Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina i pet meseci. Sud je dosudio naknadu nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda i brojnih odlaganja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. V . iz Novih Karlovaca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Loznici u predmetu P. 99/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. V . iz Novih Karlovaca je , 23. marta 2015. godine , Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Loznici P. 99/10 od 25. aprila 2014. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3539/14 od 22. januara 2015. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. Ustava. Istovremeno, podnositeljka ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporila dužinu trajanja parničnog postupka u kome su donete navedene presude.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je predmetni parnični postupak trajao više od sedam godina, pa da je u konkretnom slučaju povređeno i njeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnositeljki pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i naknadu troškova na ime podnošenja ove žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Loznici P. 99/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac R. V . je 14. avgusta 2007. godine podneo Opštinskom sudu u Loznici tužbu protiv tužene N . V, ovde podnositeljke ustavne žalbe, tražeći da prvostepeni sud utvrdi da tužilac po osnovu održaja ima pravo službenosti na k.p. br. 534/2, KO Lešnica, a na kojoj tužena ima pravo svojine. Predmet je zaveden pod brojem P. 1141/2007.

Tužena je u odgovoru na tužbu od 16. avgusta 2007. godine predložila da prvostepeni sud zakaže ročište za glavnu raspravu u periodu od 15. jula do 15. avgusta 2008. godine, uzimajući u obzir da se ona nalazi na privremenom radu u Francuskoj.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je prvostepeni sud zakazao ukupno 39 ročišta za glavnu raspravu (30. oktobra 2007, 21. jula, 7. avgusta, 8. oktobra, 11. novembra i 11. decembra 2008, 3. februara, 4. marta, 7. aprila, 12. maja, 22. juna, 22. jula, 30. septembra, 2. novembra i 30. novembra 2009, 23. marta, 18. maja, 10. avgusta, 12. avgusta, 11. oktobra i 7. decembra 2010, 4. marta, 18. maja, 1. avgusta, 3. oktobra i 9. decembra 2011, 7. februara, 5. aprila, 7. juna, 19. septembra i 17. decembra 2012, 26. februara, 16. aprila, 17. juna, 18. septembra, 8. novembra i 27. decembra 2013, 4. marta i 25. aprila 2014. godine), od kojih je 26 održano. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 30. oktobar 2007. godine nije održano zbog nedolaska tužene, ročišta zakazana za 4. mart, 7. april, 12. maj, 22. jul 2009. godine nisu održana zbog nedolaska svedoka, ročišta zakazana za 30. novembar 2009, 4. mart 2011, 7. februar, 5. april i 7. jun 2012. godine nisu održana zbog nedolaska veštaka, ročište zakazano za 11. oktobar 2010. godine nije održano zbog štrajka sudske administracije, ročište zakazano za 18. maj 2011. godine nije održano zbog nemogućnosti suda da izvede dokaz uviđajem na licu mesta usled vremenskih neprilika, a ročište zakazano za 8. novembar 2013. godine nije održano zato što Služba za katastar nepokretnosti Loznica nije dostavila traženi izveštaj.

Opštinski sud u Loznici je rešenjem od 7. avgusta 2008. godine odredio da se izvede dokaz veštačenjem putem veštaka geodetske struke i imenovao S.V. za veštaka u ovoj pravnoj stvari, nalažući mu da u roku od 15 dana dostavi nalaz sa skicom na kojoj će biti opisan pravac prostiranja parcele tužene. Veštak S.B. je 5. novembra 2008. godine dostavio prvostepenom sudu traženi nalaz.

Prvostepeni sud je rešenjem od 3. novembra 2009. godine imenovao A.S. za veštaka u ovoj pravnoj stvari, nalažući mu da u roku od 15 dana dostavi nalaz i mišljenje. Imajući u vidu da navedeni veštak nije postupio po sudskom nalogu, Osnovni sud u Loznici (koji je u međuvremenu preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovom predmetu, koji je dobio novi broj P. 99/10) je na ročištu za glavnu raspravu održanom 12. avgusta 2010. godine imenovao D.S. za veštaka u ovom predmetu, tražeći od njega da dostavi nalaz i mišljenje u dovoljnom broju primeraka pre ročišta zakazanog za 11. oktobar 2010. godine. Veštak D.S. je 18. maja 2011. godine dostavio prvostepenom sudu traženi nalaz i mišljenje.

Osnovni sud u Loznici je dopisom od 17. oktobra 2011. godine naložio Službi za katastar nepokretnosti Loznica da u roku od 15 dana od dana prijema dopisa dostavi istorijat za katastarske parcele koje se nalaze na spornom mestu. Kako navedeni upravni organ nije dostavio traženi izveštaj, prvostepeni sud je 7. februara 2012. godine ponovo tražio od tog organa da postupi po nalogu, pa je Služba za katastar nepokretnosti Loznica 23. februara 2012. godine dostavila pomenute podatke.

Osnovni sud u Loznici je nakon sprovedenog dokaznog postupka zaključio glavnu raspravu u ovom predmetu na ročištu održanom 27. decembra 2013. godine.

Prvostepeni sud je 21. januara 2014. godine doneo rešenje P. 99/10, kojim je ponovo otvorio glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari radi dopune dokaznog postupka.

Osnovni sud u Loznici je 25. aprila 2014. godine doneo osporenu presudu P. 99/10, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da on ima pravo službenosti prolaza preko parcele na kojoj tužena ima pravo svojine, a u pravcu koji je bliže opisan u izreci presude, što je tužena dužna priznati i trpeti da tužilac upiše ovo pravo u Službi za katastar nepokretnosti Loznica u odgovarajućem teretnom listu.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 3539/14 od 22. januara 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u dokaznom postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je sada pok. deda tužioca C. V . bio vlasnik graničnih parcela br. 534/3 i br. 534/1, koja je ranije obuhvatala i sada povlasnu parcelu br. 534/4, te da je on bio u prijateljskim odnosima sa ocem tužene, koji mu je usmeno odobrio da može preko poslužne parcele br. 534/2 pristupiti do njegovih vinograda; da je otac tužene u cilju odvajanja svog dvorišta od pristupnog puta, postavio unutrašnju ogradu duž tog puta, a da je deda tužioca nesmetano prolazio poslužnom parcelom pešice i konjskom zapregom; da je tužilac sporne parcele stekao na osnovu ugovora o poklonu iz 1985. godine, koji je zaključio sa svojim ocem, a koji je takođe stekao parcele na osnovu ugovora o poklonu iz 1979. godine od svog oca, a dede tužioca; da se tužilac 1993. godine preselio u Kragujevac, pa da je on tada iz parcele br. 534/1 izdvojio površinu od 10 ari, od koje je formirao povlasnu parcelu br. 534/4, sa namerom da je proda kumu Z . M, koji se kasnije na osnovu ugovora o kupoprodaji upisao u javne knjige kao vlasnik navedene parcele; da su povlasna i poslužna parcela nakon smrti roditelja parničnih stranaka slabo korišćene, uzimajući u obzir i da stranke nisu boravile na tom području, te da je tužilac samo povremeno obilazio i koristio povlasnu parcelu; da je tužena u leto 2007. godine, nakon što joj je pripala poslužna parcela u ostavinskom postupku, skinula postojeću kapiju koja se nalazila između povlasne i poslužne parcele i na tom mestu postavila nepokretnu ogradu, da bi nakon toga postavila i kapiju na ulazu sa javnog puta; da Z . M . kao kupac povlasne parcele nije imao pogodan pristup do te nepokretnosti zbog nastalih problema oko spornog puta, zbog čega se on odlučio da faktički raskine ugovor o kupoprodaji, tako što je ugovorom o poklonu od 13. jula 2007. godine vratio tužiocu povlasnu parcelu, a da taj ugovor nije sproveden kroz javne knjige koje sadrže evidencije o nepokretnostima; da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužilac stekao pravo službenosti prolaza na poslužnoj parceli putem održaja, shodno članu 51. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer su tužilac i njegovi pravni prethodnici koristili sporni put u periodu dužem od 20 godina, a da se tužena i njeni pravni prethodnici nisu protivili tome sve do 2007. godine, kada je tužena uklonila navedenu ogradu; da je drugostepeni sud, imajući u vidu da je tužilac u ovom postupku priložio overeni ugovor o poklonu koji je zaključio sa Z . M . i da tužena nije dokazala postojanje okolnosti koje bi sprečavale upis prava vlasništva u korist tužioca u javne knjige, ocenio da postoji materijalnopravna veza tužioca sa predmetom spora, tj. njegova aktivna legitimacija u ovoj parnici; da se neosnovano žalbom ukazuje da je deda tužioca stekao predmetnu službenost na osnovu pravnog posla koji nije valjan, jer je kod sticanja stvarne službenosti putem održaja bitan samo rok za sticanje tog prava koji iznosi 20 godina; da je Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa jedino propisano da se stvarna službenost ne može steći održajem ako je vršena zloupotrebom poverenja vlasnika ili držaoca poslužnog dobra, silom, prevarom ili ako je službenost ustupljena do opoziva; da iz izvedenih dokaza proizlazi da tužilac povremeno obilazi svoje imanje i da usled njegovog odsustva iz Lešnice svakako nije narušen kontinuitet u vršenju prava službenosti, u smislu odredbe člana 58. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, naročito ako se ima u vidu da je tužena prvo protivljenje vršenju ovog prava od strane tužioca manifestovala tek 2007. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, te da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud, ako svedok koji je uredno pozvan ne dođe a izostanak ne opravda ili se bez odobrenja ili opravdanog razloga udalji sa mesta gde treba da bude saslušan, može narediti da se prinudno dovede i snosi troškove dovođenja, a može ga i kazniti novčano do 30.000 dinara (član 247. stav 1.); da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.); da glavna rasprava, ako se ročište drži pred izmenjenim većem, mora početi iznova, ali da veće može, pošto se stranke o tome izjasne, da odluči da se ponovo ne saslušavaju svedoci i veštaci i da se ne vrši novi uviđaj, već da se pročitaju zapisnici o izvođenju ovih dokaza (član 317.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 14. avgusta 2007. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Loznici i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3539/14 od 22. januara 2015. godine.

Kada je reč o dužini trajanja ovog predmeta, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao sedam godina i pet meseci, što bi samo po sebi moglo da ukaže na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Imajući u vidu da je tužilac podneo tužbu za utvrđenje prava službenosti prolaza na poslužnoj parceli podnositeljke ustavne žalbe koju je stekao održajem, Ustavni sud je zaključio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja parnice. Naime, prvostepeni sud je, odlučujući o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca, trebalo da utvrdi da li su tužilac i njegovi pravni prethodnici za vreme od 20 godina koristili poslužnu parcelu za potrebe prolaska do njihove povlasne parcele, te da li su se tužilja i njeni pravni prethodnici kao vlasnici poslužne parcele protivili vršenju tog prava u navedenom vremenskom periodu, u smislu odredbe člana 54. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. U tom pogledu, parnični sud je tokom glavne rasprave saslušao stranke i 11 svedoka, izveo dokaz veštačenjem i uviđajem na licu mesta, te pročitao mnogobrojne pismene dokaze. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da su na složenost ovog parničnog postupka uticale i činjenice da je podnositeljka ustavne žalbe istakla prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca, uzimajući u obzir da se on u vreme trajanja ove parnice nije vodio kao vlasnik povlasne parcele u javnim knjigama, kao i da je podnositeljka ukazivala na postojanje razloga za prestanak prava službenosti tužioca iz člana 58. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Ipak, Ustavni sud nalazi da neophodnost izvođenja velikog broja dokaza i postojanje više spornih pravnih pitanja ne predstavljaju opravdane razloge za toliko dugo trajanje predmetnog parničnog postupka.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka u određenoj meri doprinela dužem trajanju parnice, jer je ona insistirala na tome da se prvo ročište za glavnu raspravu održi nakon godinu dana od dana podnošenja tužbe, imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe bila na privremenom radu u Francuskoj, pri čemu u tom periodu nije angažovala punomoćnika koji bi preduzimao procesne radnje u njeno ime i za njen račun i time doprineo da prvostepeni sud efikasno sprovede postupak.

Ustavni sud smatra da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se ova parnica efikasno okonča.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda prvenstveno dovelo do neopravdano dugog trajanja ovog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da u ovoj pravnoj stvari nije održano 12 ročišta za glavnu raspravu iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnositeljki ustavne žalbe. Nedolazak svedoka i sudskih veštaka, štrajk sudske administracije i neažurnost organa uprave u dostavljanju dokaza potrebnih za donošenje odluke u parnici, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju objektivne razloge koji bi opravdali prolongiranje predmetnog parničnog postupka i direktno se mogu pripisati u odgovornost prvostepenom sudu. Imajući u vidu najčešće razloge zbog kojih su odložena ročišta za glavnu raspravu u ovom predmetu, Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje. U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da Opštinski sud u Loznici i Osnovni sud u Loznici nisu iskoristili procesna ovlašćenja da blagovremeno kazne pozvane svedoke i imenovane veštake ili odrede druga stručna lica za izvođenje dokaza veštačenjem. Pri tome, Ustavni sud ističe da su veštaci S.V. i D.S. dostavili nalaz i mišljenje prvostepenom sudu nakon tri meseca, odnosno devet meseci od dana donošenja rešenja kojim su imenovani za veštake, iako su bili dužni to da učine u roku od 15 dana, odnosno dva meseca od donošenja tih rešenja, te da veštak A.S. nije obavio veštačenje u roku od devet meseci od dana donošenja rešenja kojim je angažovan da da svoje stručno mišljenje u pogledu činjenica bitnih za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca, zbog čega je Osnovni sud u Loznici bio primoran da imenuje drugo lice za izvođenje te vrste dokaza. Činjenica da postupajući prvostepeni sudovi nisu preduzeli zakonom predviđene mere da disciplinuju učesnike u postupku je, po oceni Ustavnog suda, presudno uticala na prekomernu dužinu trajanja ove parnice. S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome postoji odgovornost suda, tj. države zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske, od 13. jula 1983. godine). O neefikasnom postupanju parničnih sudova u ovom predmetu govori i činjenica da je više ročišta za glavnu raspravu održano tako što je prvostepeni sud samo konstatovao koji su dokazi do tada izvedeni i da parnične stranke ostaju pri svojim navodima, bez izvođenja novih konkretnih dokaza u cilju utvrđivanja činjenica bitnih za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca. Budući da je u ovom predmetu postupalo troje sudija u svojstvu predsednika veća, Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu navedenog međunarodnog organa za zaštitu ljudskih prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner and Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine). U tom smislu, Ustavni sud posebno ističe da je svaka pojedinačna promena sudskog sastava u ovom predmetu nesporno uticala na produženje trajanja parnice, imajući u vidu samu složenost dokaznog postupka u ovom predmetu. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu. O dlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu dužinu trajanja osporenog postupka koji se može pripisati u krivicu postupajućim sudovima , praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede na suđenje u razumnom roku može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnositeljka nalazila u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Stoga, po oceni Ustavnog suda, istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Zato je Ustavni sud ovaj zahtev odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži utemeljene ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe smatra da je pogrešno utvrđeno činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku i insistira na tome da tužilac nije stekao pravo službenosti prolaza na njenoj parceli putem održaja i da su postojali razlozi za prestanak navedenog prava, te traži da se ispitaju pravilnost i zakonitost osporenih presuda, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da su Osnovni sud u Loznici i Apelacioni sud u Novom Sadu uskratili podnositeljki neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S obzirom na to da je u predmetnom parničnom postupku nesumnjivo utvrđeno da su tužilac i njegovi pravni prethodnici koristili poslužnu parcelu podnositeljke ustavne žalbe više od 20 godina, te da se podnositeljka tome usprotivila tek u leto 2007. godine nakon čega je i tužilac odmah podneo tužbu u ovoj parnici, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da je tužilac u skladu sa odredbom člana 54. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa stekao pravo službenosti prolaza održajem, te da se u konkretnom slučaju nisu stekli uslovi za prestanak ovog stvarnog prava na tuđoj stvari, kako u pogledu liberatorne uzukapije, tako i u pogledu zastarelosti, u smislu odredaba člana 58. pomenutog zakona.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe kojima obrazlaže tvrdnje o povredi njenog prava na jednaku zaštitu prava, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom odredbe člana 36. stav 1. Ustava, kojom se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (odnosno zaštita od različitog odlučivanja suda i dr. organa u predmetima sa istim činjeničnim i pravnim situacijama).

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod o povredi prava podnositeljke na pravno sredstvo u predmetnom parničnom postupku.

Konačno, kako nije našao da ima procesnih uslova da se upusti u ispitivanje osnovanosti istaknutih povreda zajemčenih prava, to se Ustavni sud nije upuštao ni u ispitivanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, pošto se navedenim ustavnim odredbama ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, tako da do njihove povrede može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog ustavnog prava, s obzirom na njihovu akcesornu prirodu.

Uzimajući u obzir sve izneto, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U vezi zahteva podnosi teljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka po ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud ističe da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove i da je licima koja žele da izjave ustavnu žalbu pružena svojevrsna pravna pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano Uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe (koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu), te smatra da nema uslova za određivanje naknade troškova postupka pred Sudom.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti