Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Sud je podnosiocu dosudio naknadu nematerijalne štete, dok je deo žalbe koji se odnosi na pravičnost odluke odbacio.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 41320/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Beograda je , 14. marta 2017. godine, preko punomoćnika I . S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 160/17 od 18. januara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 41320/10 .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u sporu za naknadu štete i isplatu trajao više od 11 godina, što je izvan granica razumnog roka ; da je prekomernoj dužini trajanja postupka najviše doprinela zloupotreba procesnih ovlašćenja tuženog, koja sud nije sankcionisao; da je proizvoljan zaključak parničnih sudova da je podnosilac ustavne žalbe na realizaciji projekta izgradnje mosta na reci Zlatarici bio angažovan samo formalno, samo iz razloga što poseduje odgovarajuću licencu; da je proizvoljna i ocena po kojoj podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je kao odgovorno lice (projektant i izvođač) bio angažovan i na kasnijim projektima koje je realizovao tuženi , kao i da se pečat sa naslovom odgovornog građevinskog izvođača, počev od 1. jula 2005. godine, nalazi kod tuženog, čime mu je pričinjena materijalna šteta usled nemogućnosti da obavlja poslove koji zahtevaju upotrebu takvog pečata; da tužbeni zahtev za naknad u materijaln ih troškov a nastal ih upotrebom sopstvenog automobila nije mogao biti odbijen samo iz razloga što tuženi podnosiocu ustavne žalbe nije izdavao pismene nalo ge.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 350.000 dinara, uz dosuđenje troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 41320/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 12. decembra 200 5. godine, u svojstvu tužioca, podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženog privrednog društva „G.“ d.o.o. Beograd , radi isplate nagrade za radno angažovanje kao odgovornog izvođača i projektanta. Predmet je zaveden pod brojem P. 8740/05.

Podneskom od 2. februara 2006. godine, punomoćnik tužioca je ukazao da je tužba greškom predata navedenom sudu, zbog čega je predložio da se predmet prosledi na nadležnost Petom opštinskom sudu u Beogradu. To je učinjeno 7. februara 2006. godine. Predmet je u Petom opštinskom sudu u Beogradu zaveden pod brojem P. 442/06.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 9. marta 200 6. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 25. maja 200 6. godine. Određeno je izvođenje dokaza saslušanjem petoro svedoka. Podneskom od 30. avgusta 2006. godine, tužilac je predložio privremenu meru – da se tuženi obave že da mu bez odlaganja preda pečat odgovornog građevinskog izvođača koji je neosnovano zadržao, dok je podneskom od 25. septembra 2006. godine tužba preinačena isticanjem novog zahteva uz postojeći – naknada štete zbog neosnovanog zadržavanja pečata odgovornog građevinskog izvođača.

U periodu do prvog presuđenja zakazano je još sedam ročišta za glavnu raspravu. Dva ročišta nisu održana: jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, drugo usled obustave rada zaposlenih u sudskoj administraciji. Saslušano je sedmoro svedoka, kao i tužilac u svojstvu parnične stranke. Podneskom od 16. maja 2007. godine tužilac je tužbu preinač io isticanjem novog zahteva uz postojeć e – naknada troškova za upotrebu sopstvenog automobila. Glavna rasprava je zaključena 27. decembra 2007. godine.

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P. 442/06 od 27. decembra 2007. godine odbijeni su kao neosnovani svi tužbeni zahtevi tužioca. Tužilac je 13. februara 200 8. godine izjavio žalbu.

Spisi predmeta su Okružnom sudu u Beogradu, kao nadležnom drugostepenom sudu, prosleđeni u prvoj polovini marta 20 08. godine. Rešenjem Gž. 3645/08 od 15. januara 20 09. godine, Okružni sud u Beogradu je ukinuo ožalbenu presudu . Predmet je 3. februara 20 09. godine vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 332/09. Ročište za glavnu raspravu zakazano je za 23. oktobar 2009. godine, ali isto nije održano, zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Naredno ročište, zakazanao za 8. april 2010. godine, takođe nije održano jer tužilac i njegov punomoćnik nisu bili uredno pozvani.

Nadležnost Petog opštinskog suda u Beogradu je 1. januara 2010. godine preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmet je dobio broj P. 41320/10. Do narednog presuđenja zakazano je još 14 ročišta za glavnu raspravu, od kojih dva nisu održana. Jedno iz razloga što je na zapisniku pogrešno upisan datum održavanja ročišta, a drugo zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Vremenski interval između ročišta najčešće je iznosio tri meseca.

Na ročištu održanom 24. oktobra 2012. godine određeno je izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem. Četiri veštaka građevinske struke nisu prihvatila angažovanje u predmetu. Razlozi odbijanja su se prevashodno ticali prevelike opterećenosti profesionalnim obavezama, uključujući i drug e predmet e u kojima veštače. Prvi veštak je predmet vratio dva meseca nakon preuzimanja, a drugi nakon četiri meseca. Tom prilikom, prvostepenom sudu je bilo potrebno šest meseci da promeni ličnost veštaka, i to nakon dve pismene urgencije tužioca. Pošto je treći veštak odbio da obavi veštačenje, sud je četvrtog veštaka odredio četiri meseca kasnije. Ličnost petog veštaka određena je bezmalo pet meseci nakon odbijanja njegovog prethodnika. Poslednji u nizu (peti) veštak je nalaz i mišljenje dostavio 24. avgusta 2015. godine . U ovom periodu je takođe izveden dokaz ponovnim saslušanjem tužioca. Glavna rasprav a je zaključena 22. aprila 201 6. godine.

Predmet je, u međuvremenu , prešao u nadležnost Drugog osnovnog suda u Beogradu, koji je presudom P. 41320/10 od 22. aprila 201 6. godine odbio kao neosnovane sve tužben e zahtev e tužioca , kao i predloženu privremenu meru. Tužilac je 29. juna 2006. godine izjavio žalbu.

Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Beogradu, kao nadležnom drugostepenom sudu, prosleđeni 21. oktobra 2016. godine. Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 160/17 od 18. januara 2017. godine odbijena je žalba tužioca, te je ožalbena presuda u celini potvrđena.

Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca uručena 18. februara 201 7. godine. Tužilac je 13. marta 2017. godine izjavio reviziju iz člana 395. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, po kojoj još uvek nije postupano.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 , 111/09 , 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2 ).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 12. decembra 2005. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 160/17 od 18. januara 2017. godine, koja je punomoćniku podnosi oca ustavne žalbe uručena 18. februara 201 7. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao nešto preko 1 1 godina. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, činjenica da je pravnosnažna presuda doneta nakon 1 1 godina od podnošenja tužbe, ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, ne može oceniti razumnim to što je postupak toliko dugo trajao, a u najvećoj meri se to može pripisati nedovoljnoj efiksanosti prvostepenog suda. Činjenice da je nakon ukidanja prvostepene presude i vraćanja predmeta na ponovni postupak, ročište za glavnu raspravu zakazano posle osam meseci, pri čemu isto nije održano, da su u ponovnom postupku ročišta za glavnu raspravu najčešće zakazivana u intervalu od tri meseca, da je od dokaza u ponovnom postupku obavljeno samo (ponovno) saslušanje tužioca i jedno građevinsko veštačenje, da je nakon odbijanja nekoliko veštaka građevinske struke da budu angažovani u predmetu, prvostepenom sudu bilo potrebno i po nekoliko meseci da odredi ličnost novog veštaka ( prvi put šest, drugi put četiri , treći put bezmalo pet meseci), po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da prvostepeni sud u ovom sporu nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti.

Međutim, Ustavni sud ne može da zanemari da je čak četiri veštaka građevinske struke odbilo da uzme predmet u rad, za koju činjenicu, ukoliko se izuzme gore pomenuto neopravdano kašnjenje u određivanju ličnosti novog veštaka, prvostepeni sud ne snosi odgovornost, budući da se u parničnom postupku veštak iz opravdanih razloga može osloboditi dužnosti veštačenja. S tim u vezi, uzastopno odbijanje nekoliko veštaka da budu angažovani u predmet u objektivno je uticalo na ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je imao u vidu da je podnosi lac ustavne žalbe izjavio reviziju iz člana 395. Zakona o parničnom postupku, po kojoj sudovi još uvek nisu postupali. Polazeći od toga da pomenuta revizij a ne predstavlja ex lege dozvoljeno pravno sredstvo, već da ista može biti samo izuzetno dozvoljena , pod uslovima koje je propisivao navedeni procesni zakon, kao i da podnosilac ustavn e žalb e nije naknadno ospor io dužin u trajanja i postupka po reviziji , Ustavni sud to nije posebno razmatrao u ovoj odluci.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i objektivne okolnosti koje su produžile trajanje, već i životni standard u državi, kao i č injenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava ( ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu pre svega aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

7. Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, utvrdio da ona sadrži jasno i detaljno argumentovano obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, kako materijalnog, tako i procesnog, pre svega, pravila o teretu dokazivanja, te je, polazeći od prethodno navedenog i sadržine ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Što se tiče prava na rad iz člana 60. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ih, u stvari, izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti