Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu Garantnog fonda i utvrdio povredu prava na jednaku zaštitu prava. Povreda je nastala jer je Apelacioni sud u Beogradu doneo različitu odluku u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u poređenju sa drugim predmetima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sed nici Veća održanoj 11. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1673/14 od 14. januara 2015. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Udruženje osiguravača Srbije - Garantni fond, Beograd podnelo je Ustavnom sudu, 24. marta 2015. godine, preko punomoćnika Miroslava Ivankovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede načela i prava iz člana 21. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da su postupajući sudovi arbitrarno primenili materijalno pravo, odbijajući kao neosnovan njegov tužbeni zahtev za regres novčanog iznosa isplaćenog na ime naknade štete oštećenom licu, nalazeći da na podnosioca ne prelaze prava prema licu odgovornom za štetu , a zanemarujući pri tom odredbe Zakona o obligacionim odnosima i Uslove za osiguranje vlasnika, odnosno korisnika motornih i priključnih vozila od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima, koji su sastavni deo ugovora o osiguranju. Podnosilac tvrdi i da su nadležni sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu koje je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P. 25757/11 od 10. decembra 2013. godine kojom je, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se obaveze tuženi D. M. da mu isplati na ime regresa iznos od 588.768,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom poč ev od 11. februara 2010. godine; stavom drugim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 1673/14 od 14. januara 2015. godine, kojom je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je ožalbena navedena prvostepena presuda, te je tužiočev zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka odbijen kao neosnovan.

U toku prvostepenog postupka utvrđeno je: da je tuženi 29. septembra 2003 . godine, pod dejstvom alkohola (2,365 promila), upravljao putničkim vozilom koje se nalazi u njegovom vlasništvu; da je tom prilikom izazvao saobraćajnu nezgodu i da je udario maloletnu Lj. V, koja je zadobila teške telesne povrede ; da je vozilo tuženog na dan saobraćajne nezgode bilo osigurano kod A.D. za osiguranje „SIM osiguranje“, nad kojim je vođen i okončan stečajni postupak; da je tužilac 11. februara 2010. godine iz svojih sredstava oštećenoj isplatio štetu u visi ni od 1.050.184,98 dinara, a na osnovu zaključenog sporazuma o vansudskom poravnanju.

Apelacioni sud u Beogradu je našao da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, kao i da je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio kao neosnovan zahtev tužioca da mu tuženi isplati odgovarajući iznos na ime regresa. Drugostepeni sud je ocenio da tuženi ne spada ni u jednu od kategorija lica prema kojima bi saglasno odredbama čl. 99 - 107. navedenog Zakona tužilac imao mogućnosti isticanja i ostvarenja regresnog potraživanja. Kod nepostojanja izričite zakonske odredbe kojom bi bila propisana mogućnost tužioca da ostvari pravo regresa prema licu koje je prouzrokovalo štetu nakon što ju je tužilac iz svojih sredstava naknadio oštećenom, a iz razloga što je nad osiguravajućom organizacijom štetnika zaključen stečajni postupak, drugostepeni sud je našao da tužilac, s obzirom na svrhu zbog koje je osnovan (radi zaštite trećih lica od negativnih posledice štetnog događaja) i način formiranja sredstava , u tom delu snosi gubitak prava na regres kao svoj poslovni rizik i ne postoji njegova pravna mogućnost da se pozivom na odredbu člana 939. ZOO regresira od bilo kog lica, pa ni od lica koje je prouzrokovalo nastanak štete, jer zakonom nije propisano pravo tužioca da stupi u prava osiguravača nad kojim je zaključen stečajni postupak.

4. Podnosilac ustavne žalbe je dostavio presude za koje je smatrao da se odnose na istu činjeničnu i pravnu situaciju kao i situacija u kojoj se on nalazio u osporenom postupku, i to presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1415/11 od 14. oktobra 2011. godine, Gž. 1738/11 od 11. novembra 2011. godine i Gž. 4308/11 od 18. januara 2012. godine, te presudu Višeg suda u Beogradu Gž. 7150/12 od 12. marta 2014. godine. Uvidom u ove presude, Ustavni sud je konstatovao da je u tim postupcima utvrđeno da je Garantnom fondu, koji se i tamo javlja kao tužilac, pravnosnažno usvojen tužbeni (regresni) zahtev kojim je tražio da se tuženi štetnici (koji su skrivili saobraćajne nesreće), voz ilima (u njihovom vlasništvu ili vlasništvo trećih lica) koja su u trenutku saobraćajne nesreće bila osigurana kod osiguravajućih društava nad kojima je kasnije otvoren i zaključen stečajni postupak. U navedenim presudama, sudovi su ocenili da Garantnom fondu pripadaju dosuđeni iznosi na ime regresnog zahteva, zasnivajući svoje odluke na činjenici da osnov za regres Fondu proizlazi iz krivice tuženog ( štetika) za saobraćajnu nesreću.

5. Ustavni sud je najpre cenio navode ustavne žalbe koji ukazuju na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, tj. na različito postupanje sudova, te odlučivanje Apelacionog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije. Saglasno izloženom, Ustavni sud je pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda.

Međutim, Ustavni sud je, polazeći od osporene presude i „uporednih“ presuda, koje je podnosilac ustavne žalbe dostavio kao dokaz o nejednakom postupanju, našao da u tim predmetima nesporno postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja, posebno imajući u vidu da je tužilac i u „uporednim“ postupcima bio ovde podnosilac ustavne žalbe, te da su tuženi u tim postupcima bili štetnici koji su svojom krivicom prouzrokovali saobraćajnu nesreću koja je dovela do smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja oštećenog lica, tj. da se radi o istim činjeničnim i pravnim situacijama u „uporednim“ postupcima i postupku u kojem je doneta osporena presuda. Ustavni sud je utvrdio da su Apelacioni i Viši sud u Beogradu u „uporednim postupcima“ usvajali regresne zahteve istog tužioca u odnosu na te tužene, koje su obavezivali da mu naknade iznose koje je isplatio oštećenim licima, dok je u osporenoj presudi takav regresni zahtev odbijen kao neosnovan sa obrazloženjem da po isplati sredstava Garantnog fonda, izričitim zakonskim odredbama čl. 104. i 105. Zakona o osiguranju imovine i lica nije propisana njegova mogućnost za isticanje regresnog zahteva prema štetniku za slučaj isplate naknade štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila za koje je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju sa organizacijom za osiguranje nad kojom je zaključen stečajni postupak. Ovo stoga što Garantni fond, s obzirom na svrhu zbog koje je osnovan, odnosno radi zaštite trećih lica od negativnih posledica štetnog događaja i način formiranja sredstava u tom delu, snosi gubitak prava na regres, kao svoj poslovni rizik. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da je Apelacioni sud u Beogradu doneo različitu odluku o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na bitno istom činjeničnom i pravnom stanju od odluka tog i drugih drugostepenih sudova, te da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, kojem je pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni (regresni) zahtev , doveo u bitno različit položaj u odnosu na s lučajeve u kojima mu je istovrsni tužbeni zahtev usvajan. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine).

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. 4 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u prvom delu izreke.

Polazeći od toga da podnosilac povredu načela iz člana 21. Ustava obrazlaže na identičan način kao i povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a imajući u vidu da je utvrđena povreda prava na jednaku zaštitu prava, to Sud takve navod e nije posebno razmatrao.

6. Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca, kojima izražava nezadovoljstvo načinom na koji je primenjeno materijalno pravo , ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud preispita i oceni zakonitost osporene drugostepene presude. Naime, Ustavni sud ukazuje da je , sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje , prihvatljiv stav Apelacionog suda u Beogradu da je, u konkretnom slučaju, neosnovano pozivanje podnosioca ustavne žalbe na pravo na regres, jer iz odredaba Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“, br. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 i 55/99), kojima je uređen Garantni fond, proizlazi mogućnost da podnosilac može ostvariti pravo na regres samo u odnosu na vlasnika koji nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju (član 104. stav 2.) ili u odnosu na organizaciju za osig uranje kada je isplatio štetu zbog smrti, povrede tela ili narušavanja zdravlja koja je prouzrokovana upotrebom nepoznatog motornog vozila, ukoliko se naknadno sazna da je to vozilo ipak bilo osigurano, a što ovde nije slučaj ( s tim u vezi videti Odluku Ustavnog suda Už-2383/2015 od 19. jula 2017. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti