Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovane tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao preko 13 godina, utvrđeno je da je podnositeljka svojim ponašanjem i procesom zloupotrebom u odlučnoj meri doprinela dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. K. iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J. K. zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P. 1265/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. K. iz N. S. podnela je 10. maja 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4019/10 od 16. juna 2010. godine zbog povrede prava na jednakost strana u postupku i prava na obrazloženu sudsku odluku kao elemenata prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kojem je doneta osporena presuda.

Zbog činjenice da je predmetni parnični postupak trajao 14 godina podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, dok povredu prava na obrazloženu sudsku odluku zasniva na tvrdnji da osporenom presudom nije odlučeno o njenim prigovorima nedostatka aktivne i pasivne legitimacije, te da ista ne sadrži razloge zbog kojih Apelacioni sud smatra da je prvostepena presuda doneta primenom člana 8. Zakona o parničnom postupku. Pored toga, podnositeljka ističe da je tužba podneta od strane neovlašćenog lica, dok se ostali navodi odnose na nepravilno utvrđeno činjeničnog stanje. Predlaže da Ustavni sud poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljki ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Somboru P. 642/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Somboru P. 1265/07), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac SRJ – Ministarstvo odbrane podneo je 3. aprila 1997. godine tužbu protiv tužene J. K. (u tužbi je navedeno drugo ime – Je.), ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi otkaza ugovora o zakupu stana.

Na prvom ročištu za glavnu raspravu koje je održano 22. maja 1997. godine odlučeno je da se izvede dokaz saslušanjem tužene u svojstvu parnične stranke. Na naredna tri ročišta koja su bila održana pred prvostepenim sudom u toku 1997. godine, tužena nije saslušana jer se nije odazvala pozivima suda, iako je bila uredno pozvana. Tužena je saslušana na ročištu održanom 16. decembra 1997. godine, a na sledećem ročištu koje je održano u februaru 1998. godine odlučeno je da se jedan svedok sasluša zamolnim putem pred nadležnim sudom u Crnoj Gori. Zapisnik o saslušanju navedenog svedoka dostavljen je sudu u novembru 1998. godine. Prvo sledeće ročište koje je bilo zakazano za 8. jun 2000. godine nije održano zbog neurednog pozivanja tužioca, a naredno ročište zakazano za 14. novembar 2000. godine nije održano na molbu tužene. U toku 2001. godine od ukupno sedam zakazanih ročišta, dva nisu održana na predlog punomoćnika tužene, a jedno zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka.

Presudom Opštinskog suda u Somboru P. 481/97 od 25. oktobra 2001. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca.

Navedena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Somboru Gž. 520/02 od 13. februara 2003. godine.

Rešenjem prvostepenog suda od 20. juna 2003. godine utvrđeno je mirovanje postupka zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tužioca na ročište, a naredno ročište koje je bilo zakazano za 11. decembar 2003. godine nije održano zbog nedolaska uredno pozvane tužene i njenog punomoćnika. Nakon dva ročišta koja su održana u toku 2004. godine (2. februara i 26. novembra), sud je rešenjem od 31. maja 2005. godine spojio parnice po tužbi i protivtužbi tužene. Protivtužbenim zahtevom tužena je tražila utvrđenje prava svojine na dograđenom delu spornog stana.

U toku 2005. godine nijedno od četiri zakazana ročišta nije održano (jedno na molbu tužene, jedno zbog toga što je odbila da raspravlja bez prisustva punomoćnika, jedno zbog toga što joj poziv nije mogao da se uruči). Ročište koje je bilo zakazano za 26. decembar 2005. godine radi izvođenja dokaza uviđajem u kući čiji su suvlasnici deca tužene, nije održano jer je tužena obavestila sud da nije u mogućnosti da obezbedi ključeve od te kuće. Rešenjem od 11. novembra 2006. godine tuženoj je naloženo da dostavi adresu vlasnika pomenute kuće i da predloži dokaze na okolnost osnovanosti protivtužbenog zahteva. Podneskom od 1. marta 2006. godine tužena je predložila sudu da preko nadležne policijske stanice pribavi podatke o licima koja stanuju u pomenutoj kući. Po nalogu suda od 15. marta 2006. godine da dostavi dokaze i dokumentaciju na osnovu kojih je izvršeno proširenje i dogradnja spornog stana, tužena do zaključenja glavne rasprave nije postupila. Dva ročišta koja su bila zakazana u 2006. godini nisu održana zbog nedolaska uredno pozvane tužene i njenog punomoćnika, a jedno je održano u njenom odsustvu. U ovom delu postupka, na predlog tužioca, određeno je izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem na okolnost stepena dovršenosti kuće čiji su suvlasnici deca tužene. Nalaz veštaka dostavljen je punomoćnicima stranaka.

Prvostepeni sud je 12. januara 2007. godine doneo rešenje o povlačenju tužbe i protivtužbe zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka, a ročište koje je bilo zakazano povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje za 13. jul 2007. godine nije održano zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tužene. U daljem toku postupka, do donošenja druge po redu prvostepene presude, od još ukupno šest zakazanih ročišta, jedno nije održano zbog nedolaska uredno pozvane tužene i njenog punomoćnika, dok jedno ročište nije održano zbog nepotpunog sastava sudskog veća. Dva ročišta (zakazana radi izvođenja dokaza saslušanjem tužene) održana su u odsustvu uredno pozvane tužene i njenog punomoćnika. Na ročištu održanom 6. marta 2008. godine tužena je izjavila da se zove J, a ne Je. (u podnescima koje su sastavljali punomoćnici tužene bilo je navedeno ime Je, kako se tužena potpisala i na punomoćju izdatom prvom advokatu), što je sud utvrdio i uvidom u ličnu kartu tužene i konstatovao na zapisniku od 6. marta 2008. godine.

Presudom Opštinskog suda u Somboru P. 1265/07 od 11. marta 2008. godine je: usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je otkazan ugovor broj 484/282 – K od 31. avgusta 1971. godine o korišćenju spornog stana dodeljenog tuženoj kao jednosoban, površine 62m2, koji je pripajanjem tavanskog prostora pretvoren u trosoban stan površine 93,06 m2 i obavezana je tužena predmetni stan slobodan od lica i stvari preda tužiocu i naknadi mu troškove postupka (stav prvi izreke); odbijen protivtužbeni zahtev kojim je tužena tražila da se utvrdi da je stekla pravo svojine na dograđenom delu predmetnog stana površine 34,03 m2 (stav drugi izreke). Obrazlažući neosnovanost prigovora nedostatka pasivne legitimacije, prvostepeni sud je naveo da su Je. i J. iste osobe i da je iza oba imena identitet tužene.

Protiv prvostepene presude tužena je izjavila žalbu iz svih zakonom propisanih razloga. Žalbeni navodi se odnose podnošenje tužbe od strane neovlašćenog lica i nepravilno utvrđeno činjenično stanje. Pored toga, tužena je navela da je tokom postupka isticala prigovor nedostatka pasivne legitimacije pozivajući se na to da se zove J, a ne Je, da sud nije izveo nijedan dokaz u cilju utvrđivanja identiteta, a da je subjektivno preinačenje tužbe izvršeno 6. marta 2008. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Somboru Gž. 1098/08 od 23. decembra 2008. godine spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđajnih radnji i otklanjanja procesnog nedostatka u pogledu ovlašćenja za podnošenje tužbe.

Podneskom od 11. marta 2009. godine Direkcija za imovinsko pravne poslove Republike Srbije obavestila je sud da odobrava radnje lica koje je podnelo tužbu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4019/10 od 16. juna 2010. godine potvrđena je prvostepena presuda. Apelacioni sud je ponovio da je u postupku pred prvostepenim sudom, između ostalog, utvrđeno da je: tužena zakupac spornog stana na kom pravo raspolaganja ima Republika Srbija – Ministarstvo odbrane; da je predmetni stan pripajanjem tavanskog prostora pretvoren u trosoban površine 96 m2; da tužena nije imala nikakvih ulaganja u dodatni prostor površine 34 m2 jer je tu od ranije postojala soba (u kojoj je pre bio lift) koju je tužena očistila i počela da koristi; da su u momentu podnošenja tužbe u spornom stanu stanovali tužena, njen suprug, dve kćerke, zet i unuka; da je za vreme trajanja zajednice života sa tuženom, njen suprug sagradio kuću u Somboru (stambeno poslovnu zgradu); da je stambeni deo tog objekta u potpunosti dovršen i da se koristi; da je predmetna kuća, prvobitno prizemna, kupljena od strane porodice K. 1975. godine , te da je kasnije adaptirana i vođena kao vlasništvo supruga tužene, a da je nakon njegove smrti 1998. godine, u suvlasništvu kćerki tužene; da je poslednja adresa supruga tužene adresa spornog stana; da je dograđeni deo spornog stana (koji čini zasebnu celinu) u periodu od oktobra 1990. godine do avgusta 1991. godine tužena izdavala. Obrazlažući neosnovanost žalbenih navoda da je tužba podneta od strane neovlašćenog lica, drugostepeni sud je naveo da apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku postoji samo u slučaju kada se odnosi na žalioca, ali ne i na drugu parničnu stranku, dok je u pogledu istaknutog prigovora nedostatka aktivne legitimacije, koji je tužena zasnivala na tome da nije utvrđeno ko je vlasnik i nosilac prava raspolaganja na spornom stanu, ni ko je i po kom osnovu sukcesor, sud ocenio da ne stoji, budući da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je nosilac prava raspolaganja na istom Republika Srbija - Ministarstvo odbrane. Drugostepeni sud je u obrazloženju presude konstatovao da je tužena u žalbi navela da je u toku postupka isticala prigovor «nedostatka promašene pasivne legitimacije», da je u žalbi opisala čitav postupak tokom kog je sud utvrdio njeno tačno ime i da je na kraju konstatovala da je na ročištu od 6. marta 2008. godine izvršeno subjektivno preinačenje tužbe. Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da se tužena u samoj žalbi nije decidno izjasnila u pogledu navedenog prigovora, drugostepeni sud je zaključio da ga tužena u žalbi i ne ističe, već da konstatuje propuste učinjene tokom prvostepenog postupka, zbog čega nije iznosio svoje stanovište u pogledu istog. Apelacioni sud je, ocenjujući takođe kao neosnovane žalbene navode tužene kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje u pogledu postojanja zajednice života između nje i njenog supruga i proširenja tužene na zajedničke prostorije zgrade, istakao da je prvostepeni sud pravilnom primenom člana 8. Zakona o parničnom postupku, na osnovu slobodnog sudijskog uverenja, savesnom i brižljivom ocenom svih izvedenih dokaza pravilno utvrdio činjenice bitne za donošenje odluke i da je na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo – odredbu člana 35. tačka 4) Zakona o stanovanju.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 700/11 od 31. avgusta 2011. godine revizija tužene odbačena je kao nedozvoljena.

4. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 3. aprila 1997. godine, podnoše njem tužbe Opštinskom sudu u Somboru i da je pravosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4019/10 od 16. juna 2010. godine.

Mada se slobode i prava građana jemče i njihova ustavnosudska zaštita obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, i u ovom slučaju stao na stanovište da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumne dužine trajanja konkretnog parničnog postupka uzme u obzir celokupan period njegovog trajanja. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju parnični postupak trajao 13 godina i dva meseca, što samo po sebi može da ukazuje da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Sledom rečenog, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda podnositeljke ustavne žalbe analiza postupanja nadležnih sudova i ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke tokom postupka.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud dva puta bio neaktivan – prvi put kada je kada je posle dostavljanja zapisnika o saslušanju svedoka pred nadležnim sudom u Crnoj Gori u novembru 1998. godine ročište zakazao za 8. jun 2000. godine i drugi put kada je nakon ročišta održanog 20. februara 2004. godine sledeće zakazao za 26. novembar 2004. godine.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka nije došla na ukupno pet zakazanih i održanih ročišta (toku 1997. i u 2008. godini) na koja je bila uredno pozvana i na kojima je trebalo da bude saslušana u svojstvu parnične stranke. Nadalje, ukupno deset ročišta nije održano zbog nedolaska uredno pozvane podnositeljke i njenog punomoćnika, odnosno na njihov predlog. Nepribavljanje ključeva od kuće gde je trebalo da se izvede dokaz uviđajem, a čiji su suvlasnici podnositeljkina deca, imalo je za posledicu ne samo neodržavanje jednog ročišta, već i to da je sud preko nadležne policijske uprave morao da pribavlja podatke o licima koja tu žive, što je pored prethodno navedenog, takođe dovelo do produžavanja trajanja postupka.

Uzimajući u obzir sve napred izneto, Ustavni sud smatra da je podnositeljka svojim ponašanjem – neodazivanjem pozivima suda u odlučnoj meri doprinela sveukupnoj dužini trajanja postupka. Pri tome, Ustavni sud ne zanemaruje činjenicu da je prvostepeni sud dva puta bio neaktivan u periodu od godinu i po dana odnosno osam meseci, ali smatra da ovi periodi neaktivnosti nisu bili osnovni uzrok sveukupnoj dužini trajanja predmetnog postupka, jer je prvostepeni sud u preostalom delu aktivno vodio postupak, zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima i izvodio dokaze u cilju utvrđivanja relevantne činjenične građe.

Odmeravajući doprinos nadležnih sudova i podnositeljke ustavne žalbe sveukupnoj dužini trajanja postupka, Ustavni sud je stao na stanovište da je u konkretnom slučaju doprinos podnositeljke onaj činilac koji je u najvećoj meri uticao na to da parnični postupak ne bude okončan u primerenom roku, te je, stoga, ocenio da se ne mogu kao osnovani prihvatiti navodi podnositeljke da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je na strani redovnih sudova obaveza da obrazlože svoje odluke na način da navedu jasne i argumentovane razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Suominen protiv Finske, od 1. jula 2003. godine). S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je, suprotno tvrdnji podnositeljke ustavne žalbe, Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj odluci ocenio kao neosnovan njen prigovor nedostatka aktivne legitimacije, te da je dao više nego iscrpno i detaljno obrazloženje zbog čega smatra da je prvostepeni sud činjenice bitne za presuđenje, a čiju tačnost je podnositeljka osporavala u žalbi, pravilno utvrdio. Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud u osporenoj presudi odlučio da posebno ne iznosi svoje stanovište o pasivn oj legitimacij i podnositeljke, prethodno zaključivši, a na osnovu sadržine izjavljene žalbe, da podnositeljka isti ne ističe, već da navodi propuste učinjene tokom prvostepenog postupka u pogledu tačnog označavanja njenog imena. Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, sadržinu žalbe koja je izjavljena protiv prvostepene presude, te činjenicu da je podnositeljka nesumnjivo bila učesnik spornog materijalnopravnog odnosa iz kog je parnica nastala, kao i to da je pre zaključenja glavne rasprave tužilac izvršio ispravku u pogledu tačnog označavanja njenog imena, Ustavni sud smatra da navedena odluka Apelacionog suda da se posebno ne izjašnjava o pasivnoj legitimacij i podnositeljke zasnovana na argumentovanim razlozima i ustavnopravno prihvatljivom obrazloženju.

U pogledu navoda da je tužba podneta od strane neovlašćenog lica, Ustavni sud ukazuje da zastupanje stranke od strane neovlašćenog lica može predstavljati povredu procesnih normi samo u odnosu na zastupanog, ali ne i u odnosu na drugu parničnu stranku (videti Odluku Ustavnog suda Už-1312/2009 na www.ustavni.sud.rs).

Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na jednakost strana u postupku, Ustavni sud podseća na stav Evropskog suda za ljudska prava izrečen u kontekstu građanskog postupka, da princip ravnopravnosti stranaka, kao elemen ta prava na pravično suđenje, podrazumeva da obema stranama mora da bude data razumna mogućnost da izlože svoj predmet, uključujući i iznošenje dokazne građe, pod uslovima koji ih ne stavljaju u podređen položaj u odnosu na suprotnu stranu (vid ti presudu Evropsk og sud a za ljudska prava u predmetu Dombo Beheer B.V. protiv Holandije, od 27. oktobra 1993. godine). Dalje, pravo na pravično suđenje podrazumeva da obema stranama moraju biti predočeni navodi i dokazi koje je iznela druga strana, te data mogućnost da se o njima izjasne. Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka u predmetnoj parnici bila zastupana od strane punomoćnika iz reda advokata, da je imala i iskoristila pravo da predlaže izvođenje dokaza i da se izjasni o navodima i dokazima suprotne strane. Polazeći od iznetog, Ustavni sud smatra da podnositeljka nije ponudila nijedan dokaz o tome da je na njenu štetu povređen princip ravnopravnosti stranaka kao elementa prava na pravično suđenje, odnosno da su redovni sudovi tokom parnice dali prednost suprotnoj strani, već da se, u suštini nezadovoljna ishodom predmetnog postupka, samo paušalno poziva na povredu označenog ustavnog prava, ističući u prilog tome navode koji se odnose na činjenične zaključke sudova.

Imajući u vidu navedeno, te, sa jedne strane, činjenicu da ustavna žalba nije pravno sredstvo kojim se ispituje zakonitost osporenih pojedinačnih akata i da Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da postupa kao instancioni sud, a, sa druge strane, da je osporenom presudom detaljno i jasno odgovoreno na sve navode žalbe, pri čemu se razlozi suda o neosnovanosti žalbenih navoda zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava, Ustavni sud je našao da su tvrdnje podnositeljke o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje očigledno neosnovane. Stoga je Sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), Zakona o Ustavnom, sudu kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovane tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti