Povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazloženja presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Upravnog suda zbog povrede prava na pravično suđenje. Utvrđeno je da osporena presuda ne sadrži razloge za odluku, čime je odlučivanje suda postalo arbitrerno i podnosiocima je uskraćeno ustavno pravo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2105/2015
08.12.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavoljuba Tomića i Slavice Radosavljević, oboje iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slavoljuba Tomića i Slavice Radosavljević i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 2519/13 od 26. decembra 2014. godine povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na pravično suđenje, z ajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbi je.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 2519/13 od 26. decembra 2014. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija i privrede – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 463-02-00338/2008-07 od 18. januara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavoljub Tomić i Slavica Radosavljević , oboje iz Kruševca, preko punomoćnika Veroljuba Vukelić a, advokata iz Kruševca , podneli su Ustavnom sudu, 24. marta 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 2519/13 od 26. decembra 2014. godine, zbog povrede prava na prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava presuda Upravnog suda doneta u upravnom sporu po tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija i privrede, kojim je okončan upravni postupak odlučivanja o zahtevu podnosilaca za poništavanje rešenja o oduzimanju građevinskog zemljišta.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je rešenjem Opštinskog komiteta za stambeno komunalne poslove i urbanizam opštine Kruševac od 16. decembra 1987. godine pravnom predhodniku podnosilaca oduzeta k.p. broj 3753/1 KO Kruševac u površini od 5,15 ari i da mu n aknada nije isplaćena; da je rešenjem Grad ske uprave grada Kruševca – Odsek za stambeno-komunalne i imovinsko-pravne poslove broj 463-33/2012 od 24. jula 2012. godine odbijen zahtev podnosilaca da se delimično poništi navedeno rešenje iz 1987. godine; da je oduzimanju zemljišta predhodila Odluka o detaljnom urbanističkom planu iz 1975. godine , kojim je predviđeno da manji deo parcele, površine od 1,06 ar i, posluži izgradnji ulice, dok je preostali – sporni deo od 4,15 ari, predviđen za individualnu stambenu izgradnju; da je površina od 1,06 ara privedena nameni, a ostatak, izdvojen kao posebna parcela, nije ni posle 28 godina.

Po mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, nesumnjivo postoji pra vni osnov za vraćanje preostalog zemljišta po osnovu odredbe član a 86 . stav 7 . Zakona o planiranju i izgradnji iz 2003. godine, a stanovište nadležnih organa da zakon ne predviđa delimično po ništavanje rešenja je u suprotnosti sa ciljem tog zakona.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku , na osnovu uvida u osporeni akt, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 2519/13 od 26. decembra 2014. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom su podnosioci ustavne žalbe pobijali zakonitost rešenja Ministarstva finansija i privrede – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 463-02-00338/2008-07 od 18. januara 2013. godine. Upravni sud je najpre konstatovao da je navedenim konačnim rešenjem odbijena žalba podnosilaca izjavljena protiv rešenja Grad ske uprave grada Kruševca – Odsek za stambeno-komunalne i imovinsko-pravne poslove broj 463-33/2012 od 24. jula 2012. godine, kojim je odbijen njihov zahtev da se delimično poništi pravnosnažno rešenje Opštinskog komiteta za stambeno komunalne poslove i urbanizam opštine Kruševac broj 463-18/85-VIII od 16. decembra 1987. godine o oduzimanju neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta označenog kao katastarska parcela broj 3753/1, KO Kruševac , u površini od 0.05.15 ha , od ranijeg sopstvenika Dragoja Tomića iz Kruševca , u korist opštine Kruševac i to „u delu novoformirane građevinske parcele broj 3753/1 KO Kruševac u površini od 4.09 ari koja je nastala od neizgrađenog dela izuzete katastarske parcele“. U obrazloženju osporene presude je dalje navedeno da iz spisa proizlazi da je prvostepeni organ, postupajući po primedbama drugostepenog organa iz rešenja donetog po pravnom shvatanju Upravnog suda iz presude kojom je poništeno ranije doneto drugostepeno rešenje, odbio zahtev podnosilaca da se delimično poništi pravnosnažno rešenje od 16. decembra 1987. godine. Upravni sud je, polazeći od navedenog, ocenio da je pravilno tuženi organ odbio žalbu, nalazeći da je prvostepeno rešenje „pravilno, jer je doneto u skladu sa pravnim shvatanjem Upravnog suda, datim u ranije donetoj presudi u istom postupku, pa se navodima tužbe ne dovodi u sumnju zakonitost osporenog rešenja“. Obrazloženje osporene presude ne sadrži druge navode, niti razloge za odluku u predmetnom upravnom sporu.

4. Odredbom Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2. ).

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 47/03 i 34/06), koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva podnosilaca ustavne žalbe za deeksproprijaciju predmetnog zemljišta , bilo je propisano: da na neizgrađenom ostalom građevinskom zemljištu u državnoj svojini pravo korišćenja ima raniji sopstvenik, zakonski naslednik, kao i lica na koja je raniji sopstvenik preneo pravo korišćenja, u skladu sa zakonom (č lan 84. stav 1.); da se r anijim sopstvenikom iz stava 1. ovog člana smatra lice koje je po važećim propisima bilo njegov sopstvenik na dan stupanja na snagu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta ("Službeni list FNRJ", br. 52/58, 3/59, 24/59 i 24/61), Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera ("Službeni list SFRJ", broj 5/68), odnosno Zakona o određivanju građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima gradskog karaktera ("Službeni glasnik SRS", br. 32/68, 17/69, 29/6 9, 19/71, 16/72, 24/73 i 39/73); da raniji sopstvenik koji je, do dana stupanja na snagu ovog zakona, stekao pravo preče gradnje a nije sagradio objekat, može da podnese zahtev za poništaj pravnosnažnog rešenja, u skladu sa zakonom, radi ostvarivanja prava iz člana 84. ovog zakona (član 85.); da će se na zahtev ranijeg sopstvenika, odnosno njegovog zakonskog naslednika, poništiti pravnosnažno rešenje o izuzimanju gradskog građevinskog zemljišta iz njegovog poseda, ako korisnik gradskog građevinskog zemljišta isto ne privede nameni za koju je zemljište izuzeto, u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (86. stav 7.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da je nadležni organ bio dužan da usvoji njihov zahtev za delimično poništavanje pravnosnažnog rešenja kojim je od njihovog pravnog prethodnika oduzeto građevinsko zemljište. Po mišljenju podnosilaca, stanovište „nadležnog organa“ da Zakon o planiranju i izgradnji iz 2003. godine ne predviđa delimično po ništavanje rešenja, u suprotnosti je sa ciljem tog zakona.

Polazeći od ovih navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci u suštini ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, kojim se svakome garantuje da će nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspraviti i odluči ti, pored ostalog, o njegovim pravima i obavezama (član 32. stav 1.). Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava, Ustavni sud je najpre konstatovao da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Iz sadržine obrazloženja osporene presude proizlazi da je prvostepenim rešenjem upravnog organa odbijen zahtev podnosilaca ustavne žalbe da se delimično poništi pravnosnažno rešenje nadležnog organa od 16. decembra 1987. godine o oduzimanju neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta označenog kao k.p. broj 3753/1 , KO Kruševac , u površini od 0.05.15 ha od pravnog prethodnika podnosilaca i to u delu novoformirane građevinske parcele broj 3753/1 KO Kruševac u površini od 4.09 ari, koja je nastala od neizgrađenog dela izuzete katastarske parcele.

Ustavni podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava osporena odluka mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (s tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava u slučajevima : Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog sud a za ljudska prava u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, § 61 .). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojema su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda.

Ustavni sud konstatuje da Upravni sud u osporenoj presudi nije izneo bilo kakve razloge za odluku o tužbi podnosilaca, niti se može utvrditi primenom kojih odredaba materijalnog prava je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za delimično poništavanje pravnosnažnog rešenja od 16. decembra 1987. godine, posebno imajući u vidu da se zahtev odnosio isključivo na „novoformiranu katastarsku parcelu koja je nastala od neizgrađenog dela oduzete parcele“.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporena presuda Upravnog suda nije obrazložen a na način koji bi otklonio sumnju u arbitr ernost postupanja i odlučivanja, te je, ne prejudicirajući odluku o predmetnoj upravnoj stvari, utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede označenog prava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 2519/13 od 26. decembra 2014. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija i privrede – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 463-02-00338/2008-07 od 18. januara 2013. godine, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazloženja presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti