisi predmeta prvostepenog suda po žalbi su dostavljeni Okružnom sudu u Novom Sadu 12. februara 2008. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 724/10 od 23. septembra 2010. godine usvojio žalbu, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Drugostepeno rešenje je dostavljeno zajedničkom punomoćniku podnosioca ustavne žalbe i drugom tužiocu 13. maja 2011. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, parnični postupak je nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Titelu.

Predmet je dobio novi broj P. 57955/10.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude zakazano je i održano četiri ročišta za glavnu raspravu, na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka.

Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Titelu je presudom P. 57955/10 od 29. februara 2012. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i drugog tužioca. Prvostepena presuda je dostavljena zajedničkom punomoćniku podnosioca ustavne žalbe i drugom tužiocu 3. maja 2012. godine. Podnosilac ustavne žalbe i drugi tužilac su 17. maja 2012. godine Apelacionom sudu u Novom Sadu izjavili žalbu protiv prvostepene presude.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 2513/12 od 4. juna 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca ustavne žalbe i drugog tužioca i potvrdio prvostepenu presudu. Drugostepena presuda je dostavljena zajedničkom punomoćniku podnosioca ustavne žalbe i drugog tužioca 9. jula 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozivao, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak započeo 18. januara 2007. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu u Titelu radi naknade materijalne štete, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2513/12 od 4. juna 2013. godine, čiji je pismeni otpravak dostavljen zajedničkom punomoćniku podnosioca ustavne žalbe i drugom tužiocu 9. jula 2013. godine. Iz navedenog proizilazi da je parnični postupak ukupno trajao šest godina i šest meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka, prema oceni Ustavnog suda, samo po sebi ukazuje da predmetni postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo u toj meri složenih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi iziskivala obiman dokazni postupak i koja bi mogla predstavljati opravdan razlog za ovako dugo trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao i nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da sud o zahtevu koji je postavljen u predmetnoj parnici odluči u okviru standarda razumnog roka.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da on nije doprineo dužini trajanja parničnog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka je doprinelo neefikasno postupanje redovnog suda, i to prvenstveno u fazi odlučivanja po žalbi koju su zajednički podneli podnosilac ustavne žalbe i drugi tužilac protiv prve po redu prvostepene presude. Predmetni žalbeni postupak je trajao od 4. januara 2008. godine, kada je izjavljena žalba Okružnom sudu u Novom Sadu, do 13. maja 2011. godine, kada je ukidajuće rešenje drugostepenog suda dostavljeno zajedničkom punomoćniku podnosioca ustavne žalbe i drugom tužiocu. Dakle, predmetni žalbeni postupak je trajao tri godine i četiri meseca, što je po oceni Ustavnog suda, neopravdano dugo trajanje jednog postupka po žalbi, a prvenstveno imajući u vidu da je krajnji rezultat takvog žalbenog postupka bilo donošenje jednog ukidajućeg procesnog rešenja čijem donošenju nije prethodilo otvaranje rasprave i sproveđenje dokaznog postupka od strane žalbenog suda, u smislu člana 369. stav 2. rani je važećeg Zakona o parničnom postupku. Kada je reč o postupanju prvostepenog suda u celini i postupanju žalbenog suda povodom žalbe podnete protiv druge po redu prvostepene presude, Ustavni sud ocenjuje da je to postupanje redovnog suda u navedenim fazama bilo u granicama razumnom roka. Međutim, Ustavni sud u konkretnom slučaju polazi od stanovišta Evropskog suda za ljudska prava da iako dužina trajanja postupka na određenim instancama posmatranim pojedinačno može biti smatrana razumnom, u obzir se mora uzeti postupak u celini i dužina trajanja postupka pred svim instancama zajedno (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava, Ruotulo protiv Italije, od 27. februara 1992. godine). Dužina trajanja predmetnog postupka u celini sama po sebi ukazuje da predmetni postupak nije okončan u granicama razumnog roka , pri čemu je glavni uzrok navedenog postupanje žalbenog suda povodom žalbe podnete protiv prve po redu prvostepene presude.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Titelu P. 57955/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Titelu P. 18/07), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio.

6. Kako podnosilac ustavne žalbe nije tražio naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da samo utvrđivanje povrede navedenog ustavnog prava predstavlja dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioca.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić