Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja Vrhovnog suda o odbacivanju revizije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu Vere Todorović izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije kojim je njena revizija odbačena kao nedozvoljena. Utvrđeno je da podnositeljki nisu povređena prava na pravično suđenje i pravno sredstvo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2108/2009
12.05.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović mr Tomislav Stojković, u postupku po ustavnoj žalbi Vere Todorović iz Gornjeg Milanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. maja 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vere Todorović izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1222/09 od 17. septembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vera Todorović iz Gornjeg Milanovca je 13. novembra 2009. godine podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. II 1222/09 od 17. septembra 2009. godine, ističući da su joj osporenim sudskim aktom povređena prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka je kao razlog ustavne žalbe navela da je Vrhovni sud Srbije osporenim rešenjem odbacio njenu reviziju u parničnom postupku kao nedozvoljenu, uz obrazloženje da se ne radi o radnom sporu u smislu člana 439. Zakona o parničnom postupku. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da su osporenim rešenjem prekršena njena Ustavom zajemčena prava, jer se Vrhovni sud Srbije nije izjasnio da li ispunjen drugi uslov za izjavljivanje revizije – a to je vrednost predmeta spora koji prelazi zakonom utvrđen limit za izjavljivanje. Dalje je navedeno da je smisao odredbe člana 439. Zakona o parničnom postupku nije u tome da se isključi pravo na reviziju o svim imovinskim zahtevima u radnim sporovima, već da u sporovima koji se odnose na zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa revizija uvek bude dozvoljena, a da o ostalim imovinskim zahtevima u parnicama iz radnih odnosa revizija zavisi od vrednosti spora. Podnositeljka je predložila da Sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi povredu Ustavom garantovanih prava, kao i da osporeno rešenje poništi.

2. Prema odredbama člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbe člana 36. Ustava jemči svakome jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Čačku – Sudske jedinice u Gornjem Milanovcu P1. 17687/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu P1. 192/08) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 23. juna 2008. godine, preko punomoćnika Mihaila N. Petrovića, advokata iz Beograda, podnela Opštinskom sudu u Gornjem Milanovcu tužbu protiv tuženog „GRADITELj-HOLDING“ AD iz Beograda, radi utvrđenja da sporazum o regulisanju prava i obaveza iz radnog odnosa po rešenju broj 32 od 24. decembra 2003. godine zaključen između tužilje i „GRADITELj-PROMET“ d.o.o iz Gornjeg Milanovca prema tuženom nema pravno dejstvo. Tužilja je vrednost predmeta spora označila na iznos od 510.000 dinara.

Tuženi je u odgovoru na tužbu od 4. avgusta 2008. godine, između ostalog, prigovorio i na označenu vrednost predmeta spora, koja je prema njegovom mišljenju neprimereno visoka, pa je predložio da sud proveri tačnost označene vrednosti.

Na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 25. septembra 2008. godine, punomoćnik tužilje, izjašnjavajući se na primedbe tuženog koje su se odnosile na opredeljenu vrednost predmeta spora, istakao je da vrednost u iznosu od 510.000 dinara odredio samo da bi tužilji obezbedio pravo na izjavljivanje revizije. Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je na istom ročištu doneo rešenje kojim je utvrdio da je vrednost predmeta spora neopredeljena. Tužiocu tokom parničnog postupka nije obračunata, niti naplaćena sudska taksa.

Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je rešenjem P1. 192/08 od 24. decembra 2008. godine odbacio tužbu tužilje, i obavezao je da tuženom naknadi parnične troškove u visini od 15.000 dinara.

Okružni sud u Čačku je rešenjem Gž. 413/09 od 20. maja 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu P1. 192/08 od 24. decembra 2008. godine.

Tužilja je zatim 6. jula 2009. godine, preko punomoćnika – advokata izjavila Vrhovnom sudu Srbije reviziju protiv rešenja Okružnog suda u Čačku Gž. 413/09 od 20. maja 2009. godine.

Odlučujući o reviziji tužilje izjavljene protiv rešenja Okružnog suda u Čačku Gž. 413/09 od 20. maja 2009. godine, Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Rev. II 1222/09 od 17. septembra 2009. godine, reviziju odbacio kao nedozvoljenu. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je tužilja protiv navedenog rešenja Okružnog suda u Čačku blagovremeno, preko punomoćnika advokata, izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka; da je predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici utvrđenje da sporazum o regulisanju prava i obaveza iz radnog odnosa po rešenju broj 32 od 24. decembra 2003. godine, zaključen između tužilje i „Graditelj-promet“ d.o.o iz Gornjeg Milanovca, prema tuženom nema pravno dejstvo; da je u navedenom sporazumu konstatovano da je na osnovu člana 123. Zakona o radu i člana 344. Zakona o obligacionim odnosima utvrđeno da je od strane „GRADITELj-PROMET“ d.o.o iz Gornjeg Milanovca izvršena konačna isplata otpremnine tužilji po rešenju broj 32 od 24. decembra 2003. godine u visini od 10.550 dinara i da su ovim regulisane sve obaveze između zaposlenog i poslodavca; da je prema odredbi člana 439. Zakona o parničnom postupku revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa; da imajući u vidu navedenu zakonsku odredbu, kao i predmet tužbenog zahteva, revizija tužioca nije dozvoljena, jer se u konkretnom slučaju ne radi o sporu iz člana 439. Zakona o parničnom postupku; da je iz navedenih razloga Vrhovni sud Srbije primenom odredbe člana 404. u vezi člana 401. stav 2. tačka 5) i člana 412. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

4. Revizija, kao vanredni pravni lek u parničnom postupku, uređena je odredbama čl. 394 do 412. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji je važio u vreme njenog izjavljivanja.

Odredbama člana 394. ZPP bilo je propisano: da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude, da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara. Stavom trećim ovog člana ZPP bilo je propisano da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.000 dinara, a stavom četvrtim bilo je propisano da izuzetno, i kad se radi o tužbenom zahtevu iz st. 2. i 3. ovog člana, revizija je uvek dozvoljena: u parnicama o pravu na izdržavanje ili o pravu na ukidanje izdržavanja; u sporovima o pravu na naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja usled smrti davaoca izdržavanja; u imovinskim sporovima koji nastanu iz protivustavnih i protivzakonitih pojedinačnih akata i radnji kojim se pravna ili fizička lica zavisno od sedišta, odnosno prebivališta stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom tržištu ili na drugi način narušava jedinstvo tržišta, uključujući i parnice o naknadi štete, koja se tim prouzrokuje; u sporovima zbog povrede autorskog prava, zaštite i upotrebe pronalaska i tehničkih unapređenja, uzoraka, modela i žigova, firme ili naziva, kao i u sporovima iz nelojalne utakmice i monopolističkih ponašanja kad se ne odnose na imovinskopravni zahtev.

Odredbom člana 401. stav 2. tačka 5) ZPP je predviđeno da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti, osim iz člana 393. ovog zakona.

U članu 404. ZPP predviđeno je da će revizijski sud neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401), nije učinio prvostepeni sud.

Odredbama člana 412. ZPP bilo je propisano da stranke mogu izjaviti reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen (stav 1.), a da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude (član 394. st. 2. i 3) (stav 2.).

Prema odredbi člana 439. ZPP, na koju se Vrhovni sud poziva u obrazloženju osporenog rešenja, revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

5. Analizirajući osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije sa aspekta navedenih odredaba građanskog procesnog prava, Ustavni sud ocenjuje da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Iz obrazloženja ovog rešenja proističe da je Vrhovni sud našao da je podnositeljkina revizija nedozvoljena, jer se u konkretnom slučaju ne radi o sporu iz člana 439. ZPP. Ovakav stav Vrhovnog suda je, po oceni Ustavnog suda, ispravan kada se radi o izjavljenim revizijama u parnicama u kojima je odlučivano o zasnivanju, postojanju ili prestanku radnog odnosa. Takođe, Ustavni sud smatra da su ispravni i navodi iz ustavne žalbe u kojima je posebno istaknuto da smisao navedene odredbe člana 439. ZPP nije u tome da se isključi pravo na reviziju o svim imovinskim zahtevima u radnim sporovima, već da u sporovima koji se odnose na zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa revizija uvek bude dozvoljena, a da o ostalim imovinskim zahtevima u parnicama iz radnih odnosa revizija zavisi od vrednosti predmeta spora.

Ustavni sud ocenjuje da se u konkretnom slučaju radilo o imovinsko-pravnom sporu, pa je i dozvoljenost revizije imala biti cenjena u smislu odredbe člana 394. stav 3. ZPP. Dakle, Vrhovni sud Srbije je pogrešno postupio što nije obrazložio da u situaciji kada je revizija izjavljena a vrednost predmeta spora nije utvrđena, da se dozvoljenost revizije ceni prema naplaćenoj sudskoj taksi, kao i da u situaciji kada sudska taksa nije obračunata ili naplaćena, tada ni revizija nije dozvoljena. Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da Opštinski sud u Gornjem Milanovcu nije prihvatio vrednost predmeta spora označenu u iznosu od 510.000 dinara, jer je bila previsoko određena i sa ciljem da se podnositeljki ustavne žalbe obezbedi pravo na reviziju, te činjenicu da je predmetnim sporazumom o regulisanju prava i obaveza iz radnog odnosa konstatovano da je podnositeljki izvršena isplata otpremnine u visini od 10.550 dinara. S obzirom na izloženo, Ustavni sud nalazi da, iako se u konkretnom slučaju Vrhovni sud nije odredio u odnosu na dozvoljenost revizije prema vrednosti predmeta spora, pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava nije povređeno, jer revizija nije bila dozvoljena ni po jednom zakonskom osnovu po kome se mogla izjaviti.

Takođe, Ustavni sud nalazi da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenog akta, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih sudskih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom sudskom postupku podnositeljki ustavne žalbe bila obezbeđena dvostepenost u odlučivanju, čime je zadovoljen ustavni princip sadržan u navedenoj odredbi Ustava. Pored toga, iako garancija iz člana 36. stav 2. Ustava ne podrazumeva obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima, Ustavni sud je na stanovištu da ukoliko je odgovarajućim procesnim zakonom propisano neko vanredno pravno sredstvo, do povrede Ustavom zajemčenog prava može doći i ako se podnositeljki uskrati mogućnost njegovog korišćenja. Međutim, osnovna pretpostavka za ostvarivanje prava na svako, pa i vanredno pravno sredstvo, je da je ono izjavljeno na način i pod uslovima propisanim zakonom. Kako je u konkretnom slučaju Ustavni sud našao da odbacivanjem revizije, kao nedozvoljene, nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da joj time nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo, jer Vrhovni sud Srbije nije imao procesnih uslova da meritorno odlučuje o podnetom vanrednom pravnom leku.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu protiv osporenog revizijskog rešenja odbio u celini kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja Vrhovnog suda o odbacivanju revizije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti