Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Podnosiocima se dodeljuje naknada nematerijalne štete. Deo žalbe protiv meritorne odluke se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2109/2015
23.03.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. Č, N. Č. i M. Č, svih iz Vrnjačke Banje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. marta 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. Č, N. Č. i M. Č. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 554/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 813/06) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 5 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba podnosilaca iz tačke 1. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 811/14 od 23. januara 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. Č, N. Č. i M. Č, svi iz Vrnjačke Banje, su 23. marta 2015. godine, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 554/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 811/14 od 23. januara 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da su još 2005. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu protiv tužene R.M. zbog neosnovanog obogaćenja i da je postupak pravnosnažno okončan 23. januara 2015. godine donošenjem osporene presude, te im je zbog dužine trajanja postupka od deset godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da im je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 811/14 od 23. januara 2015. godine povređeno pravo na pravično suđenje jer je drugostepeni sud zaključio da podnosioci kao tužioci nisu dokazali koliko je ukupno njihov pravni prethodnik isplatio izvršnom poveriocu u izvršnom postupku iako o ovim činjenicama postoje dokazi u spisima izvršnog predmeta Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji I. 920/97, a da je sud prihvatio postojeće dokaze u izvršnom predmetu, a što je morao da učini, drugostepena odluka bi bila u korist podnosilaca.

Predložili su da Ustavni sud uvaži ustavnu žalbu, ukine prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovno suđenje kao i da obaveže Republiku Srbiju da podnosiocima na ime štete isplati iznos od 5.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 554/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

S. Č, pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe je 24. novembra 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Vrnjačkoj Banji protiv tužene R. M, radi sticanja bez osnova. U tužbi je navedeno: da je tužilac 13. marta 1994. godine „posredovao“ između tužene i drugog lica u vezi pozajmice tužene od 100.000 DM date tom drugom licu tako da se tužilac u odnosu prema tuženoj nalazio u položaju zajmoprimca; da kako lice kome je data pozjamica nije bilo u mogućnosti da je vrati u dogovorenom roku, to je tužena kao zajmodavac podnela tužbu protiv tužioca radi vraćanja zajma; da je taj spor okončan poravnjanjem R. 1477/97 od 29. jula 1997. godine prema kome je tužilac bio u obavezi da tuženoj isplati iznos od 100.000 DM ili dinarsku protivvrednost iznosa deviznih sredstava; da tužilac nije izmirio svoju obavezu u ostavljenom roku pa je tužena podnela Opštinskom sudu u Vrnjačkoj Banji predlog za izvršenje I. 920/97; da je zajmoprimac započeo sa vraćanjem zajma pre nego što je započeo sudski spor između tužioca i tužene koji je rezultirao poravnanjem; da je tužiocu dato 10.000 DM na ime vraćanja zajma, koji iznos je tužilac predao tuženoj 25. novembra 1995. godine; da je u izvršnom postupku tužena naplatila celokupni iznos druga od 100.000 DM, sa pripadajućom kamatom i troškovima postupka.

Rešenjem Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji P. 612/05 od 23. marta 2006. godine taj sud se oglasio mesno nenadležnim i predmet je ustupio Opštinskom sudu u Kruševcu kao mesno nadležnom sudu.

Pred prvostepenim sudom bilo je ukupno održano deset ročišta, dok 12 ročišta nije bilo održano, i to: jedno zbog bolesti postupajućeg sudije, tri na zahtev punomoćnika tužene, četiri iz procesnih razloga, a četiri zbog nedolaska punomoćnika tužene.

Na održanim ročištima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji I. 920/97, i saslušan je veći broj svedoka.

Tužbeni zahtev je preciziran 22. novembra 2006. godine.

Rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu P. 813/06 od 13. oktobra 2008. godine postupak je prekinut zbog smrti tužioca i 7. maja 2009. godine podnosioci ustavne žalbe su obavestili sud da kao zakonski naslednici pok. tužioca stupaju u parnicu kao tužioci.

Od 2010. godine predmet je u nadležnosti Osnovnog suda u Kruševcu gde se vodio pod brojem P. 554/10.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da u periodu od 23. septembra 2011. do 23. novembra 2012. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Tužbeni zahtev je preciziran 15. jula 2013. godine.

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 554/10 od 23. decembra 2013. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocima na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 5.112,92 evra sa pripadajućom domicilnom kamatom počev od 1. januara 2002. godine do isplate po kamatnoj stopi u visini eskontne stope koju određuje Evropska centralna banka, u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i domicilnu kamatu na iznos od 10.000 DM počev od 26. novembra 1995. do 31. decembra 2001. godine u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate; u stavu drugom izreke obavezani su tužioci da tuženoj solidarno na ime troškova postupka isplate iznos od 85.680,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 811/14 od 23. januara 2015. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 554/10 od 23. decembra 2013. godine. U obrazloženju presude je navedeno: da je pravni prethodnik tužilaca pok. S. Č. u ime G. K. pozajmio od tužene R. M. 100.000 DEM dana 12. marta 1994. godine, sa rokom vraćanja od dva meseca i novac je predao G. K; da u ugovorenom roku novac nije vraćen tuženoj, zbog čega su pravni prethodnik tužilaca i tužena zaključili poravnanje pred Opštinskim sudom u Kruševcu R. 1477/97 od 29. jula 1997. godine i njime se pravni prethodnik tužilaca obavezao da dugovani iznos od 100.000 DEM vrati u roku od tri meseca od dana zaključenja poravnanja ili da isplati dinarsku protivvrednost u istom roku, po najpovoljnijem kursu; da je na osnovu navedenog poravnanja, tužena kao izvršni poverilac pokrenula postupak izvršenja u predmetu Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji I. 920/97; da je tužena povodom istog duga, sa G K. zaključila poravnanje pred Opštinskim sudom u Kruševcu R. 3482/2000 od 24. oktobra 2000. godine, kojim se G. K. obavezala da tuženoj isplati iznos od 100.000 DEM u deset jednakih mesečnih rata, najkasnije do 20. septembra 2001. godine; da je iz spisa predmeta Opštinskog suda u Vrnjačkoj Banji I. 920/97 utvrđeno da je u tom predmetu podneskom od 15. jula 2003. godine izvršni dužnik S. Č. obavestio sud da je izvršni poverilac izjavila da iznos od 10.000 DEM ne tereti glavni dug, već da ide na račun kamate, kao i da se u pisanoj izjavi od 25. jula 2003. godine izjasnila da označeni iznos nije primila u navedenom izvršnom postupku; da je po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud odbijanjem tužbenog zahteva, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i za svoju odluku dao razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud; da su po oceni Apelacionog suda, žalbeni navodi tužilaca neosnovani, jer pravni odnosi koji su prethodili zaključenju poravnanja zaključenog pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu R. 1477/97, dana 29. jula 1997. godine nisu od uticaja na obavezu pravnog prethodnika tužilaca koju je tim poravnanjem preuzeo, a osim toga, tužioci nisu dokazali da je pravni prethodnik tužilaca osporavao punovažnost zaključenog poravnanja tužbom u parničnom postupku, te kako isto predstavlja izvršnu ispravu, tužena je pokrenula postupak izvršenja; da time što se pravni prethodnik tužilaca svojom voljom obavezao da plati ceo dug, bez uticaja su navodi tužilaca da je dug delimično isplaćen pre zaključenja poravnanja; da je pravni prethodnik tužilaca pored iznos glavnog duga u obavezi da poveriocu isplati kamatu na glavni dug i troškove izvršnog postupka, pa kako tužioci nisu dokazali koliko je ukupno njihov pravni prethodnik u izvršnom postupku isplatio izvršnom poveriocu, to su neosnovani navodi tužilaca da se tužena neosnovano obogatila u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu dana, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe pravnog prethodnika podnosilaca – 24. novembra 2005. godine, pa do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni sudovi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preuzeli sve zakonske mere kako bi se parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud nalazi da je parnični postupak ukupno trajao preko devet godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka kako po stavovima ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, koje se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Po oceni Ustavnog suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka, takođe, snosi prvostepeni sud koji je odlučio nakon osam godina od podnete tužbe a takođe, taj sud je imao period potpune neaktivnosti u trajanju od više od godinu dana (od 23. septembra 2011. do 23. novembra 2012.) kada nije zakazao nijedno ročište. Ustavni sud ukazuje da je postupak bio u prekidu osam meseci zbog smrti tužioca kao pravnog prethodnika podnosilaca, te se taj period nepostupanja ne može staviti na teret prvostepenom sudu. Međutim, drugostepeni sud je efikasno postupao, imajući u vidu da je žalbeni postupak pred tim sudom trajao godinu dana.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioce koji su imali legitiman interes da se postupak okončan u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosilaca, Sud nalazi da oni nisu doprineli produženju postupka.

Po oceni Suda, predmetni postupak nije bio složen jer u toku trajanja postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pred odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom Kruševcu u predmetu P. 554/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 813/06), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi laca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, koja se računa od momenta kada su podnosioci stupili u parnicu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 811/14 od 23. janura 2015. godine, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe, nezadovoljni ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traže da postupa kao viši parnični sud i da još jednom, nakon redovnih sudova oceni zakonitost osporene presude.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava, ili ocene izvedenih dokaza, odnosno prihvatanja ili neprihvatanja određenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati valjanost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u kojoj su u bitnom ponovljeni navodi podnosilaca iz žalbe protiv prvostepene presude o čemu se drugostepeni sud detaljno izjasnio, ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku, došlo do proizvoljne ili arbitrarne primene materijalnog i procesnog prava.

Ustavni sud konstatuje da podnosioci u ustavnoj žalbi nisu naveli razloge koji bi, po oceni Suda, ukazivali na to da je drugostepeni sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući merodavno pravo, te zloupotrebljavajući ocenu izvedenih dokaza na štetu podnosilaca ustavne žalbe. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je postupajući sud dovoljno jasno i detaljno obrazložio svoju odluku , a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, zbog čega se ni navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da su prvostepeni i drugostepeni sud dali jasne, dovoljne i pravno utemeljene razloge kada su odbili tužbeni zahtev podnosilaca kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocima na ime sticanja bez osnova isplati odgovarajući novčani iznos, pri čemu takve razloge ovaj sud ne smatra proizvoljnim, niti postoje okolnosti na osnovu kojih bi sprovedeni parnični postupak morao biti ocenjen nepravičnim sa aspekta procesnih garancija označenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Dakle, drugostepeni sud je na ustavnopravno prihvatljiv način koje u potpunosti prihvata i ovaj sud, obrazložio svoje stanovište da su neosnovani navodi podnosilaca da se tužena neosnovano obogatila u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima i doneo odluku o odbijanju tužbenog zahteva.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 811/14 od 23. januara 2015. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti