Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog navodne povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda Opštinskog suda u Majdanpeku i Okružnog suda u Negotinu. Sud je utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje, iako je sudija nastavio postupak nakon podnetog zahteva za izuzeće.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-211/2007
18.02.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nenada Žujice iz Debelog Luga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. februara 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Nenada Žujice izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Majdanpeku P. 259/05 od 5. juna 2006. godine i presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 1121/06 od 14. novembra 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nenad Žujica iz Debelog Luga je 22. novembra 2007. godine Ustavnom sudu, preko Advokatske kancelarije Vasiljević iz Majdanpeka, podneo ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Majdanpeku P. 259/05 od 5. juna 2006. godine i presude Okružnog suda u Negotinu Gž. 1121/06 od 14. novembra 2006. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe smatra: da "sudovi u njegovom slučaju nisu pravično odlučili" s obzirom na to da je pre održavanja glavne rasprave, 2. juna 2006. godine, tražio izuzeće postupajućeg sudije prvostepenog suda, a on je i pored toga održao i zaključio glavnu raspravu 5. juna 2006. godine; da je prethodno bio onemogućen da raspravlja pred sudom, jer je sud održao raspravu 11. aprila 2006. godine i pored dokumentacije iz koje je proizlazilo da je tuženi opravdano sprečen da prisustvuje suđenju zbog bolesti; da su mu pozivi za suđenje slati preko MUP-a, iako to nije predviđeno zakonom; da je sprovedeno veštačenje 22. novembra 2005. godine i pored toga što je njegov advokat na istom ročištu otkazao punomoćje. Smatra da su time povređene odredbe člana 361. stav 2. tač. 1) i 7) Zakona o parničnom postupku. Takođe smatra da je sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini te naknade, nepravilno primenio član 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Predložio je da Ustavni sud poništi osporenu presudu Okružnog suda u Negotinu, zabrani izvršenje te presude i odredi uklanjanje štetnih posledica.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo u Republici Srbiji ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajamčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajamčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Majdanpeku P. 259/05 i drugu dostavljenu dokumentaciju, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Opštinskim sudom u Majdanpeku, od 3. septembra 2001. godine vođen je parnični postupak po tužbi Jerkić Petra iz Debelog Luga protiv tuženog - ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade štete. Na raspravi od 22. novembra 2005. godine, na koju su pristupili veštaci medicinske struke (neuropsihijatar, ortoped i hirurg), a na koju tuženi nije bio uredno pozvan, punomoćnik tuženog - podnosioca ustavne žalbe je otkazao punomoćje, tražeći od suda da o tome obavesti zastupanu stranku. Sud je, imajući u vidu okolnost da je otkazano punomoćje tuženom na samom ročištu, te polazeći od zakonske obaveze punomoćnika da u roku od mesec dana nastavi da preduzima parnične radnje za stranku, doneo rešenje da se rasprava održi i izveo je dokaze veštačenjem. Naredno ročište je zakazano za 22. decembar 2005. godine. Kako je za tuženog poziv vraćen sa naznakom da je pokušana dostava, i ostavljeno obaveštenje, a primalac pošiljku nije tražio, sud je poziv sa dostavnicom za raspravu zakazanu za 1. februar 2006. godine, poslao tuženom preko šefa Mesne kancelarije Debeli Lug, s napomenom da je prinuđen da se tako obrati jer do sada nisu uspeli dostavu poziva uobičajenim putem. Na sam dan održavanja rasprave zakazane za 1. februar 2006. godine, pristupio je bez punomoćja otac tuženog prilažući specijalistički izveštaj od 1. februara 2006. godine, prema kome se tuženi nalazi na infuziji. Rasprava nije održana, a naredna je zakazana za 14. mart 2006. godine. Poziv za tu raspravu je ostavljen u stanu primaoca, jer je tuženikov otac odbio prijem pismena. Za naredno ročište 11. aprila 2006. godine tuženom je poslat poziv sa prilozima preko šefa Mesne kancelarije. Na raspravu od 11. aprila 2006. godine, na koju su pristupili svedoci, pri prozivanju stranaka pristupila je supruga tuženog koja je u fotokopiji priložila uput specijalisti za tuženog sa specijalističkim izveštajem od 10. i 11. aprila 2006. godine. Sud je tada, imajući u vidu da je tuženi na sličan način izdejstvovao odlaganje rasprave od 1. februara 2006. godine, odlučio da se ova rasprava održi, s obzirom na to da je specijalistički izveštaj dostavljen u momentu prozivanja stranaka. Naredna rasprava je zakazana za 16. maj 2006. godine i ponovo je upućen dopis šefu Mesne kancelarije sa kopijom zapisnika i pozivom za tuženog. Međutim, ta rasprava nije održana jer Mesna kancelarija nije postupila po zahtevu suda i sudu nije vraćena dostavnica kao dokaz uručenja poziva tuženom. Na predlog punomoćnika tužioca, dostava poziva za tuženog pokušana je preko radnika policije u Majdanpeku. Poziv je uručen, ali tuženi nije pristupio na raspravu. Ročište zakazano za 5. jun 2006. godine (ponedeljak) u 8 časova je održano i rasprava je zaključena, a zapisnik je ulepljen u spis. Nakon toga, u predmetu postoji službena beleška prema kojoj je podnesak tuženog sa prijemnim pečatom suda od 2. juna 2006. godine iznet sudiji. Naime, nakon zaključenja rasprave - u 10,30 časova, spisu je priključen i taj podnesak, kojim tuženi traži izuzeće postupajućeg sudije. Kao razlog za izuzeće tuženi navodi pristrasnost sudije, koja se, po njemu, ogleda u tome što je rasprava od 11. aprila 2006. godine održana i pored toga što je on dostavio dokaz da je zbog bolesti opravdano odsustvovao i što je u postupku "trpeo veliki duševni bol jer su mu pozivi slati preko milicije, što je nezakonito".

Osporenom presudom Opštinskog suda u Majdanpeku P. 259/05 od 5. juna 2006. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je tuženi - ovde podnosilac ustavne žalbe obavezan da tužiocu isplati, na ime naknade nematerijalne štete, iznose taksativno navedene u presudi - na ime pretrpljenog fizičkog bola, straha i umanjene opšte životne aktivnosti, u ukupnom iznosu od 350.000,00 dinara, zajedno sa zakonskom zateznom kamatom, dok je deo tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa odbijen. Postupajući sud je u obrazloženju presude konstatovao da je na raspravi od 22. novembra 2005. godine proveo dokaz veštačenjem iako je punomoćnik tuženog otkazao punomoćje izjavom na zapisniku, s obzirom na to da je na prethodnoj raspravi, proglašenjem rešenja bio obavešten da će se na narednoj glavnoj raspravi sprovesti dokaz veštačenjem, pa je, uprkos tome što je od strane suda bio upozoren u smislu člana 93. stav 4. Zakona o parničnom postupku da je dužan da preduzme parnične radnje za lice koje mu je izdalo punomoćje , napustio glavnu raspravu.

Tužilac i tuženi su izjavili žalbu na ovu presudu. Tuženi je u žalbi naveo iste razloge koji su bili povod i za izjavljivanje ove ustavne žalbe: da sudija nije mogao da održi niti da zaključi raspravu od 5. juna 2006. godine jer je tri dana pre toga traženo njegovo izuzeće; da ga je prvostepeni sud onemogućio da raspravlja jer je održano ročište 11. aprila 2006. godine i pored medicinske dokumentacije po kojoj je bio opravdano sprečen da prisustvuje suđenju, te da su pozivi slati preko policije iako to nije predviđeno Zakonom o parničnom postupku, čime je "drastično kršen ZPP", kao i da je nezakonito održano ročište od 22. novembra 2005. godine i sprovedeno veštačenje, i pored toga što mu je punomoćnik otkazao punomoćje.

Osporenom presudom Okružnog suda u Negotinu Gž. 1121/06 od 14. novembra 2006. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Majdanpeku P. 259/05 od 5. juna 2006. godine u delu izreke pod I i III, tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznose bliže opredeljene u toj presudi, dok je preko dosuđenih iznosa, i to - na ime pretrpljenih fizičkih bolova za još 20.000 dinara, na ime pretrpljenog straha za još 40.000 dinara i na ime umanjene opšte životne aktivnosti za još 50.000 dinara, kao i za traženu kamatu na te iznose od 5. juna 2006. godine do isplate, tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan, a tuženi obavezan da tužiocu na ime naknade parničnih troškova isplati iznos naveden u drugostepenoj presudi. U obrazloženju presude je navedeno da prvostepeni sud nije učinio ni jednu bitnu povredu postupka iz odredbe člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, niti povrede postupka na koje se u žalbama ukazuje. Takođe je navedeno da nije osnovano isticanje tuženog da postupajući sudija nije mogao održati raspravu 5. juna 2006. godine, kad je ista i zaključena iako je tuženi tražio njegovo izuzeće, te da je time učinjena bitna povreda postupka iz odredbe člana 361. stav 2. tačka 1. Zakona, s obzirom na to da tuženi svoj zahtev za izuzeće sudećeg sudije ne zasniva na razlozima iz odredbe člana 66. stav 1. tač. 1. do 7. Zakona, kada bi sudeći sudija morao biti isključen ili izuzet i u kom slučaju bi se radilo o bitnoj povredi Zakona o parničnom postupku. Kako tuženi svoj zahtev zasniva na razlozima iz odredbe člana 66. stav 2. Zakona, navedeni propust ne predstavlja bitnu povredu postupka, zbog čega bi pobijana presuda morala biti ukinuta. Žalbeni sud takođe ističe da ne stoji ni navod tuženog da se ročište od 11. aprila 2006. nije moglo održati jer je supruga tuženog donela medicinsku dokumentaciju, jer je tuženi mogao da angažuje punomoćnika koji bi ga zastupao na toj raspravi, sve dok traje njegova sprečenost da se lično pojavi pred sudom. Neosnovanim je ocenjeno i isticanje tuženog da je bio onemogućen u raspravljanju time što je održana zakazana rasprava i izveden dokaz veštačenjem od strane veštaka medicinske struke iako je punomoćnik tuženog otkazao punomoćje i istu napustio, s obzirom da je advokat, u smislu odredbe člana 93. stav 4. Zakona, još mesec dana posle otkaza punomoćja dužan da preduzima parnične radnje za lice koje mu je izdalo punomoćje ako je potrebno da od njega otkloni kakvu štetu koja bi u to vreme mogla nastati, a na šta je prvostepeni sud upozorio punomoćnika.

Protiv ove presude podnosilac ustavne žalbe je izjavio reviziju Vrhovnom sudu Srbije, koja je rešenjem toga suda Rev. 1413/07 od 31. maja 2007. godine odbačena, kao nedozvoljena.

4. U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SFRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), kojim je bilo propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da sud rukovodi veštačenjem, označuje veštaku predmet koji će se razgledati, postavlja mu pitanja i, po potrebi, traži objašnjenja u pogledu datog nalaza i mišljenja (član 259.); da protiv presude donete u prvom stepenu stranke mogu izjaviti žalbu u roku od petnaest dana od dana dostavljanja prepisa presude, ako u ovom zakonu nije određen drugi rok.

Navodima ustavne žalbe poziva se na povrede prava na pravično suđenje, počev od ročišta 22. novembra 2005. godine kada je podnosiocu ustavne žalbe advokat otkazao punomoćje.

Važećim Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 124/04), čijim je stupanjem na snagu 23. februara 2005. godine prestao da važi prethodni Zakon o parničnom postupku i prema čijoj se odredbi člana 491. stav 2, obaveza suđenja u razumnom roku odnosi i na "stare" nerešene predmete u kojima prvostepena odluka nije doneta do stupanja na snagu ovog zakona, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2); da je sudija dužan da se uzdrži od suđenja kad postoje razlozi koji dovode u sumnju nepristrasnost (član 65.), da je odredbama stava 1. tač. 1) do 7) člana 66. propisano kad sudija ne može vršiti sudijsku dužnost (isključenje) a stavom 2. kad sudija može biti izuzet (ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost - izuzeće). Prema članu 68. st. 1, 2. i 4. Zakona, isključenje i izuzeće mogu tražiti i stranke, s tim što stranka može da zahteva isključenje ili izuzeće samo sudije koji postupa u određenom predmetu, stranka je dužna da podnese zahtev čim sazna da postoji razlog za isključenje, odnosno izuzeće, a najdocnije do završetka raspravljanja pred prvostepenim sudom, a ako nije bilo raspravljanja, do donošenja odluke, stranka je dužna da zahtev obrazloži i navede okolnosti na kojima zasniva svoj zahtev. Prema članu 69. st. 2. i 3. Zakona, nedopušten zahtev odbacuje sudija pred kojim se vodi postupak i protiv tog rešenja nije dopuštena posebna žalba. Prema članu 70. st. 1, 4. i 5. Zakona, o isključenju i izuzeću sudije odlučuje predsednik suda, s tim što se pre donošenja rešenja o izuzeću uzima izjava sudije čije se izuzeće traži, a po potrebi izvršiće se i drugi izviđaji, protiv rešenja o isključenju ili usvajanju zahteva za izuzeće nije dozvoljena žalba, a protiv rešenja kojim se zahtev za izuzeće odbija nije dozvoljena posebna žalba. Prema članu 71. Zakona, kad sudija sazna da je stavljen zahtev za njegovo isključenje ili izuzeće, dužan je da odmah obustavi svaki rad na odnosnom predmetu, a ako je u pitanju izuzeće iz čl. 65. i 66. stav 2. ovog zakona, može do donošenja rešenja o zahtevu preduzimati samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja. Odredbama čl. 84. do 95. Zakona koje se odnose na punomoćnika, propisano je, pored ostalog - u članu 93. - da stranka može u svako vreme opozvati punomoćje, a punomoćnik ga može u svako vreme otkazati, da se opozivanje, odnosno otkaz punomoćja mora saopštiti sudu pred kojim se vodi postupak, pismeno ili usmeno na zapisnik, da opozivanje, odnosno otkaz punomoćja proizvodi dejstvo za protivnu stranku od časa kada joj je saopšteno, kao i da je posle otkaza punomoćja, punomoćnik dužan da još mesec dana preduzima parnične radnje za lice koje mu je izdalo punomoćje ako je potrebno da od njega otkloni kakvu štetu koja bi u to vreme mogla nastati. Odredbama čl. 127. do 144. Zakona uređeno je dostavljanje pismena, i to tako što je u članu 127. propisano da se pismena dostavljaju, po pravilu, preko pošte, a mogu se dostavljati preko određenog lica zaposlenog u sudu, preko nadležnog organa opštine, preko pravnog lica registrovanog za obavljanje poslova dostavljanja, neposredno u sudu ili na drugi način određenim posebnim zakonom.

5. Polazeći od sadržine osporenih presuda i tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je njima povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.), Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba nije osnovana.

Razmatrajući povredu ustavnog prava na pravično suđenje kojim je garantovano da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, Ustavni sud konstatuje da je dužnost Ustavnog suda da osigura zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda, a da u nadležnosti Ustavnog suda nije da se bavi činjeničnim ili pravnim omaškama koje je napravio sud opšte ili posebne nadležnosti, osim i u meri u kojoj su mogle ugroziti prava i slobode zaštićene Ustavom.

Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nije povređen element pravičnog odlučivanja u predmetnom građanskom postupku na koji se ustavnom žalbom ukazuje, s obzirom na to da je pitanje zahteva za izuzeće sudije u ustavnoj žalbi obrazloženo u kontekstu bitne povrede odredaba parničnog postupka i da je sa tog stanovišta ova povreda postupka detaljno razmotrena u presudi Okružnog suda u Negotinu, pri razmatranju žalbe tuženog protiv prvostepene presude, u kojoj je osporavana mogućnost da se zaključi rasprava a da prethodno nije odlučeno o zahtevu za izuzeće postupajućeg sudije.

Ustavni sud konstatuje da Zakon o parničnom postupku propisuje pravila koja uređuju izuzeće sudija kao "osiguranje nepristrasnosti", sa ciljem da se obezbedi kako stvarna nepristrasnost, tako i da se uklone razlozi koji bi mogli izgledati kao pristrasnost, a sve u cilju učvršćenja poverenja koje sudovi treba da imaju u javnosti u demokratskom društvu.

Po shvatanju Ustavnog suda zahtev za izuzeće, sam po sebi, ne znači da je suđenje automatski nepravično, niti daje osnov za povredu per se. Kako je u konkretnom predmetu doneta konačna odluka suda i kako podnosilac razloge za izuzeće ne zasniva na zakonskim razlozima za isključenje sudije iz člana 66. stav 1. tač. 1. do 7. Zakona o parničnom postupku, time nije dovedeno u sumnju pravično suđenje u prvostepenom postupku, a Okružni sud u Negotinu je kao drugostepeni sud to pitanje razmotrio u okviru svoje zakonom utvrđene nadležnosti, i, po shvatanju Ustavnog suda, u obrazloženju osporene presude dao ustavnopravno prihvatljive razloge koji se odnose na zakonsku zasnovanost osporene prvostepene presude, a sledstveno tome i na njenu ustavnopravnu utemeljenost.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je time što su pojedini dokazi izvođeni kad tuženi nije bio prisutan na ročištima, da su mu pozivi i pismena dostavljeni preko radnika policije, te da je time onemogućen da raspravlja, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac ustavne žalbe sam sebe sprečio da učestvuje u postupku i da mu nije bila uskraćena mogućnost da raspravlja pred sudom, već se težilo legitimnom cilju da postupak bude okončan u što kraćem roku, te da je ključna uloga sudije upravo da osigura da suđenje bude završeno u razumnom roku, za šta je Okružni sud u Negotinu u svojoj presudi dao jasne razloge. Zato što prava tužene parnične stranke na ročištu na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem nije na odgovarajući način štitio njegov punomoćnik, ne može biti smatran odgovornim sud, s obzirom na zakonske odredbe koje propisuju način i rokove u kojima je advokat još dužan da preduzima radnje u korist stranke, bez obzira na otkazano punomoćje.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi u granicama svoje nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, kao i da su nadležni sudovi valjano obrazložili svoje pravno stanovište zauzeto u tim odlukama. S obzirom da nije utvrdio povredu Ustavom zajemčenog prava podnosioca ustavne žalbe čija je zaštita tražena, Sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog navodne povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti