Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene prakse viših sudova u pogledu obračuna otpremnine za policijske službenike. Ipak, odbija deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje, smatrajući tumačenje materijalnog prava prihvatljivim.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2115/2011
12.06.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Stojakovića iz Vršca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Gorana Stojakovića i utvrđuje da je presudom Osnovnog suda u Vršcu P1. 580/10 od 2. juna 2010. godine i presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 5179/10 od 18. marta 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u odnosu na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava odbija kao neosnovana, a u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Stojaković iz Vršca je podneo 10. maja 2011. godine, preko punomoćnika Željka Pupavca, advokata iz Vršca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vršcu P1. 580/10 od 2. juna 2010. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 5179/10 od 18. marta 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. st. 1, 2. i 3. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava .

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da je kao penzionisani pripadnik MUP-a na poslovima policijskog službenika podneo tužbu sudu radi duga iz radnog odnosa usled manje isplaćene otpremnine za odlazak u penziju; da je tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova podnosiocu isplatila otpremninu u visini pet poslednih primljenih mesečnih plata, pri čemu je obračun pripadajuće otpremnine obuvatio samo zaradu koja je efektivno isplaćena podnosiocu; da je članom 105. stav 2. Zakona o radu predviđeno da plata sadrži i poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade; da Zakon o policiji kao lex speciali nema posebne odredbe u ovom pogledu i da se u konkretnom slučaju ima o primeniti Zakon o radu kao opšti propis; da su prvostepeni i drugostepeni sud odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca , ne obrazloživši njegove navode u pogledu načina obračuna osnovice za isplatu otpremnine; da je pred Opštinskim sudom u Vršcu, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneta presuda kojom je tužbeni zahtev tužioca usvojen i tužena Republika Srbija-Ministarstvo unutrašnjih poslova obavezana na isplatu razlike u otpremnini i da je iz tog razloga podnosiocu, pored prava na pravično suđenje, povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Vršcu P1. 580/10 od 2. juna 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Gorana Stojakovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se poništi rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije - Sektor finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova, Uprave za ljudske resurse 05/2 broj 120-1-30-1/2009 od 20. jula 2009. godine i da se utvrdi da tužiocu na ime otpremnine za odlazak u penziju pripada na teret tuženog iznos od 325.113,32 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 20. jula 2009. godine do isplate, kao i da se obaveže tuženi da tužiocu na ime neisplaćenog dela otpremnine isplati iznos od 93.646,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 20. jula 2009. godine do isplate. Stavom drugim ove presude izreke je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tužene, kao radnik Policijske uprave u Pančevu; da mu je 1. juna 2009. godine prestao radni odnos, sa pravom na penziju i pre ispunjenja opštih uslova ; da mu je rešenjem tužene od 20. jula 2009. godine određena isplata otpremnine u iznosu od 231.467,25 dinara u visini plate primljene za poslednih pet meseci (od 1. januara 2009. godine do 31. maja 2009. godine); da je protiv navedenog rešenja tužilac uložio žalbu koja je rešenjem od 21. septembra 2009. godine odbijena kao neosnovana; da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan i da je tuženi doneo zakonito rešenje na osnovu člana 141. stav 1. Zakona o policiji; da osporenim rešenjem nije povređen zakon na štetu tužioca i da se plata policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog koeficijenta za zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost posla i uvećava se za 0,4% za svaku navršenu godinu radnog staža na osnovu člana 146. stav 1. i 2. Zakona o policiji. Prvostepeni sud je našao da nema mesta primeni člana 105. stav 2. Zakona o radu, jer prema članu 169. Zakona o policiji, na položaj, prava i odgovornosti zaposlenih kod tuženog se primenjuju propisi o radnim odnosima u državnim organima (presuda Vrhovnog suda Srbije U. 1115/07). Iz obrazloženja presude dalje sledi da bruto iznos zarade obuhvata poreze i doprinose koji se ne isplaćaju zaposlenom, već se otpremnina obračunava prema primljenoj plati – pet poslednjih neto plata (odluka Apelacinog suda u Novom Sadu Gž. 3857/10)

Osporenom presudom Apelacionog sud a u Novom Sadu Gž1. 5179/10 od 18. marta 2011. godine je odbijena žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Vršcu P1. 580/10 od 2. juna 2010. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da tužilac ima pravo na otpremninu obračunatu u visini pet neto zarada isplaćenih pre prestanka radnog odnosa zbog odlaska u penziju prema odredbama člana 141. i člana 146. st. 1. i 2. Zakona o policiji, te da nema mesta primeni odredbe člana 105. stav 2. Zakona o radu kojom je propisano da se pod zaradom smatra zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade; da se prema Zakonu o policiji, plata definiše u neto iznosu, te da se prilikom obračuna otpremnine tužiocima, za osnovicu obračuna nije mogao uzeti iznos bruto plate, već samo neto plate, kako je to tužena i učinila prilikom svog obračuna i da je članom 105. Zakona o radu definisano da se zarada iz člana 104. istog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Pored toga je propisano da se pod zaradom smatra zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade i da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom. U konkretnom slučaju se radi o primanjima koja su propisana članom 119. stav 1. tačka 1) Zakona o radu, pa se pri obračunu visine otpremnine uzima zarada bez obračunatog poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade, odnosno u visini neto iznosa, a to iz razloga što ova isplata ne predstvlja isplatu koju poslodavac vrši zaposlenom po osnovu radnog odnosa, kao zaradu za obavljeni rad za vreme provedeno na radu, već se radi o drugim primanjima koja ne čine zaradu u smislu člana 105. Zakona o radu. Dalje sledi, da tužilac neosnovano u žalbi navodi da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je primenio odredbe Zakona o policiji. Ovo iz razloga što je članom 169. Zakona o policiji propisano da se na položaj, prava i odgovornosti zaposlenih u MUP-u primenjuju propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako tim zakonom i propisima donetim na osnovu tog zakona nije drukčije određeno. Primena Zakona o radu je u odnosu na pripadnike policije supsidijarna i odrebe tog zakona se primenjuju samo ako prava i obaveze zaposlenih u državnim organima nisu drukčije uređena, te je tužiocu isplaćen odgovarajući iznos otpremnine obračunate na osnovu pet neto plata pre prestanka radnog odnosa, u skladu sa članom 141. Zakona o policiji.

Ustavni sud je izvršio uvid u presudu Okružnog suda u Pančevu Gž1. 367/07 od 11. jula 2007. godine i presudu Okružnog suda u Pančevu Gž1. 833/06 nod 19. jula 2007. godine.

Presudom Okružnog suda u Pančevu Gž1. 367/07 od 11. jula 2007. godine je potvrđena presuda Opštinskog suda u Vršcu P1. 2029/06 od 7. maja 2007. godine. U obrazloženju ove presude se, između ostalog, navodi: da je tužilac B. P. iz Pančeva bio radnik SUP-a Pančevo, kome je 30. juna 2006. godine prestao radni odnos, zbog ispunjenosti uslova za penziju; da je rešenjem tužene, tužiocu utvrđena i isplaćena otpremnina zbog odlaska u penziju u iznosu od 156.779,05 dinara, što predstavlja visinu plate primljene za poslednjih pet meseci; da je tužena obračun otpremnine izvršila u visini plate za poslednjih pet meseci, koje su isplaćene tužiocu, umanjene za poreze i doprinose , a da razlika između isplaćene otpremnine i otpremnine koja je bila obračunata prema bruto platama iznosi 73.739,82 dinara, koji iznos se odnosi na plaćene poreze i doprinose na isplaćene zarade koje su uzete u obračun prilikom utvrđivanja visine otpremnine; da je odredbom člana 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama predviđeno da platu čini osnovica za obračun plate, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate, u skladu sa zakonom; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, kada je našao da je tužena, prilikom obračuna visine otpremnine, bila u obavezi da obračuna i isplati i dosuđeni iznos od 73.439,82 dinara .

Presudom Okružnog suda u Pančevu Gž1. 833/06 od 19. jula 2007. godine je potvrđena presuda Opštinskog suda u Vršcu P1. 1026/06 od 20. septembra 2006. godine. Iz obrazloženja ove presude se, između ostalog, navodi: da je tužilac M. B. iz Vršca bio radnik SUP-a Pančevo, kome je 28. februara 2006. godine prestao radni odnos, zbog ispunjenosti uslova za penziju; da je rešenjem tužene tužiocu utvrđena i isplaćena otpremnina zbog odlaska u penziju u iznosu od 168.687,92 dinara, što predstavlja visinu plate primljene za poslednjih pet meseci; da je tužena obračun otpremnine izvršila u visini plate za poslednjih pet meseci, koje su isplaćene tužiocu, umanjene za poreze i doprinose , a da je razlika između isplaćene otpremnine i otpremnine koja je bila obračunata prema bruto platama 90.000,00 dinara, koji iznos se odnosi na plaćene poreze i doprinose na isplaćene zarade koje su uzete u obračun prilikom utvrđivanja visine otpremnine; da je odredbom člana 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama predviđeno da platu čini osnovica za obračun plate, koeficijent koji se množi osnovicom, dodatak na platu i obaveze koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate, u skladu sa zakonom; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, kada je našao da je tužena, prilikom obračuna visine otpremnine, bila u obavezi da obračuna i isplati i dosuđeni iznos od 90.000,00 dinara .

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1, 2. i 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o policiji ("Službeni glasnik RS", broj 101/05), relevantnog za konkretan spor, bilo je propisano: da policijskom službeniku koji ostvari pravo na penziju pripada otpremnina u visini plate primljene za poslednjih pet meseci (član 141.); da policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost posla (član 146. stav 1.).

Odredbama člana 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika ("Službeni glasnik RS", br. 62/06, 63/06, 115/06 i 101/07), relevantnog za konkretan spor, bilo je propisano: da se plata državnih službenika i nameštenika sastoji od osnovne plate i dodataka na platu (stav 1.); da se u platu uračunavaju i porezi i doprinosi koji se plaćaju iz plate (stav 2.).

Odredbama člana 51. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje ("Službeni glasnik RS" br. 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09 i 7/09), bitnog za konkretan spor, bilo je propisano: da je obveznik obračunavanja i plaćanja doprinosa iz osnovice i na osnovicu za zaposlene, izabrana, imenovana i postavljena lica i lica koja obavljaju privremene i povremene poslove poslodavac (stav 1.); da je poslodavac dužan da doprinose iz stava 1. ovog člana obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade, razlike zarade ili ugovorene naknade za privremene i povremene poslove, po propisima koji važe u momentu isplate tih primanja (stav 2.).

5. Ocenjujući najpre navode podnosioca u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Pančevu, kao sud poslednje instance, u pogledu iste činjenične situacije i povodom istog pravnog pitanja doneo različite presud e, u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu, iznoseći pravnu ocenu da je tužena, prilikom obračuna otpremnine, bila u obavezi da obračuna i isplati i iznose poreza i doprinosa na isplaćene zarade na osnovu kojih je utvrđena osnovica za obračun otpremnine.

Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ukazuje na proizvoljno tumačenje materijalnog prava kojim je bilo regulisano ostvarivanje ovog prava iz radnog odnosa.

Stoga, Ustavni sud smatra da, u okviru ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud polazi od toga da je, u periodu iz kojeg datiraju potraživanja podnosioca, način obračuna plate policijskih službenika bio regulisan odredbom člana 146. stav 1. Zakona o policiji, dok su elementi plate bili utvrđeni odredbom člana 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, koji se shodno primenjivao i na zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika poreze i doprinose koji se plaćaju iz plate definiše kao sastavni deo plate. Međutim, zakonska je obaveza svakog poslodavca, uključujući i državu, da poreze i doprinose obračuna i uplati istovremeno sa isplatom plate, na odgovarajući uplatni račun javnih prihoda, a prema propisima koji važe u momentu isplate plate (član 51. st. 1. i 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje). S tim u vezi, stvar je pravne ocene da li je zakonodavac, kroz nekada važeću odredbu člana 141. Zakona o policiji, imao u vidu otpremninu u visini pet poslednjih plata, uključujući i poreze i doprinose koji su iz tih plata uplaćeni, ili je reč o plati koja je zaposlenom isplaćena nakon što je poslodavac izvršio uplatu utvrđenih iznosa poreza i doprinosa na odgovarajući uplatni račun javnih prihoda.

Ustavni sud nalazi da ovde nema mesta dvojnom tumačenju navedene zakonske norme, s obzirom na to da je sam zakonodavac, odrednicom "primljene" u sintagmi "u visini plate primljene za poslednjih pet meseci" odredio da je u pitanju plata koja je zaposlenom isplaćena, odnosno plata koju je policijski službenik primio. S tim u vezi, po shvatanju Ustavnog suda, plata bez poreza i doprinosa, odnosno plata isplaćena zaposlenom nakon uplate poreza i doprinosa, jeste kategorija koju je podrazumevala odredba člana 141. Zakona o policiji. Ovakav stav Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Už-1605/2011 od 17. jula 2013. godine.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da se obrazloženje osporenih presuda temelji na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju propisa koji su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari i nalazi da je Apelacioni sud u Novom Sadu pravilno ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe otpremnina prilikom odlaska u penziju isplaćena na zakonom propisan način.

Polazeći od svega izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama Osnovnog suda u Vršcu P1. 580/10 od 2. juna 2010. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 5179/10 od 18. marta 2011. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe kojima se poziva na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1, 2. i 3. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim načelom ne jemči nijedno posebno ljudsko pravo, već je reč o osnovnom načelu na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Povreda načela zabrane diskriminacije je akcesorne prirode, jer njegova povreda može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskaćivanje nekog određenog ustavnog prva ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom došlo do povrede ustavnih načela, navodi o učinjenoj povredi moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem konkretno označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u ovom slučaju nije učinjeno. Stoga je Sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u trećem delu izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti